Svet od stakla

U poslednje vreme sreća nimalo ne radi za mene. Sasvim sam sama u tom moru ljudi, oko mene je porodica, komšije, prijatelji…
Sama sam i taj hladni osećaj samoće me kao presa lepi za pod. Sama kao ostrvo…
Ja sam samo recepcionar u sopstvenom životu. „Dobar dan, dobro došli u moj život. Izvolite, možete sesti, hoćete li kafu, ratluk, imam i domaćih kolača, malo vina ili rakije, domaće sve, naravno… Poslužite se, uživajte, sve je na stolu, kada poželite i ako vam dosadi možete otići…“
Osmehujem se, klanjam i mašem. Ja sam tu, a ostali kad žele i dokle žele. U medjuvremenu, ja sam tu da im ništa ne zafali.

Živim u sobi od staklenih zidova. Moj život je i vaš, sve je tu. Ostavljam tragove na staklu koji će nestati zajedno sa mnom. Jednog dana kada za to dodje vreme….

Kada nekad nekako uspem da izadjem iz svog staklenog sveta istog trena se oko mene stvori stakleni mehur, nalik onima u kojima deca u zabavnim parkovima hodaju po vodi, okrećem se, padam, pokušavam da održim ravnotežu, da ne ispadnem smešna i da ostanem jaka, svi me znaju kao takvu, ne smem im srušiti iluzije…

Ja sam tu za sve kojima trebam, a ja, ja sam, valjda žena bez želja, ja sam superžena koja sve može, sve , sem da sebi napravi stvaran svet, već samo ovaj od stakla. Svi veruju da jakim ženama ne trebaju zagrljaju, one su te koje grle druge.

Setim se često onog vica kada žena ulazi u prodavnicu, a prodavac je pita: “ Šta dama želi?

-Dama želi martini, dobrog iskrenog muškarca, redovan seks, malo mira i dovoljno para, ali u stvari, svratila sam za hleba…“

Svratim tako do Vojcieh da se ogrejem na vatrama pravih ljubavi, da pomalo budem ljubomorna na njegovu izabranicu, jer joj je pruženo toliko lepih reči koliko je dovoljno da bez hrane i vode izdržiš bar dva meseca. Radujem se što tako nešto postoji, a ne samo na filmu. Na trenutak me ubedi da će sve biti u redu, da postoje srodne duše i da ljubav pomera svetove.
Filmovi i knjige su me upropastili. Očekujem previše od života. I po stoti put se zapitam u čemu je u stvari moja greška. I da li bi sve drugačije bilo da ga nisam ja zaprosila onog sparnog neparnog leta….

Onda prošetam do Ironija, jer on piše onako kako ja mislim, jer on zna koliko je samoća jaka i kako se moja duša sputava u malom svetu sa ljudima, a bez ljudi. On kaže da ljubav ne boli, već boli to što ona ne postoji. Ja se samo presavijem na pola, zakišim i skliznem u besanu noć do pola noći. Tako je sve češće i već sam se pomirila sa tim, san mi nije baš najbolji prijatelj, ali to je već neka druga priča…

Ne osećam da živim, već živim za druge i kroz druge. Jednom ću da se zapitam gde su mi sve ove godine koje sam pustila niz vodu…. nespremna da na Bogojavljanje uronim u hladnu reku života i doplivam do svog krsta….

Advertisements

10 thoughts on “Svet od stakla

  1. Ti si samo realna kao i ja, zato smo sami. Sreća ne ide uz nas: oma je zaumno stanje duha u kome pojedinac počinje da uživa u posledicama svojih pogrešnih odluka. Mi tu veštinu ne umemo da savladamo.

    • Ponekad, kada se malo dublje zamislim u tu problematiku već na prvu ruku odbacim tu mogućnost da po ceni pameti budem srećna. Nekako, na onaj bajronski način – budi lepa i budi tužna. Ne znam uopšte da li da se trudim da savladam tu veštinu, kako ti to kažeš. Možda je to samo moj način da trajem.

  2. Snažno napisano, samo ne mogu da se otmem utisku da bi stvarno prihvatila radno mjesto recepcionara u svom životu. Zaplivaj, hladni talasi na početku ne mogu biti prijatni, ali mogu otrežnjujući. 🙂
    pozdrav

    • Nisam prihvatila, nekako sve to samo namestilo. Valjda te tako od kuće nauče da budeš dobar, pošten i pažljiv, da ne smetaš i da ugodiš. A tebi kako već bude. Pokušavam da se menjam, ali ne može to preko noći. Sećam se reči svoje tetke -ako se sama prema sebi ne ponašaš kao prema princezi, niko drugi neće. Pa po tome pokušavam da se ravnam.

  3. До Крста није нужно пливање. Често није ни корак. Крст се обично упрти још на првом пасусу.
    Кад год прочитам твој текст знам колико сам срећан што си ти неко кога сам међу првима срео у овом блогерском свету.

    • A meni prija što se toga sećaš, to znači da na ljudima ipak ostavím po neki trag! 🙂
      A što se tiče krsta… Nosim ja svoj na ledjima, nego bih da se odvažim i u hladnim vodama. 😉

  4. Tačno znam kako se osećaš…trenutno kao ekspres lonac!

    I kad dodje tačka da krene para da pitši, onda ti lepo vrišti, i tada svi tako lepo ćute k’o „miši“!
    Nekada je to fino rešenje, to vrištanje!

  5. Alisa, i u životu moje izabranice, i u mom, (a verujem i u svačijem), ima dana koji si opisala u ovom postu.
    Krsta mi mog! 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s