MR part 15

15.

Pošto se rastade sa Brankom, Bogdan se ušunja u svoj stan poput aveti i, u polumraku, jer roletne ne bejahu podignute, sede u fotelju. Sklopi oči i slike se uskovitlaše kao u bunilu. Zvrrrrrrrr! Bogdan skoči kao poliven vrućom vodom. „U jebote, koliko je sati?! koliko sam spavao?“ – pomisli idući ka ulaznim vratima. Otvori i ugleda Veru.

– Ja ne spavam ni noću, a ti prespavaš i dan – bio je to neki poluosmeh, i ona lagano, bez poziva, prodje kraj njega i smesti se u fotelju, sklupčavši se kao ranjena zver, savijenih nogu. Pogleda oko sebe, na stolu neka knjiga bezbojnih korica i neprimetnog naslova. Nekoliko čaša, dve šolje, daljinski, upravljač, puna pepeljara.

– Imao si goste ili si počeo da pušiš? – pratila je pogledom zbunjenog Bogdana koji je lagano koračao po sobi i pospremao tragove nečijeg prisustva. – Izvini što se nisam javila, nisam ni planiralada svratim, zapravo pošla sam da se vidim sa Danicom, i kada sam prošla pored tvoje zgrade… U stvari, morala sam sa nekim da pričam, o tebi ne smem nikom, mada pričati sa tobom o tebi je pomalo lucidno, zar ne? Ti ćeš u tom dijalogu uvek držati stranu sebi.- ovo na njenom licu je već ličilo na osmeh, malo bolje uvežban, ali je ipak falširao.

– Teško da je tako. Obično sam sebi zabijem nož u ledja. – zvecnuše dve čaše i on natoči u njih zlatnu tečnost. – Živeli i dobrodošla ovako nenajavljena!

Vera otpi gutljaj žmureći. Kako prevesti u reči ono što ti teče venama. Pogleda u gitaru koja je usamljeno stajala naslonjena na zid. Bila je to klasična gitara od svetlog drveta sa plastičnim žicama koje daju ton mek kao duša. Bogdan primeti da Vera pogledom ispisuje stihove po prašini na gitari i istog trena je uze i pesma poteče.

„Samo sklopi oči tonemo

Polja snova toplih daleko

Daaaa, da mogu znaš da bi

od sebe pustio te…“

Zatim stade, odloži gitaru, zveknu rakiju na eks i reče:

-Ionako sam nešto hteo da ti kažem. Ne znam prave reči, ni pravi način. Ali, valjda ću nekako…Dakle, pričajmo o meni. Pucaj.

 -Dobro- Vera podiže pogled. – Onda, reci mi…. zašto ja? Zašto sa mnom?

– Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. U početku. – Bogdan udari snažno d notu na g žici, zateže je u e i iz mraka gitare se ote jecaj – Naposletku, ko te terao da me stavljaš u pesmu. Pa se onda i ja pitam: zašto ti mene?

Vera se borila sa suzama. Tako šćućurena, obgrlivši kolena delovala je kao dete.

– Ti me grliš očima. To ne ume svako. Zbog tebe se osećam drugačije. Možda mi prijaju te tvoje svetlosti, tame i magle, ne znam. Zar je pesma bila ta koja te gurnula meni? Šta bi bilo da ti je nikada nisam pokazala? – uzjogunila se kao ptica pred kišu, lagano joj na usni rasla gorčina krivice da je baš ona učinila prvi korak. Lakše je praštati drugima, nego sebi. Volela je da tiho u sebi veruje da je izabrana, a ne ona koja je birala.

– Paaa… Da nisam video te pesme i dalje bi hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje. Ništa strašno. – reče Bogdan tiho zureći u zid a onda se unese Veri u lice: – Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim. Nije gospodin ko ima nego ko zna da troši. I baš zbog svega toga mi je još teže da ti kažem ono što moram…- opet je zastao. Ne ume on lagano da baci kamen. Jer – kamen je ipak kamen.

-Plaši me sve to… Šta sad?  – oči su joj porasle od straha. -Mi nismo sami…

– Nismo sami, ali nismo ni obični.

– U pravu si, ali to uopšte nije olakšavajuća okolnost.

– Ne mora da znači. Svakako je složeno… – Bogdan rasejano odšeta do prozora i proviri iza zavese bez ikakvog razumnog razloga.

Vera je sedela u fotelji kao na nekom pustom ostrvu. Znala je nekako da se sivilo nadvilo i sasvim malo nedostaje da zakiši.

-Šta sam ja tebi?

– Pravo pitanje u ovom slučaju je „Zašto me to pitaš?“ Ti si moja osakaćena ljubav. Hm. Sa tim naslovom bi se mogla napisati jedna dobra priča. Osakaćene ljubavi. Čini mi se da vas volim obadve. Na svoju i na vašu žalost.

– Molim?! – Vera razrogači oči ne verujući sopstvenim ušima da je čula to što je čula – Pazi kad nisam pala na pod iz fotelje. Prvo me tako visoko uzdigneš, pa me tresneš o zemlju.

Bogdan shvati da je upravo, i po ko zna koji put, rekao nešto što ženama ne sme ni u kom slučaju da se kaže. Platio je on više puta preskupo svoju iskrenost i nije bio od onih što ne uče na greškama ali, eto, jednostavno, bio je takav. Iskren do besmisla.

– Pa voliš i ti Gorana, rekla si mi jednom.

– Pa volim ga… – Vera ponovo utonu u fotelju.

– Znaš, ja bih se osećao sasvim bezvezno da ga ne voliš. Kafu?

– Može. Čuj, osakaćene ljubavi?! Morbidno…

– Može se reći da je „osakaćene“ prejaka reč, ali suština je ta. Ti si mi nešto što Neva nije i obrnuto. Da sam bio strpljiviji u traženju možda bih pronašao neku kompletnu ljubav. Tako je to sa strpljenjem, nemaš ga kad ti je najpotrebnije, a kad ga stekneš, ne treba ti. – Bogdan se muvao oko šporeta sa kašičicom u ruci razmišljajući kako da kaže Veri da se ženi i da li to da uradi sada. Ne sada. To bi bilo previše za nju ove večeri. Ili je ipak bolje da sve stavi na svoje mesto, možda je malo kasno, ali svaki sledeći tren povećavao je obostranu bol.

-I … – Bogdan spusti šoljice na stočić – zašto si me pitala „Šta sam ja tebi?“

– Zato što ne volim da sam na klackalici, pa da se neprestano pitam koja će strana prevagnuti. To što mi oči lako zasuze ne znači da sam slaba, da znaš. Ne moraš da me štediš. Ja sam velika devojka. Ja znam da će sutra uvek postojati. Možda smo prešli granicu baš u trenutku kada je i tebi i meni bio potreban neko. Možda smo pogrešili, ali smo na neki način ipak obogatili naše živote, sve dok drugi ne znaju za to i ne povredjuje ih. Ne štedi me i ne gledaj me kao malo bespomoćno štene. Osakaćena ljubav je sve samo ne ljubav. Ja ne mogu da verujem u to da sam tvoja ljubav. Ja sam tebi… Ne znam. Možda sam samo način da budeš ono što jesi, bez straha da ću ti se smejati. Možda veruješ da će tvoje reči niknuti bolje i jače posađene u moje uši.Ti si meni vratio nešto što je odavno uspavano. Možda me samo gledaš na način kakva bi ti voleo da budem, a ja sam, recimo, žena sa hiljadu lica. Ko zna, možda sam potpuno drugačija, možda sam sasvim, sasvim obična.- prkosno je podigla glavu.

