Nije tajna… U poslednje vreme slabo pisem. Jedan od razloga je to sto sam uspavana, a bitniji razlog je sto mi je komp bio malko pokvaren pa se desile neke problemske varijante, pa nemam onu normalnu tsrpsku tastauru sa normalnim slovima, nego pisem sa ovim bez normalnilh slova. Nema kvacica na mojim slovima, nego zvucim ko da vrskam ili sam Grk ili Italijan.
Elem, to je nebitno. Bitno je to da je neko moj mene izgubio. Neko kome sam stvarno potrebna. Neko ko pliva sa kamenjem u dzepovima, neko ko uopste i ne zna da pliva. Neko ko je tu gde je a nema prava da bude. Neko ko se hvata za slamku a misli da je zena, a u stvari je slamka. Slamka koju ce i moj uzdah oduvati. Ufffffff…. i nema je.
Taj neko moj, kome sam danas pocela i persirati, misli da je donji deo tela bitniji od gornjeg.
Taj neko moj imao je mene umesto vetra kada mu jedra postanu ravna.
Taj neko moj koji misli da se igra sa mnom i pokusava da uz moju pomoc zgazi moje prijatelje.
Taj neko moj koji misli da se igra sa mojom inteligencijom i obrazovanjem.
Taj neko moj koji je danas prestao biti moj.
Zar biti musko i biti glavni podrazumeva zgaziti sve sveto?
Zar biti glavni i musko znaci da prestanes da razmisljas?
Zar sam samo igracka u necijim rukama samo zato sto postujem, samo zato sto verujem, samo zato sto sam razumna?
Taj neko moj danas je umro.
Neka je. Mozda je steta sto nije ranije.
U svakom slucaju, nije mi zao, mada me boli.
Alisa u zemlji luda 
nekom je uzvodno i teže, ali zna šta ga okružuje, a njemu je očigledno nizvodno, lakše, al ni ne stigne da pogleda šta je oko njega, kovitla se napred, sam u svojoj stvarnosti koja stvarno ne postoji! Davno je on izgubio! Na žalost!
Kad ovaj neko stigne uzvodno do cilja, ima osećaj ispunjenosti i veličine, one prave koja se meri do zvezda, a ovaj nizvodni, se slobodno, oseća veliko kao pustinjski, pokisli miš!
Znam da boli, ali njega će boleti i više nego što će se videti!
Preko trnja do zvezda je oduvek bio moj put! Ali to znači da mí je poznat pa mi valjda lapkše ide.
To sa tastaturom je nezgodno: ne znaš da li te neko škaklja daškom, ili mlati daskom; je li mlada samo nevesta, ili je i nevešta; da li je kuče napojeno, ili je poplava u kući (voda je u kuci) 🙂
Elem, to je manje bitno. Za Tog Nekog nemam razumevanja. Tom nabrojenom ne bih sada bio u kozi – pardon, koži 🙂
Sve ce to narod pozlatiti. Za drugo ne znam, ali ne bih volela imati sebe za neprijatelja….
Dešavaju se povremeno ti neki naši koji se oljušte s našeg života kao komad ispucale kore drveta od stabla. Bude nekad teško, pa krpimo, lepimo, al´ ne da se suva kora ni zeleno stablo. Valjda prerastemo jedni druge, završe nam se uloge u spletu života, razdvoje se. Samo u prirodi se skoro nikad ne dešava da pritoke presele korita, ljudi tu veštinu nisu savladali, te teku čas tamo, čas vamo, bez reda i osećaja za očuvanje harmonije.
Mi pokušavamo da shvatimo neshvatljivo, da uhvatimo neuhvatljivo, kao da vetar lovimo sitom. Valja tada stistnuti srce, da se ne razliva tamo gde obala nema, i poteći novim tokom bez previše okretanja, jer nemaju smisla takve boli.
Lepo si to rekla, i da, stegla sam srce da ne tece gde obala nema…
Prezivecu ja vec, samo mi treba malo vremena da svarim izdaju.
Uh…
Znam. I ja sam u pocetku ostala bez reci.
Nisam ni ja pisala dugo. A razmisljam da bi trebala uskoro. Mozda mi bude lakse. Uspavala sam se i ja, ili se bojim da misli pretocim u reci? Ne znam…Da li si kojim slucajem bila u mojoj glavi, u mom srcu , da li si na sekund usla u moj zivot i sve shvatila kao niko do sada? Pre tri dana me neko moj izgubio. Nije ni meni zao, ali me ludacki boli!!!
Veruj mi, proci ce za par dana. Mozda je malo sebicno, ali sasvim sigurno znam, njega ce boleti mnogo, mnogo vise! Ja znam da smem stati i pogledati ga u oci. A on me zaobilazi u sirokom luku, ali je uglavnom tu negde, iza mene. Ne znam da li se kaje ali zna dobro sta je uradio.
Ja cu preziveti. On je mene izgubio.
Preživjela sam, jednom, isto. Znam kako izgleda.
Mene zanima i šta je bilo sa njim…
I mene je zanimao i znala sam: lizali smo rane, dugo, dugo, pa trulim daskama popodili most. Ostao je teg na srcu. To što je izdao to bih mu oprostila, al nije smio mene.
🙂
Ma nakrivi kapu i idemo dalje… 😉
Ma kakva kapa, u medjuvremenu imam i novu frizuru! 🙂
Svako bira svoj put….sloboda izbora