Izgubljena u svom vremenu

Gledala sam u nju netremice. Imala je neke nove, čudne pokrete, sva užurbana i zastala, nekako u isto vreme. Neke nove bore i nove pege nastanile su se u podnožju njenih očiju. Jedino je glas ostao isti i ona samoprekorna intonacija u glasu, kao da za sve krivi samo sebe.

A prošle su godine, tačnije trideset i pet od srednje škole, devet od kako je ostala bez posla, sedam kako je ćerka otišla. Sada su joj dani svi isti, ispunjeni obavezama i raznim mirisima koji dolaze iz kuhinje, koža joj oprljena od sunca, a  na vrhovima prstiju kao žedna zemlja. I duša joj žedna nekih vedrih dana, koji ostaše u nečijim tudjim životima, neki šareni osmesi nastanjeni uvak na nekim drugim usnama…

Bila je dobro dete iz dobre porodice, zapravo ne dobre, već poštene, danas se ti izrazi iz nekog razloga ne mogu poistovetiti. Dete jednog zanatlije, potkivača, i jedne domaćice, dete sa sela, slomljenog ponosa zbog nemaštine, večito praznih džepova, a srce puno snova i želja. Bila je dobar đak, ponos familije. Spremna da priskoči i pomogne. I nadala se da će napokon doći neko njeno bolje vreme… Neka letovanja koja je sanjala u vrelim julskim noćima, plašeći se ogromnog prostranstva i ogromnih riba, neke haljine divnih boja i krojeva sa posebnim namenama i cipele od kojih zastaje dah.

I velika ljubav koju je pronašla… sa kim je sanjala… sa kim se budila… i dva cveta iznedrila… I tada je došlo njeno vreme, i njihovo vreme… I tada su morskaprostranstva dobila okvire stvarnosti. Ali ona nikada nije naučila da pliva, nikada u sebi nije mogla zauzdati strah i grč koji se stvarao u njoj svaki put kada bi pokušala da se opusti u životu i da uživa. Godine ćutanja pokorile su u njoj borca, više nije imala volje da se iznova i iznova penje planinom sopstvenih iluzija.

I evo je sada… Ove godine puni pedeset. Smeje se po navici. Ustaje rano, ne obazire se na godišnja doba, radi, radi… I sve nas voli, ovako razočarana u život i ljude, u zemlju kojoj je mnogo toga dala i ništa nije dobila.  Kada padne noć, savlada je umor i gnev, i onda iz sebe izlije sve one slane potoke, male reke ponornice koje joj kopaju po duši. Više ne izgleda kao devojka na uramljenoj slici u dnevnoj sobi. To je ona, u onom njenom kratkom intervalu vremena kada joj je smeh bio iskren i zvonak. Ali više nije ista. Proslo je nekoliko decenija od tada. Ali ona je naša, i mi smo njeni… I sve nas voli, pruža svoju nesebičnu dušu, i svakog jutra počne dan sa šakom belih tableta…

Daleko od sebe

Iznurena i besna na ceo svet, prolazi uvek istom ulicom, sreće iste ljude, gleda iste izloge. Navikla je da vreme stoji. Ponekad se prenerazi kada u jutarnjim časovima u odrazu ogledala shvati da nije u pravu. Ali vreme, definitivno, stoji. U tom njenom gradiću vreme se učaurilo, stalo. Ne postoji juče, ni sutra, već samo danas, sumorno i sivo, neutralno kao magla.

Postojalo je juče. Ona to zna, ali želi da zaboravi i da prazninu u sećanju zameni novim knjigama, ludačkim zemljanim saksijama iz kojih niču sve one biljke koje je oduvek mrzela i bila alergična na njih. Svoje danas želi da ispuni nekim mislima koje su žute, narandžaste i zelene. Ali izbegava plavu, jer iz te plave u trenu izroni milion treperavih nota, onih namigujućih i snenih, jer u toj plavoj živi sijaset zvezdanih noći …

I tog dana je prolazila istom ulicom sa istim ljudima i istim izlozima i u jednom času nepažnje vreme se otrže i vrati unazad par godina, jedne grešne oči i jedan osmeh koji oboji čak i najhladnija zimska jutra, i putna torba u kojoj su spakovane sve njene nade, neprospavane noći, najludje maštarije i bludne misli, pa čak i jedan sedefasti sjaj za usne, nezaboravnog ukusa. Na trenutak joj se učini da je opet devedeset i neka, da je ponovo srećna i opet se kroz vetar probija onaj miris … Stajao je mirno ispred nje, nasmejan i tih, kao na razglednici, vanvremenski lep, prošarane kose. Ćutali su, a imali milion stvari da kažu jedno drugom. Ćutali su u ovom trenu o kome su maštali godinama, svesni da se jaz napravljen godinama ne može tek tako preći. Baš kao i onog dana kada su se poslednji put videli znali su da je, uprkos svemu i svima, ipak sve to bio samo kraj… kraj koji se odužio i dopustio da veruju u čuda, da veruju u nešto što je bila iluzija koja je u jednom zalogaju progutala par godina…

Bili su stranci, koji se poznaju, a ne znaju, stranci sa jednom velikom, šarenom tajnom koja je grejala srca u noćima hladnih mrazeva. I sa osmehom koji je kao brana držao te slane vodopade da se ne prospu tu pred svima i dozvole da se njihov mali grad nasladi njihovom patnjom. Stranci koji su verovali u bajke i konačno odrasli i shvatili da je kraj… jer se vremenske niti nikad ne mogu sastaviti…