– Opa! Klackalica! Dakle ovde imamo problem i sa alfa ženkom. Hm. Tako je to kad žensko ima muško srce. Ne brini. Ništa neće prevagnuti na lošu stranu, sve je u ravnoteži za sada. Eto, upravo si opisala jednu sakatu ljubav veoma verno. To je to. E sad, kad bi spavali zajedno, imali slobodu kretanja zagrljeni i kad bi sve to bilo divno i sa razumevanjem, to bi bila kompletna ljubav, ali jebi ga, deset godina viška života i sve što se izdogađalo u njima je osakatilo za ove mogućnosti koje nedostaju. Na kraju si rekla da tražena nije isto što i nađena. I tu si u pravu. Mada, nije to sve tako crno. Znam neke retke koji su se pronašli na vreme. Ali to je već velika retkost. I dragocenost. Ti imaš sklonost da daješ nekim pojavama različita imena od onih koja im ja dajem samo da ne bi bilo po mome. Tako se ti praviš važna.

Bogdan ode do kompjutera u uglu i pusti pesmu „Opasan ples“ grupe Van Gog.

– Jesi li za ples? – Bogdan je uhvati za ruku ne čekajući odgovor, blago je povuče, ona ustade, a on je privi uz sebe. Poljubi je u čelo, dugo i nežno, kao stariji brat. Gledala je sa nevericom u te oči koje i posle svih ovih godina nije mogla da pročita. Ali skoro da je bila sigurna – sada će naići ta kiša koja ih dugo zaobilazi.

– Znaš – Bogdan šapnu dok se u njemu lomilo sve – greh je greh ma kakva mu mi imena nadevali i u ma kakve boje ga bojili. – gledao je u školjku njenog uva, glas je poprimio sivilo zidova. Ona je ćutala i klatila se kao marioneta. Žmurila je i čekala oluju koja mu je rasla u grudima. Možda bi mogli sve u nekom drugom vremenu. ovde i sada sve su samo delovi slagalice koja se kad tadsklopi i tada vidiš kompletnu sliku. Još jednom je udahnuo i muklo, nekim tuđim glasom i sa suzama koje su joj kvasile šiške rekao: – Ovo je naš poslednji ples. Ženim se.

****KRAJ****

MR part 2

2.

Proleće je kasnilo, sudeći po hladnim kišama koje su uporno ispunjavale majske dane i noći. Naročito noći, koje je Vera provodila besane. Godinama unazad borila se sa avetima koje su joj jele snove. Čak i kada bi zaspala i nešto usnila, snovi bi joj do jutra bivali izgrickani i izmrvljeni. Uzaludno je bilo pokušati sastaviti ih u celinu. Neki veći komadi imali su čudne boje i još čudnije reči. Neke velike ulice koje imaju drvorede samo sa jedne strane. Nebo bez ptica i onaj otužni miris letnjih noći. Snovi su joj klizili niz ruku i pucali poput balona od sapunice. Vremenom je prestala da sastavlja slagalice od polupanih snova, samo bi lagano išetala iz postelje i umornim očima krenula u novi dan i na svoj posao koji je volela. Radila je u jednoj maloj izdavačkoj kući i često je govorila kako u tom poslu nema toliko para koliko ima duše. Sa Bogdanom je delila kancelariju koja se nalazila u jednoj starinskoj otmenoj zgradi, taman tolike veličine da zrači nekakvom toplinom i prisnošću. Bila je ušuškana u drvored krupnih lipa, koje su u vreme cvetanja mirisale na njene snove dok su bili celi i jedri.

I Bogdan je voleo tu usku četvorospratnicu uglavljenu među drugim kućama sličnog kova u starom gradu. Govorio je da bi, da ima para, kupio baš neku takvu kuću, pravljenu između prvog i drugog rata, sa znojem i snovima pravih majstora u malteru. Sama kancelarija je imala neveliku terasu sa ogradom od ručno kovanog gvožđa sa biljnom ornamentikom, nadstrešnicom i malom garniturom za sedenje. Kada bi došlo vreme za to, Vera i Bogdan bi sa terase brali cvetove lipe koji behu na dohvat, sušili ih na suncu i od njih kuvali čaj u tmurnim zimskim danima pijuckajući tako sunce sa limunom i rumom dopremljenim preko toplih mora.

Gledajući ih sa strane čovek bi pomislio da nema šta tu da traži i da svojim prisutvom ruši harmoniju. U slobodnim trenucima umeli su satima govoriti ili ćutati i svakog trena razumeti jedno drugo. Poput šaputanja na jastuku do kasno u noć. Poput dodira obale i mora u sunčanim jutrima. Sve je bilo onako kako treba iz prostog razloga, jer su bili dve galaksije ogromnog svemira, bez dodira, bez ičega ovozemaljskog što bi uprljalo njihove aure.

Oni su se razumeli i živeli svako na svoj način. On, u svom malom stanu, koji miriše na muziku i knjige nekih davno umrlih pesnika. On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta i srce koje ne može stati na samo jedan dlan. Imao je usne na kojima su mu i žene zavidele, napućene i pune, pomalo blede, čudnu toplinu u očima, širinu u razumu. Bio ćutljiv na onaj svoj filozofski način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan. A možda je on zapravo bio mnogo nesrećan.

Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahodjenju. Ali bio je svoj. I bio je gord. I dovoljno velik, najveći čovek koga je Vera znala, a da ga je zemlja ponela na svojim nejakim ledjima.

Ona je imala život. Porodicu. Posao. Kuću u gradu. Kuću na selu. Devet prozora sa južne strane, retku žutu ružu i trešnjino drvo u uglu dvorišta kao sećanje na detinjstvo. Omiljenu pesmu koju je prvi put čula u jednom filmu iz koga su povremeno nestajale boje. Imala zvonak smeh i duboka ćutanja, kosu boje meda do pojasa, a oči gotovo plišane u nijansi mahovine. I pregršt ostvarenih želja, koje više nisu predstavljali nju kakva je zapravo bila, već su je, poput zidova, pritiskale i uobličavale.

Međutim, đavo ne traži ljude, već ljudi traže đavola. Razumeli su se Vera i Bogdan savršeno, čak i kad jedno od njih dvoje nije bilo svesno toga, ali oni već pomenuti, koji veći deo života troše gledajući sa strane druge, nisu. Jedni su mislili da su zaljubljeni, drugi da Vera proganja Bogdana, treći obrnuto, četvrtima je iz mesta padalo na pamet da tajno spavaju zajedno i tako u nedogled. Ljudi su takvi. Kad nemaju šta da gledaju u svom životu oni gledaju tuđ. Logično, ne mogu da vide ono što nikad nisu imali u svom i u većini slučajeva veruju samo u ono što opipaju. Sve to nije bilo baš bezazleno. Bogdan je u par navrata imao grdne nevolje prilikom objašnjavanja svojoj devojci u kakvom je odnosu sa Verom. Bogdan i kada bi hteo, nije umeo ništa da sakrije. Često se pitao da li je to mana ili vrlina u nekim slučajevima. Što se tiče njegovih devojaka, poslednjih godina su se menjale kao na traci. Razlog za to je bio sledeći.

