Nebo pod kamenom

Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.

Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si da sam blagoslov i prokletstvo, i da ni sam ne znaš da se snadješ u haosu mojih reči. Muzika sa mojih dlanova nikada nije potekla. Verovao si da mogu, a ja sam znala da ne smem. Ja sam verovala da ne umem, a ti si rekao da je lako ako želiš. Najviše me boli to što si mislio da si me tako lako upoznao, a znao si samo deo naličja. Mnoge tvoje note zakačile su se o moje lokne, lelujaju na vetru starih vremena, bili smo deca, i ništa nismo znali, a opet, kada smo znali, neki drugi su znali više, i tako u nedogled. ja nikada neću saznati razlog, a tebi nikada neću otkriti način. Ti ćeš se zauvek pitati kako bi izgledalo sutra, a ja ću se pitati kako je to mirisalo juče.

Samo da znaš, setim te se ponekad. Noći postaju hladne, stigao je septembar i moje oči nastanjuju neka druga lica. Ponekad poželim da nikada nisi zalutao medju moja slova. Neki kažu da je tuga najuzvišenije osećanje i da od nje sve nastaje. Tuga u obliku balade koja me napunila kao čašu stvorila je neku novu mene, ugnezdila mi se pod obrvama i pokušava da me svojata baš svaki put kada kažem da nisam. A stvarno nisam, ali ko će mi verovati, retko ko veruje ženi sa velikim očima.

Ne znam da li ću ikada oprostiti tvoj dubok naklon i moj lažni osmeh. I pre nas su se mnogi tešili da je vreme bilo previše teško. Nije vreme krivo i nisu ljudi postali gori. Sami smo svoj kaput skrojili, sami smo kišu na nebo popeli, a onda to nebo kamenom pritisli. I dok stojimo pod suncem čekajući da nam se desi sreća zaboravili smo da smenjivanje godišnjih doba ne zavisi od nas. I dok stojimo tako nemi i jedno drugom tudji, stojimo na onom istom kamenu…