Kupili su moje roditelje

Posted: 6 aprila, 2022 in Moja kristalna zrnca
Oznake:,

Dan posle izbora – na poslu niko ni da pomene nedelju. A nije da nema onih koje zanima politika.

A stislo me u grlu da sa nekim pročistim knedlu koje me uguši. A niko ni reč. Epa neću ni ja. Moja muka, moja knedla. Pa neka je.

Taj ponedeljak je kao dan posle kiše. Ali nema onog mirisa nade. Samo čudno naelektrisanje u vazduhu i bol u pleksusu. Nada je u kavezu. Nema promena. Nema neizvesnog pogleda u daljinu, u budućnost. Sve je isto. A biće još istije…

Kupili su moje roditelje.

Kupili su moje roditelje. A oni, moji najrođeniji, nisu me ni pitali da li je cena u redu. A šta i da pitaju, kad je cena smešna, zapravo nije ni cena, već nekako usputno, kao kad častiš pićem nekog. Oni nisu u kafanu ušli dve decenije. I još misle da tako treba, da su dužni – pa da se oduže. Ti moji koji nikad nisu bili na prodaju, niti se nudili, niti se merili. Ti moji koji me čuvali da budem dobra. Poštena. Da idem napred o svom trošku i o svom znanju. Da sanjam u svojoj sobi, a napolju da budem otvorena i iskrena. Da pomognem i pružim ruku. Ti moji koji me poslali u svet, u male stanove sa gazdama, da ćutim i trpim, i da poštujem, pa makar mi te gazde rekli da smem da uključim bojler jednom nedeljno, da perem i sudove hladnom vodom i da tih devedesetih sa svojih petnaest godina u svoju srednjoškolsku sobu donosim naramak drva i ložim staru peć. Da učim i ne žalim se. Da će sutra biti bolje kada završim fakultet. Da ću biti svoj čovek. Da ću imati sve, samo ako budem dobar čovek i ako učim. I učila sam. I sve diplome znanjem zaradila.

Kupili su moje roditelje. Sumnjam da su znali da ću ih nekako, na nekom uzanom putu, na uzbrdici, na trusnom i neravnom putu na trenutak izgubiti iz vida. I da će oni, ti isti moji, koji su usred devedesetih sve ono što su imali i nemali davali za mene i moju budućnost, prodati budućnost moje dece. Da će ih ti neki ubediti da im je dobro u cipelama iz prodavnice polovne robe. Da će ih ubediti da će ova sadašnjost prerasti u neki, kobajagi bolju budućnost.

Kupili su moje roditelje. Ne mogu reći da su se oni prodali, jer pare nisu uzeli. Ali su njima uzeli sposobnost realnosti, stvarnosti. I sve vreme veruju da meni čine dobro…

Kupili su moji roditelje. Eej, moje roditelje, moje korene, moje stablo, moju luku gde sam mogla da razmrsim umršeno, da razbistrim najmutnije. Kupili su moje roditelje bez para, bez obećanja. Otuđili ih od mene, uzeli ih sebi. A moje bolje sutra naoblačili…

Kupili su moje roditelje.

Meni su još više digli cenu.

Mada, ja nisam na prodaju. Ni moja deca. Ni njihova budućnost. Ni reke, ni planine. Ništa što je od boga stvoreno – nije na prodaju. Od božje ruke do božje kazne. Nek im je prosto. Ali kupili su sitnim rečima moje stare roditelje. Dok ove noći u tišini ćutim i u duši taložim bol molim se za snagu da oprostim. Ali, ne mogu da oprostim što su mi kupili roditelje, ostarele i obolele, onemoćale, umorne… I ubedili ih da su sva dobra koja su u mom naručju neki drugi omogućili.

Kupili su moje roditelje strahom, a oni su nekad bili neustrašivi.

Kupili su moje roditelje lažima, a oni me učili da nikad ne lažem.

Kupili su moje roditelje maglom u kojoj su se izgubili.

Kupili su moje roditelje. Nikada neću oprostiti. Ali decu vam ne dam. Nikad.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s