On je, posle nekoliko dečijih, koliko očaravajućih toliko jednostranih ljubavi, pronašao jednu pravu. Prva prava ljubav je plamtala kako samo prva ume, usput urezujući divne uspomene u Bogdanovo sećanje. Neukaljana čarolija je trajala par godina. Onda je sve počelo, mic po mic, da se pretvara u mučenje, na prvi pogled, samo od sebe . Ostavila ga je na način od kojeg se ružniji teško može zamisliti. Jednog zimskog zaleđenog popodneva, telefonom. To mu je toliko slomilo srce da je ono jednostavno bolovalo nekoliko godina, čamelo u mraku kao bolesno mače, slepo za sve lepe oči, kose i obline koje su mimo njega prolazile kao da su od vazduha. Onda se desila jedna jednostrana ljubav, pa Druga prava. One, kako bi pored koje breze prošla, tako bi svaka počinjala da miriše na nju, lutke iz izloga bi je gledale ljubomorno, a kestenje je, čim bi je spazilo, dobijalo boju njenih očiju. I to je trajalo malo više od pola godine, možda je bila u pitanju daljina, a možda i nije, razlog i nije bitan. Prosto, od tada, Bogdanove devojke su počele da se smenjuju kao kišni i sunčani dani.

Roman se ne piše strahom

Tog novembra dok si u ritmu muzike ubijao moje poverenje i svakom novom reči sebe crtao kao karikaturu prestao si da postojiš za mene kao neko ko se mogao nazvati mojim prijateljem. Patetika. Jadniče, pa ja sam ta koja je mlela sebe i svoje vreme da bih tebi pravila meleme, da bih tebe izlečila od bolesnih ljudi koji su te ujedali za srce. Ja sam ona za koju si verovao da je žena sa muškom dušom.

Bila je ta noć, i taj novembar hladan i pun snega, ta godina sasvim čudna i savim mrzla, sitne ruke i krupne reči. Ne dam ti da me obmaneš… Ja sam veštica, sećaš se… Toliko si se borio protiv toga, sad ti je valjda jasno zašto sam takva. Veštice ne plaču, bar ne pred drugima. Dok sam stajala kao stena, dok sam u sebe nalivala gorčinu, iznutra sam vrištala kao devojčica kojoj su upropastili rodjendansku haljinu. Zar zaista misliš da sam sve zaboravila, da sam oprostila?  Nemaš prava oduzeti od mene ono što je moje, moje misli, moje reči pretočene u priču, sve ono što sam stvorila, moj mali ženski roman, skicu za knjigu, moj način na koji se čovek može uzdići iznad svakodnevice i postati mnogo više. Ti si mi to uzeo, sakrio, bacio. Gledala sam u promenjene šifre, beli monitor, zabranjen pristup, zaključan sarkofag mojih misli. To nisi smeo, samo to nisi smeo. Sve ostalo ti na čast.

Ja opet pišem svoju bajku. U njoj nema tudjih reči. U njoj nema tebe sa teškim mislima, sa strahovima, nema ljubomornih žena i ravnodušnih muškaraca. Ne možeš stvarati ako ne zagrebeš sebi ispod kože, ako se ne otkriješ, ako ne priznaš… Ne možeš lagati i ne smeš se plašiti. U mojoj priči nema tvojih teških dijaloga koji okreću moje reči. Nema ni tebe. Tek da znaš.

Davne neparne zime

Zaćutala je, jer joj se učinilo da je čula nešto sasvim neobično, nemoguće. On je gledao u nju očekujući bilo kakav odgovor. Spreman na sve. Sa Brankom je samo tako i bilo moguće. Podigla je glavu i pogledala ga i u trenu postala svesna stvarnosti njegovog pitanja. Ta daleka zemlja postala je sporedna tema. Treptala je da bi na silu zadržala suze koje nadolaze.

– Možda sam loše razumela, ali, učinilo mi se da me pitaš… – ućutala je. Očekivala je da ponovi ono što ona nije mogla.

– Da. Pitao sam da podješ sa mnom.

– Kako da podjem sa tobom?

– Pa, nadao sam se kao moja žena. Ako pristaneš.

– Izgleda da si zaboravio da sam već udata.

– Nisam. Samo sam se nadao da ćeš sa mnom biti srećnija. – zagrlio bi je tako jako da joj slomi proslost. Umesto toga blago joj otrgnu suzu rubom svoje košulje. Još jedna nataložena želja na njegovoj košulji. Još jedna magličasta sreća koju će pustiti da ode.

Dvoje stranaca koji se razumeju. Ništa više od reči, bez dodira i budjenja. Samo poverenje. Ispovest. Rame za plakanje. Možda bi to mogla postati ljubav, ona prava kao u pričama. Možda. A možda bi na kraju sve ispalo isto kao i u mnogim drugim životima. Ovako su bili sigurni – propuštena prilika i očuvano prijateljstvo.

Niko neće znati šta su pričali. On će ostati željan njenog dodira. Ona će plakati ponekad. Ali će sasvim sigurno imati jedno drugo.

Još uvek mogu…

Sanjala sam te… Progovaraš savim smelo, smeješ se, namiguješ. Čudim se, nikada nisi bio takav, već onako snen i pognute glave. Zastajem, pozdravljam sasvim učtivo i uzdržano, poznanstvo sa tobom koštalo me je živaca, vremena, mira. Ne želim da ponovo nametnem sebi nemir u glasu.

Evo me,  na koncertu… ona tvoja pesma i onaj tvoj pevač koga uspešno zaobilazim da bih zaobišla i sećanje na tebe. Ovde ne mogu da biram. Ovde te nekako sami poture u moje misli.

Znam, još uvek mogu da poput vodene kapi rečima pronadjem pukotinu koja vodi do tebe. A opet, pitam se, čemu sve to?

Nikada nećeš smoći snage da objasniš, a još manje da priznaš…

Još uvek mogu doći u tvoj kraj i šetati se kao da je moj.

Još uvek mogu da se nasmejem tvojim šalama koje prepričavam. Samo izbegavam da te spomenem. Zaboli u pleksusu, kao zabranjen udarac. Toliko sam se trudila da budeš sasvim normalan svetac koga poznajem da sam te pokvarila svojim hvalama. Bio si sunce koje je spržilo sve ono što je raslo u meni od tvoje toplote. Sada je ostala samo pustinja i jedan kaktus. Cveta, ali bode.

Još uvek mogu da se usudim da potražim svoju siluetu u tvojim snovima. Mogu. Ali neću. Od tebe mi je ostao samo gorak ukus pri spomenu imena i trag leptira u stomaku pri samom spomenu patetike.

Neću te tražiti po batu koraka. Nemoj ni ti mene slutiti u toplim letnjim večerima kako mokre kose vilenim kroz park sve do kraja ulice, pa niz drum tamo gde silaze umorni putnici. Reka hukom guši baladu o gitari. Sve je plavo, i mada znam da još uvek mogu….

Još uvek mogu pročitati tvoje stare priče koje su sasvim dečije smešne i sasvim naivno neupakovane nadajući se da baš niko neće shvatiti. Ali ne želim ih čitati.

Još uvek mogu da te čujem kroz jauk vetra. Mada, to si sam sebi poklonio.

Još uvek mogu sve to … Ali – neću.

Magla u sećanju

Naiđu mi ponekad, u magnovenju, njegove reči. Stresem se kao na prvi mraz, okrenem glavu ka suncu i nasmejem se, pokušavam da oteram to sivilo i težinu. Koliko god da se smejem i ubedjujem, nikada nisam prerasla u sebi njegovu izdaju. Ubiti ljubav, to je već nekako moguće razumeti, ali ubiti prijateljstvo, to je više od greha.

Sećam se, još na početku rekao je, sasvim naivno, nepromišljeno – nemoj se zaljubiti u mene. Pitala sam se, koliko ja to izgledam krhko i povodljivo da me treba upozoravati – Pazi, ide leptir! Pazi, novi nalet povetarca! Pazi, zagnjuri, talas!! To se ne jede!

Nisam se ni mogla zaljubiti u  njega. Ne možeš se zaljubiti u senku. Ne možeš voleti vetar. Ne možeš zagrliti plimu. Tad jednostavno zažmuriš, slušaš, živiš. Nema tu filozofije. Neke stvari imaju svoju magičnost samo zato što traju kratko, i ja sam kao omađijana žmurila i dozvolila da me pospe prah zvezda koje su se ubijale iznad nas, zvezde padalice.

Ne možeš dve galaksije spojiti u jednu, ne ide to tako. One postoje sasvim posebno i sasvim drugačije, okupljene oko svojih sredina. Kako možeš naterati Zemlju da prati neki drugi Mesec? Ne možeš ni mene naterati da zapalim sve ono što sam stvarala.

Rekla mi je Otilija smeh koji stvara prijateljstvo ljubav pretvara u suze. Gledala sam u nebo i pitala se da li ludim. Dve prave se ne mogu seći ni u beskonačnosti. Nisam ni želela da stvaram sebi iluziju da savršenstvo postoji, a još manje da ga je moguće naći. Imati prijatelja poput njega je laskalo. Imati njega za prijatelja značilo je otvoriti neka nova vrata, naučiti drugačije stvari, čuti drugačije reči. To je bilo sasvim dovoljno. Zašto je sve to prekrio mrakom sopstvenih nedostataka? Zašto je osvetlio svoju mračnu stranu i svima je dopustio da je vide. Sa kojim pravom gura u ambis moje  naivne reči?

Pisati živote u paralelnim svetovima daje za pravo da pustimo mašti na volju. Opet, sve to ne možeš preslikati u stvarnost. Ljudi u drugima prvo prepoznaju sopstvene grehove. Zašto sam baš ja ogledalo tuđih iluzija? Svaki dan se budim sa željom da nikog ne povredim. Uveče ležem ranjena. U snovima tražim odgovore na svoja uzaludna pitanja.

Mr Miš

Skoro je godina od te noći. Bio sam običan miš, pokisao i mucav, zatečen i uplašen. Dve žene preda mnom, a ja stojim bez reči i nalivam u sebe pivo kao da će ono ugasiti moju nesigurnost. Obe stoje kao dve armije, spremne da brane sebe i sve svoje, a ja se pitam čiji sam ja. Znam ja čiji sam, nego se pitam čiji stvarno jesam. Koja me to žena stvarno prihvata takvim kakvim jesam, a koja me čini drugačijim, običnim statistom u sopstvenom životu.

Uvredila me kada je jednom rekla da sam miš. Sada žmureći shvatam šta je htela da kaže. nisam umeo da podignem glas kada je trebalo i nisam napravio korak kada sam to morao da učinim. I sada sam tu gde jesam. Dišem, hodam, trpam u sebe hranu, idem na posao, vraćam se, zagušljiv vazduh oko mene, teško nebo, poput kamena. Sunce je ostalo negde. Ja znam gde. Sam sam kriv.

Otgao sam njene reči i kao stare košulje bacio ih u prašnjav sanduk na tavanu. Migoljile su mi se pod prstima, uplašene i zbunjene, molile me da im vratim svetlost, da ih ne ubijam. Suze su mi sramno otišle niz grlo, a ja sam glumio pobednika. A bio sam onaj koji gubi. Onaj koji gubi sebe.

Te noći bila je prava Valkira, spremna da na prvi pogled predstavi sebe kao svestranu, razumnu, neustrašivu. Ume ona sa rečima, slagala ih je kao cepanice, jednu na drugu, gradila čitave kule, gledala me sasvim obično štiteći me onako prozeblog i malog, Znao sam da će sve te kule sutra pasti kada ona ode i da ću ih nositi dobrovoljno kao svoj krst. Zauvek. Baš onako kako to kažu i misle deca – zauvek.

Ostavila me netaknutog, branila me, kao što brani sebe, a znao sam, ispod tog hladnog lica, u tom trenu me mrzela kao nikada nikog pre, mrzela je moj kukavičluk kojim sam je povukao do dna i sada mora da pliva ka površini vukući i mene. Kriv sam. Uplašen. Ali nisam znao kako drugačije. Morao sam srušiti nju da bi me baš ona spasila. Makar bolelo. Makar umro zauvek bez njenih reči kojima me lečila, kojima mi crtala svetove koji negde postoje, nisam siguran gde, to samo ona zna.

Prošlo je. Mada, od onog trena kada sam ubio njene reči ja sam sam sebi posadio pelin u prstima. Sve je gorko što napišem. A kada ne pišem postajem običan, onaj nekadašnji, onaj pre nje. Onaj posle ove.

Ne vidjam je, ne srećem. Ponekad ubrzam korak kada pred sobom ugledam neku koja bar malo liči na nju. A nekako se u dnu srca nadam da to nije ona, jer znam, nikada me više neće pogledati kao lava. Ja sam miš. I nikada mi neće oprostiti što sam u samo jednom trenu izdao sve njene kiše i duge. Ljutio sam se kada je nema danima, a sam sam je sebi zabranio. Sam sam je sebio oteo. Sam sam sebe svojim rečima ubio.

Rame za plakanje

Branka je posle posla svratila kod  Darka.  April je uveliko zaposedao grad zelenilom, mirisalo je na neka davna proleća.

„Ovo je jedino što sam našla na temu tvog seminarskog“, rekla je i spustla na sto nekoliko starih, iskrzanih knjiga.

„Molim te, skuvaj jednu onu tvoju grom jaku kafu, da dodjem sebi… “

Darko se nasmejao. Ali znao je da nešto nije u redu. Nije javila da će svratiti. Uvek se javi. A kad ovako bane bez poziva, to znači da nešto nije u redu.

„Pretpostavljam da može i jedna domaća…“, rekao je preko ramena odlazeći prema kuhinji, primetivši krugove oko njenih očiju.

„Može… Dupla… “ , kroz uzdah reče Branka ne otvarajući oči, onako umorno zavaljena u bordo fotelji.

Svašta je preživela ta fotelja. I svašta pamti.

Zvuk električne gitare lomio je tišinu, gotovo da se naježila. Ženski vokal u polušapatu, nepoznata pesma, prvi put je čuje.

… ne treba ti dokaz, svako je bar malo kriv…

 

„Šta slušaš ovo? Ko peva? Zvuči zanimljivo…“

„Trigger. Dobri su, našao sam ih netu. Leče mi samoću.“, nasmejao se Darko ulazeći u sobu sa vrućom kafom i dve zamagljene čaše sa domaćom rakijom.

„Jesu li bar uspešni u lečenju samoće? Ako jesu, spremi mi jedno dva kilograma pesama da ponesem“, pokušala je kroz gorčinu svog glasa da bude duhovita.

Darko je poznavao Branku čitav svoj život. Odrasli su zajedno. Išli u istu školu. Bio je stariji od nje jednu godinu i svi su mislili da joj je stariji brat. Tako se i ponašao. Uvek je bila zaštićena i sigurna u njegovoj blizini.

„E, moja Bjanka, neke samoće se samo potpiruju pesmama“, rekao je gledajući pravo u njene oči koje su u trenutku postale pune suza.

Plakala je. Grizla usne i jecala kao dete kome su upravo rekli da ne postoji Dobra Vila i da će sve što želi morati da ostvari sama. Htela je da mu kaže da je njen život postao obićno parče bele hartije na kome ne zna šta treba da napiše. Htela je da mu kaže da se  noćas setila njega i njihovog detinjstva. I to kako je kao mali zvao „Bjanka“ a ona se ljutila. Htela je da mu kaže da je sama poput ostrva i da je Goran već neko vreme postao neka sasvim druga osoba.

… ja nisam svoja, kada odeš tražim se,

ja nisam cela, ti od blata praviš me…

 

Ženski vokal je samo ubadao dublje u već postojeću ranu. Darko je gledao u nju bez glasa, svestan da je mora pustiti da se isplače, da spere sa svojih zenica mrežu nepodnošljive sadašnjosti.

Negde duboko u nama

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postaja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

-Ćao. – reče gledajući u pod.

-Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je pa se vrati na svoje mesto.

-Da te pitam nešto?

-Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

-Je l bi se udala ti sada za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga onako pravo u srce.

-Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

-Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

-U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža .

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Znao je i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

-Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.

-Žene su zle, znaš to, zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.

Miris terpentina

…Prošavši pored nje u vazduhu je ostao miris ateljea. Tog trena Veri je u sunčano jutro, poput gavrana, doletela prošlost, zaboravljena i skrivena. Miris terpentina vratio je Veru u neke davne godine. Ponovo je bila mala devojčica sa suzama u očima. Stojeći tako na terasi, ledja okrenutih Bogdanu, bez glasa je plakala. Lik majke Danke titrao je pred njom i sve one slike, postavljene svuda po kući, koje je otac slikao. Na svim slikama majka se smejala. Dani su bili divni i bezbrižni.

Na svoj deseti rodjendan po prvi put ugledala je majčin lik na platnu bez osmeha. Dankine crne oči gledale su negde u daljinu, preko levog ramena. Iza nje nebo, planine i deo kuće. Mali beli leptir na dlanu, ali ga ona i ne primećuje. Slikano u smiraj dana kada sunce gubi svoju snagu, baš kao i ona. Svi su znali i ćuteći trošili odbrojane dane. Sve češće su putovali, išli na izlete, kupovali poklone. Veri je baka govorila da nijedan čovek na svetu nikada nije voleo svoju ženu kao što je to bio slučaj sa njenim ocem i majkom. Tada Vera nije shvatala težinu tih reči. Znala je da srećna i sigurna u toj kući na brdu, okružena voćnjacima, cvećem, raznobojnim mačkama kojima je davala imena, svim tim slikama i divnim mirisom sreće koji je živeo u kući.

Jedanaesti rodjendan je dočekala sa suzama. Rekli su joj da je majka otišla na lepše mesto, da je bila bolesna. Pamti gomilu ljudi i suze, mnogo crnine, miris voska i strašan bol koji joj se nastanio u grudima. Vera je bila ljuta na majku, gotovo besna i trebalo je proći mnogo godina da joj oprosti što je otišla.

Od tog dana otac je danonoćno slikao, spavao malo, gotovo nikad, jeo uz štafelaj. Boje na slikama su postajale tamnije, baš kao i njegovo lice, skamenjeno, bez grimasa, bez osmeha. Patio je tiho, lečeći svoj bol slikarstvom. Sve češće je bivao pijan, sve češće ga je Vera zaticala kako hrče na podu ateljea, umrljan svim nijansama smedje u boji Dankine kose.

Onda je odjednom prestao da slika. Odlazio bi od kuće i nije ga bilo danima, pa se onda vraćao, ponovo uzimao svoje četkice i sa još većom gorčinom nastavljao svoj rad. Slikao je planine, sa grubim linijama i teškim nijansama, kanjone gde se reka obrušava niz liticu. Poslednja slika koju je radio sa Verinim likom ostala je nedovršena, naslonjena pored peći. Osetila se ostavljenom i samom. Kao da više nije imala nikoga, čak ni oca koji je samo disao u istoj kući, nesvestan svih koji su oko njega.

Poslednje dane detinjstva Vera je provodila sama, ćuteći, uz knjige i stari radio. Ponekad bi ušla u atelje da pokupi tanjir ili čašu, ustvari, tražila je razlog da udje i pogleda sliku na kojoj radi, nadajući se da će se vratiti sebi, taj njen otac koji je sa majčinom smrću i sam umro iznutra.

Verino detinjstvo prestalo je onog dana kada je, ušavši u atelje, zatekla na podu zelenu haljinu i kikotavu ženu crvene kose po imenu Ana. Otac je stajao i slikao, primetno pijan. Sve češće je lik te Ane bludeo u njihovoj kući i na njegovim slikama. Slikao je kao lud, danonoćno, stalno pijan i stalno ljut. Bez reči, bez znakova da ikoga vidi, bez osećanja. Terpentin se uvukao u svaku pukotinu kuće i u svaku poru Verine kože. Terpentin je postao sinonim za njen bol….

Lovac na veštice

Nemir me ceo dan golicao u stomaku i napokon sam popustila. Uzela sam knjigu i otvorila je, nekako se nadajući da ću ga sresti. I eto ga, sedi na jednom panju, skrštenih ruku i čak se smeje.

„Dugo ti je trebalo…“, reči su se slivale kao vodopad, radosne i sveže. Da, dugo mi je trebalo da smirim talase u meni i da bez besa mogu govoriti.

Mrak u mojim očima nije nestao. I dalje sam ljuta. Gledam ga sa nevericom da može biti tako spokojno srećan, makar naizgled.

„Previše si smiren za nekog ko je ubio…“

„Ubio? Koga? „, i dalje je na njegovom licu lebdeo osmeh koji se odbijao od mog ledenog stava. „Rušio mi se čitav život. Morao sam srušiti nas“. Glas mu je na trenutak postao siv.

„Ali nije bilo „nas“. Sve je pogrešno protumačeno! Nakon tog novembra gorko mi je u prstima svaki put kada taknem knjige „, gotovo da sam vikala, razočarana i besna, a rečenice su se malo razmakle i stisle.

“ Ne shvataš, morao sam, sve je tada dobilo neku drugu dimenziju, ti me jedina razumeš…“

„Ne mogu da razumem kada mene stavljaš na lomaču.“, prestala sam da merim reči. Mora da oseti moju tamu.

„Ja sam samo hteo da pronađem svetlo u tunelu. Moj život je bio mračan. Kada si se ti pojavila previše je svetleo, a to su svi videli, nisam mogao da sakrijem. Morao sam da ugasim to, morao sam da…“

„Da pokažeš prstom na mene? Da kažeš da sam veštica? Da me ubiješ svojim rečima?“, varničila sam, pucala, vikala. Spustio je glavu i rukama prekrio oči.

„Znam. Ali ipak sam se nadao da ćeš mi oprostiti…“

„Kako da ti oprostim laži, izdaju, rane koje se iznova otvaraju? Kako da ti praštam noći bez meseca?“

„Ti previše svetliš, nisam mogao to da sakrijem…“

„Zar na lomači nisam imala i previše svetlosti…Kad si rekao i kad si ćutao, kad si pokušao da srušiš sagradjeno i odrekneš se sebe… Ti si umro, ti si zapravo sebe ubio!“

Pogled koji kune sebe što je tako nisko. Duša koja oplakuje sopstveno postojanje. Čovek koji ponižava svoju muškost.

„Ti si previše. Ti si mnogo. Samo tražim da razumeš. I da mi oprostiš.“, muškarac koji grca u raljama sopstvenog života.

Šta mogu reći na to? Kako da ga ponizim kada on ni u svojim očima ne ume da se uzdigne?

„Ukrao si mi knjigu… našu knjigu…“ , pokušala sam da zvučim blaže, spustila sam glas, ali on i dalje nije podizao pogled. Grlo mi se sušilo, osetila sam da kiša nadolazi.

„Možda sam ubio sebe, ali me najviše boli mrak u kome sam ostao, zarobljen među rečenicama, ispresovan u knjigama…“, pogled poput molitve.

„Moram da idem…“, rekla sam nekim tuđim glasom i zatvorila knjigu. Onda je počela kiša.

Ti to već znaš

Susret nakon četiri meseca i jedno nedorečeno „zdravo“…

Nikada ti više nećeš pronaći nekog, a da je pritom taj neko žena, ko će pre popiti domaću rakiju, a ne one ulepljene šećerne vermute i šerije…

Moje nesanice mi daju vremena da uradim sve ono što neke druge prespavaju…

Ja se smejem glasno, dovoljno glasno da me čuješ iako si na drugom peronu… Ali plačem dovoljno tiho da niko ne čuje, ali zaboli baš onog koga treba…

Nećeš sresti, kunem ti se, nikog ko ume da tvoje note protumači u advekvatnoj nijansi i da tvoje reči pročita onako kako ih ti napišeš…

Ja znam šta je život, ceo njegov spektar od žute do ljubičaste… Poznajem i crnu i belu, znam kako se diše i na dnu i na visinama.  Ja umem da hodam po  oblacima, sećaš se…

Niko ne psuje kao ja, gunđao si- kako samo možeš, pa ti si žensko… Žena sa mudima je danas nepostojeća kategorija. One obično vole muškarce sa srcima, koji su takođe, izumrla vrsta… Ali eto, uprkos statistikama, postojimo i jedni i drugi, ali smo retke vrste. I odbačene od svih. Ali to je već njihov problem…

Znam ja, slušalice u tvojim ušima nose one melodije kojih nema na zvučnicima vozača autobusa… Ponekad stoje kao statisti na tvojim ušima, ugašene, ili dovoljno stišane… Jer ja se smejem dovoljno glasno i možeš me čuti, iako nisam baš tu gde me drugi ne bi želeli, a ti me zamišljaš. Ali tu sam, i trajem. Ja nisam umrla kada si me izdao. Za razliku od tebe…

Ja imam sve. Ti prosiš od života. Saviješ glavu, a čekaš da sa neba padne malo vedrih nota… Ništa ne pada sa neba, sem kiše i snega, ali to je već nešto izvan tvojih interesovanja. Ti živiš drugačije…

Ja sam danas srela tebe i bilo mi je dovoljno. Želela sam  da znaš da stojim na nogama. Da se smejem, iako mi nož stoji u leđima do korica. Moj bol boli tebe. Ja sam iznad toga.

I što ti ja sad pričam sve ovo, kad ti to sve već znaš… A i zabranjeno ti je da me čitaš…

Pišem ti ja koji ne pišem više

Kada budeš čitala ovo, pravi se da ne znaš da sam to ja napisao, jer ja više ne pišem. Slova sam zabranio sebi. Koristim ih samo  kada se potpisujem, ponekad kad popunjavam formulare ili podižem kredit. Čak ne rešavam ni ukrštene reči. Ponekad čitam, pronalazim se u tuđim rečima, pa zatvorim knjigu i vratim je na policu. Sutra ponovo posegnem za istom knjigom nadajući se potajno da sam još uvek tamo i gorim od nestrpljenja da saznam šta ću danas raditi i hoću li tebe možda sresti.

Ja koji više ne pišem hteo sam da ti napišem da sam živ. Bar tako izgledam u tuđim očima. Iznutra, ja sam samo oblak. Plovim kroz ovaj preostali život po tuđoj inerciji.Smejem se za svaki slučaj, možda me neko vidi pa ti kaže da sam srećan. Srećni se smeju. Ja se smejem, iako sam oblak. Znam da bi ti volela da je tako.

Sanjao sam noćas da sam te sreo. Rekla si mi da je sve u redu, iako te ništa nisam ni pitao. Hteo sam samo da te gledam, tako dugo te nisam video, tvoj lik mi je zamagljen kao da je  naslikan voštanim bojama. Koračala si  brzo, jer ti drugačije i ne umeš, kosa je ostajala za tobom lepršajući. Pokušao sam da održim korak sa tobom, što je nemoguće.Galama je postajala sve jača, moje misli su se gubile u njoj. Izgubio sam te u gomili dugonogih, dugokosih devojaka.Ostao sam sam na trgu sa ravnodušnim golubovima.

Opet me boli koleno, kao i svake zime, znaš da očekujem proleće, jer sa prvim suncem i bol umine. Bar taj bol s vremena na vreme mogu pobediti.Tako verujem da za sve postoji način. Odraz u ogledalu mi govori da sam drugačiji, ne usuđujem se da kažem da starim, nego eto, postajem drugačiji. Neki stari novi ja. Voleo bih da sam bar iznutra ostao isti. Promenila si me, znam da znaš, učinila si me boljim, u ono vreme kada smo se poznavali ja sam bio gospodar slova. Izgubivši tebe izgubio sam pravo da se njima igram, i sva moja slova su, jedno po jedno, kradomice izlazila iz mojih olovaka bežeći tebi pod jastuk. Zato te tako često posećujem u tvojim snovima, pa kao nehajno poturam ruku pod tvoj jastuk. I baš svaki put ne nađem ništa.Lopov sam i kradem tuđa slova. Ali džaba mi sve to, sva su mi ili tesna ili prevelika, razvučena oko ramena, pa sam smešan sam sebi kada pokušam  da zaličim bar neku rečenicu. Uzaludno je, znam, moja slova su pobegla kod tebe, a ti i ne znaš da baš zbog njih, iz noći u noć, goriš i uzdišeš, ta moja slova su vragolani, muče te i traže još luđe reči od njih samih.

Odustao sam u međuvremenu. Sve što sam nekada pisao sada nema smisla. To nisam isti ja i nemam istih želja. Zato, kada pročitaš sve ovo, zažmuri i ubedi sebe da to nisam ja, jer ja više ne pišem.

Razvod galaksija

Kada neko od razvedenih roditelja, koji nije dobio starateljstvo, uzme decu na svoju ruku to se smatra otmicom. I kažnjava se zakonom. Šta se desava kada neko uzme tvoje reči, iznedrene kao zajedničku decu, nakon razvoda galaksija? Kada ih zaključa, bez pitanja, utamniči, bez pitanja,  bez poslate kopije. Jedino te teši jer si bio pametan pa na vreme sačuvao svoje izmaštano delo. Ili si samo bio obazriv? Možda si unapred sumnjao?

Kojim zakonima podleže taj tip kriminala? Imaš li uopšte pravo da se ikom žališ? A i šta da kažeš?

Dugo sam ćuteci grizla usne i prećutno trpela tu tihu torturu. Zbog čega? Zar se plašim? Ne.  Samo sam štitila druge.  Štitila one koji su mi okrenuli ledja. One koji su me izdali.

Znam da nema načina da dobijem nazad svoja oduzeta prava. Ja samo želim da kažem da su me ojačali svojim udarcima. Sada sam jača i više Vam ne verujem. Ja i dalje imam sva moralna prava i slobode, a Vi ćete  zauvek ostati miš. Mali bespomoćni, uplašeni miš, šćućuren u svojoj rupi, krišom maštajući o boljim vremenima. Oprostila sam. Nisam zaboravila.

Nek Vam je prosto.

Koliko je tvoje, toliko je i moje

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.
– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.
Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.
– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.
– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.
– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…
– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! Gde mi je, jebeni, upaljač?
Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.
Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet.
-Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.
Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.
-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.
Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek.
-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.
-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.

Ne ostavljaj me bez reči

***

-Ok, ovo je dobro. Zanimljivo je kako si preokrenula priču. Dopada mi se.

-Pa šta ima tebi da se dopada, to je moj način pisanja. I moj pasus naše knjige.

Ponovo je pokušao da joj stavi do znanja da veruje da je bolji. I to joj smeta, taj njegov šovinistički stav, samoljublje, veličina u sopstvenim očima. Dugo joj je trebalo da shvati da on, na neki čudan način, strepi od nje. To je bio njegov način da je drži u svoj senci, dovoljno blizu, a opet, dovoljno daleko.

-I molim te, možeš li smanjiti broj tačaka na kraju rečenica? Čitava krda!- nastavio je da gundja.

-Pa to samo znači da je nedorečeno, prekinuto – pokušala je da objasni Branka.

Pisali su knjigu zajedno. Bila je to priča o dve zalutale duše u svetu, koji ih je bacao sa obale na obalu, lomeći ih o stene. Roman iz dva dela. Pavićevski prikaz stvarnosti iz dva ugla.

-Petre, prestani da se ogradjuješ. Izgledaš ko mala država sa prestonicom u centru opisanog kruga. Budi čovek, samo to tražim. Običan ranjiv i smrtan čovek. Prestani da uzdižeš fabulu na nivo filozofskih misli. Ponekad te ni ja sama ne razumem.

Bio je daleko, ali  je mogla zamisliti osmeh na tromedji njegovog obraza. Monitor sakriva sve ono što se zaista dešava, ali ona ga poznaje. Za razliku od svih drugih koji tvrde  ga znaju.

-Spašava te to što spadaš u kategoriju zaštićenih kod mene. Zapravo, jedina si. Tražena. Tražena koja je mene našla.

Puno puta su pričali o tome. O traženju i nalaženju. O okovima koje nosiš u sebi i na sebi.  O moralu, o obavezama, andjelima i djavolima. O životu.

-Pa da…  Što bi ti rekao, ne traži djavo ljude, nego ljudi djavola. – nasmejala se i ona kuckajući po tastaturi.

Nije ni bila svesna koliko je bila u pravu.

***

Pamti Branka, ima to prokletstvo u svojim venama, pamti mirise, note i reči. Pamti sitnice.  Mala enciklopedija sopstvenog života.

-Mogao bih i da ti priznam da te volim, ali ti bi to već odbacila i ismejala. Ponekad mi nedostaješ, a ponekad sam srećan što sam daleko, nikad nisam siguran na koju stranu će te poneti vetar.- Petar je često svojim rečima mrvio Branku, svesno ili nesvesno.

-Ne voliš ti mene, dragi moj. Ti samo voliš način na koji ja živim i mislim. Ti voliš moju slobodu. Moj bes. Vrisak. Reč. Šapat. A i sve to ne poznaješ, nego samo zamišljaš, tako da ti se zbog toga još više dopada. Ko još voli veštice…

-Naučiću te veštini da ti porastu krila. Ne smeš biti veštica. Divno je biti dobar. Budi andjeo, sa belim krilima.

-Znam ja to, jer jesam dobra. Samo to ume da boli. Metastazirala sam u vešticu. Tako mi je dobro. Manje boli.

Krila su zahtevna. Krila traže žrtvovanje. A bela krila su luksuz koji joj ne treba. Najbliže što je prišla beloj boji bila je kompromisna siva.

***

-Mogla bi se zvati Ana, a ja Mladen. Mislim u romanu. Normalno je da ćemo plasirati svoje vrline i mane na likovima. Kapiraš, igra slova? Jesi li videla adresu? I tu sam se malo poigrao slovima? Ukapirala si?

Da, slova njihovih imena pomešana i ponovo sročena.
-Vredjaš me, jer sumnjaš u moju inteligenciju. Naravno da sam ukapirala. Ali neću da se zovem Ana. To je tako obično. A Mladen… uf… Asocijacija na osnovnu školu i balavog Mladena koji me ganja na velikim odmorima.

-Dobro, biraj sama.

Izabrala je. I zeznula se. Nikad više to ime neće moći iskoristiti u svojim knjigama. To ime će imati oštre ivice samoglasnika koji seku. Bećkovićeva pesma sa imenom neprežaljene žene samrtnički uzdiše u Brankinom sećanju.

***

-Odličan si diplomata. Tako lako izokreneš svoje reči, pa često posumnjam u svoj zdrav razum.

-Znaš ti dobro šta znači ono što ja kažem. Ti si ta koja voli neke moje note koje drugi ne čuju, čita moja slova na čaroban način i na, kraju, razume. Mene samo malo zaboli kad vidim da ti imaš još njih koji te razumeju i gnezde se među tvojim rečenicama.

– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Branka. Tastatura je pucala pod njenim prstima. – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.

– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…

– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene!

-Lako je tebi. Imaš sve. – Petar razbi tišinu.

-Tačno. A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine i vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…

-Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.

-To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane. Nisam ja baš stvarno takva.

***

-Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. Da nisam video tvoje  pesme i dalje bih hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje.  Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim.

***

Telefon igra na stolu. Melodija mladog pank sastava.

-Otkud ti? – ne veruje da njegovo ime blinka na displeju.

-Ranjen sam, krvari mi duša. Sve se srušilo…- glas drhti. Petrov glas drhti. On zvuči kao davljenik u moru.

-Hej, trgni se. Šta se dešava? Ništa te ne razumem.

-Ona će da me ostavi, sve je saznala…. – gotovo vrišti.

-Šta je to sve saznala? Da pišemo knjigu, da volimo Pavića, da smo pričali o Vizantiji? Nisam te takla nikad u životu. Šta je to grešno izmedju nas?

Petar je gomilao reči, sa smislom i bez, u pola glasa, bez daha. Branka ćuti. Branka mora da sve ove gluposti poravnja.

-Ma sve je loše krenulo, znao sam ja sve već. I onaj poslednji pasus sa 666 slova.  Morao sam znati da će se sve srušiti. Šta ću sad?

-Ne lupaj više, sredi se i reši sve te probleme razgovorom. O Bože, da mi je više takvih nepostojećih problema kao tvojih!!

 Kao vetar zarobljen u krošnjama drveća. Iluzija u našim glavama je najjači kavez.

***

Reči. Rečenice. Pasusi. Stranice. Romani. Biblioteke. Više ništa nema smisla. 

– Ne ostavljaj me bez reči, one su mi sve.

Spakovao je sve njihove reči, bacio ih na gomilu i zapalio. Bez pitanja i osvrtanja. Možda se potajno nadao da će ona razumeti. Nikada to nije razumela.

Životni putevi i stranputice

Marta sa nevericom čita poruku.
-Svašta…
Vedran podiže glavu sa jastuka.
-Šta je bilo, mila…
Nije znala kojim rečima da opiše mučninu u stomaku koju su izazvale Anine reči.
-Hoće da izadjemo sa njima večeras na piće. Ustvari, kaže da imamo nešto da pričamo…
-Divno – progundja Vedran – planirao sam mirno veče sa tobom kod kuće…

I evo ih, Bojan i Ana stoje i čekaju. Prostorija je dobila svetliju nijansu kada su Vedran i Marta zakoračili unutra. Puno poznatih lica. Poznat kafić. Njihovo mesto gde ih svi znaju.

Barski sto i Marta sa podsmehom posmatra Anu kako se s mukom penje na stolicu.  Velika je stvar biti veliki. Kamena tišina lomi bubne opne dok sa zvučnika teče čudna savremena muzika.

-Ovo ni pijana ne mogu da podnesem – naginje se Marta ka Vedranu i sipa mu reči u ušnu školjku.

-Uklapa se u scenario – smeje se Vedran saučesnički.

Ana pokušava da ih uvuče u kolotečinu svojih misli koje je lome mesecima. Ona sumnja da je Bojan vara. Bojan i Marta su u njenim mislima sasvim sami, bez odeće i zagrljeni. Bojan,  ime koje nekako pristaje staklastim očima u kojima živi strah od života. Plaši se te malene Ane koja ga pritiska u malom prostoru izmedju kažiprsta i palca. Daleko od zemlje, daleko od neba.

-Gledaj u mene kada me optužuješ – kaže Marta januarskim tonom. Ona zna svoje mesto. Ona zna.

-Zar nije tako? – Ana trepće, ruke je sakrila ispod stola, jer drhte.

-Zar jeste? – Marta stoički podnosi ledenice koje sevaju. Ljuta je na Bojana. Besna. Zbunjena njegovom pomirljivošću. Toliko besna da bi ga lupila pesnicom posred nosa.

Marta i Bojan su slična bića, pomalo ranjiva i setna, žive u svetu knjiga, mnogo čitaju, pomalo pišu. Zaverenici mesečine. Zaljubljeni u muziku, u setni titraj žice, u davno umrle pesnike. Razumeli su se. Njihov greh je što su bili slični. Nikada se nisu takli. Možda je Marta malo drugačije umela da shvati ovaj prokleti svet u kome sve boli. Možda je drugačije znala da prevede poglede i uokviri trenutke. Možda je zato i zasmetala.

-Ti  smetaš. Od kad si se pojavila sve je drugačije. Vrati mi moj život… – gutala je suze, ali sasvim sigurno su i dalje ostajale u Aninim očima, vidljive i sjajne.

Kako da vrati nešto što nije ni uzela. Bila je samo besplatni psihijatar koji je previjao lekovite reči na ranjena mesta. Onaj ko teši i daje nadu u novo sutra. Neko ko je pokušao da odgonetne tajnu ženskih postupaka.

-Ne razumem. Ustvari, ti ne razumeš…- pokušala je Marta da objasni. Ne možeš objasniti nekom ko unapred ima scenario u glavi. Loš scenario, bez uvoda, sa zapletom španskih serija i raspletom neobičnijim nego kod Hamleta.

Vedran se zabavlja paklicom na stolu. Njemu je sve ovo dosadno, smešno, iritirajuće. Gleda u Bojana sažaljivo. On ne bi mogao podneti sve ovo što Bojan trpi. Svaki dan pregledno prosut na sto. Nema tajni. U detalje prepričava svaku svoju misao. Ni u glavi nije potpuno svoj.

-Reci ti nešto, zar tebi ovo ne smeta? -Ana zaverenički gleda u Vedrana.

-Ja verujem svojoj ženi. Meni je sve ovo potpuno nezanimljivo. Moraš shvatiti da moraš pustiti ljude oko sebe da imaju pravo na svoje misli. Nije ovde u pitanju moja Marta, zar ne?  Da nije ona, bila bi neka druga. Tebi smeta što on ima svoju slobodu. Po meni je to u redu. Marta i ja imamo svoj način gledanja na svet.

Ana je još više iskolačila oči. Nadala se da će Vedran odreagovati, da će vikati, možda čak i udariti Martu. Po njenom scenariju on je odvlači kući vukući je za kosu po prašnjavom podu. Ništa od toga. Samo obična ljudska poimanja života. Onako kako ga ona baš i ne vidi. Šapatom koji je jači od vriska govori kako ona Bojanu ne veruje. Ništa mu ne veruje. Ona zna da je u pravu. Ona zna da to što vidi u svojoj glavi mora biti tačno.

Po prvi put progovara Bojan, gotovo mu je svanulo. Skoro da je poskočio sa stolice da poljubi Vedrana.

-Prijatelju, o tome i ja pričam danima. Živim u agoniji. Ona mi ne veruje. Ona misli… – vapaj u glasu da ga bar muškarac razume u ovoj priči. Puca po šavovima. Sramota ga je, ali ne može protiv toga. Ne može protiv Ane. Protiv male Ane.

-Vi imate problem medju sobom. To morate da rešite. A sve to nema veze sa mnom i Martom. – reče Vedran i zapali cigaretu, pokušavajući da oduva i Anin unezveren pogled koji mu se zabijao u čelo.

Muzika postaje očajnički jaka i škripava. Elektronska muzika. Ni drugo piće po redu nije uspelo da zabašuri nelagodu u ušima. Marta i Vedran stoje zajedno, potpuno svesni da ni sve reči sveta ne mogu u ovom trenu razvejati Anine sumnje. Bojan tiho pati zbog svoje slabosti. On je mali, ništavan, tih. Ne ume da se brani. Ne ume da ćuti. Ume samo da trpi, da dozvoli da ga ubiju, da ga spakuju u malenu kutiju za mindjuše iz koje će ga izvaditi po potrebi. Tudjoj potrebi, razume se.

Ostatak večeri je obojen  sličnim nijansama, malo blažim, skoro razjašnjenim. Ana je mirnija, Bojan malo više živ nego kad je veče počelo, Vedran se radovao što će napokon kući. A Marta? Marta posmatra Bojana kako kopni. Toliki čovek sa srcem miša.  Uvek joj je delovao jak i ponosan. I sada ne zna da li da ga mrzi ili žali zbog njegovih slabosti. Ostaće zauvek ukalupljen u Aninom skučenom svetu. Slep za sve boje života. Gluv za melodije koje postoje van njegovih granica. Disaće samo vazduh koji ulazi kroz ključaonicu. Slobodno nebo nedostižno zbog podrezanih krila. I zauvek u sebi biće mrtav, premrtav.