Arhiva za februar, 2012

Prevelik za moje oko

Posted: 29 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Tresneš me o pod kao gumenu igračku i očekuješ da ću živa ostati. Ti i ne shvataš koliko si velik u mojim očima. Sa tvojim imenom na usnama ja preživljavam dane. Smeju se i kažu da si samo „etar koji nosi vetar“. Znam. Znam da si prevelik da staneš u moje oko. Nisi uobičajeni šetač u mojoj ulici. Tvoje ime je zvučno. Zato te i ne shvatam previše ozbiljno, samo produžim dalje, gazim sneg i jecam u sebi, svuda leden sjaj… Ne volim sneg. Moja snežna laž, laž da je sve u redu…

Traješ. Traješ uprkos lažima da ne mogu doseći zvezde. Znam da mogu, zato i ne posežem rukom, šta bih ja sa pregrštom nečijih tudjih snova….

Kad zažmurim izroni ona vrela avgustovska noć… Noć pred kišu i bol koja vri pod kožom.  Kažu da su svi isti, da vreme ubija ljubav, ali nije me briga sve dok ne spomenu tebe. Tebe ne dam da presaviju kao list papira i stave pečat.  Tebe ću držati daleko od sebe i njih. Ti moraš biti nešto što će mi ulivati nadu da sve može biti dobro, nešto što mi ne sme razvejati iluzije, zato te i držim tako visoko, previsoko, da te ne mogu dohvatiti. A znam da mogu…

Otvorene karte

Posted: 28 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Znao sam ja da ću zamutiti bistrine čim joj kažem, zato sam tako dugo ćutao.  Gledala me onim velikim očima, bez daha, bez reči. Nisam znao kako da razumem suzu koja joj je skliznula u čašu crnog vina, ali sam razumeo onaj jedan korak koji je napravila lagano bežeći od mene. Rušio sam njen savršeno sagrađen svet, nepopravljivo nanosio štete vitražima i fasadi na njenom licu koja se lagano rastapala i nanosila crne mrlje.

Nisam se pitao imam li prava da je prisvojim, po mojoj nekoj logici, ona mi je oduvek i pripadala. Moja. Iako tuđa. Gledam je tako zbunjenu, sa modrim usnama, pretrnulu od mog dodira i mojih reči. Ona peva i kad se svet ruši, zašto je sada ovako bespomoćna?

Rekla je (nakon milion godina ćutanja) da ne veruje da sve to baš tako, da sam pogrešio, da je obična i da ništa sa njom nije tako spektakularno kako ja to vidim. Ona ne zna da vatromet pršti nad mojom glavom kada je čujem kako se smeje. Ona ne zna da se njom lečim kada me smrtno rane neke pesme i beskrajne noći.

Ne tražim je ja da je imam zauvek. Ona mi treba kada postanem sam sebi suvišan. Onda je se setim. Ne mislim ja stalno na nju, ali tako, ponekad, kada prođe pored mene i zamiriše na proleće, onda mi razum razveje uzdah pa je poželim kao nikada nikog. Onda se nasmejem kao da je sve u redu, ona se okrene i pogleda me preko ramena. U trenu dok me kida treptaj njenog oka, ona se smeši i kaže – „kako si“, ja zaćutim, čisto tako da bi i ona malo zastala, da je duže gledam i kažem kao da ceo svet imam u svom džepu – “ ma ništa… sve je tako dobro ponekad“. Ona produžava hodnikom, odzvanjaju njene potpetice u mojoj glavi, ali bez njene blizine moji vidici su jasniji, sve dok je ponovo ne sretnem i dok ona ponovo ne trepne svojim bademima… Onda se ponovo sve zamuti.

Ovo je priča o manastiru, o nadi, veri i ljubavi…. O deci koja se ponovo smeju…

Kada nešto ovako odgledam ponovo se zapitam šta je to što je najvažnije u životu. Nije me sramota da se isplačem i pokajem što neke prolazne stvari u životu prigrlim ko svetinje. I ponovo poželim da budem bolja, bez suvišnosti, bez gordosti, da razumem i da oprostim.

Ovaj dokumentarac traje 55 minuta. Gledam, i u meni se javlja sunmnja (šta znam, to valjda u meni radi Balkan i teorija zavere) da li je sve to baš tako. Da li je sve to zaista tako ispunjeno mirom, dobrotom, nadom? Da li se iza svega toga krije tako sveprisutna žeđ za slavom, bogatstvom i moći? I da li je, oprosti mi Bože ako grešim, otac Mihail zaista čovek velikog srca? Želim da verujem da sve ovo baš ovako kako izgleda.

Religija, vera, crkva… sve to u meni uvek budi sumnju, jer to je jedan od načina da porobiš ljude, da ih nevidljivim vežeš,  da nikad nisu zaista slobodni. Ali, ukoliko je to cena da poštujemo druge, da se volimo, bez ratova, stradanja, svađa i patnji, mislim da je vredi platiti.

Često nemamo vremena za ovakve stvari, ali kada nekad odvojimo parčence našeg vremena verujem da porastemo u duši i postanemo bolji.

Horizont

Posted: 27 februara, 2012 in Nečije divne misli

Odjahala je predaleko ispred svog plemena, kao mladi neustrašivi izvidnik. Horizont Budućnosti je mamio svojim magnetnim plavetnilom, a viseći mostovi kojih je puno na tom putu, nepovratno su se obrušavali za njom…
I kažnjena je zbog svoje lude hrabrosti…  Kažnjena time da se horizont večito širi, a ona večito luta po stepama usamljenosti…

 

 

Balašević

Profesori, ispiti i knjige

Posted: 25 februara, 2012 in Moj takozvani život

-Ja se zovem ********* i predavaću vam dva predmeta. Za prvi predmet vam je neophodan ovaj praktikum koji morate popuniti i doneti na ispit. Knjiga praktikum košta 500 dinara, to nije puno, a ionako vam je neophodan.  Bez njega ne možete položiti ispit. Da biste mogli popuniti praktikum potrebna vam je ova plava knjiga. Ona košta 1000 dinara. Kopiranje knjige se kažnjava, to znate i sami. Morate imati original. A što se tiče ovog drugog ispita, za njega vam je dovoljna samo ova bela knjiga koja košta takodje 1000 dinara. Naravno, na ispit dolazite sa popunjenim prijavama ispita i sa uplatnicama. Uplatićete na dve uplatnice po 1500 dinara. Toliko od mene. Vidimo se na ispitu.

*““#$%&/$“!*//(%$%#“

Čovek Koji Je Prodao Svet

Posted: 24 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Smejem se tvojim rečima, jer ne znam šta drugo da uradim. Tvoje godine, nekoliko broja manje od mojih, još uvek imaju ono mladalačko ludilo prepuno bezbrižnosti, ti ne gledaš unapred kao Indijanac, sa rukom na čelu. Zabavlja me pomalo sve to, ta tvoja razdraganost, i način na koji pričaš, nehajno stavljena ruka preko moje, kao deo priče, kao deo te lude scenografije koja mi se magli pred očima. Razmišljam, samo da nisi tako… Tako prokleto daleko, iza svih barijera koje sam sama sebi napravila, iza zidova, većih i čvršćih i od samog Kineskog zida. I drhtim, kao mala blesava srednjoškolka, kao ona što sam bila nekad, pre svih ovih etapa koje poput fasade stoje zalepljene uz mene i naizgled me menjaju. Prokleto dobro znam da sam ona ista od pre, da još imam one lude želje, da muziku odvrćem do dvanaestice i urlam uz Kurta Kobejna, i plačem kao vodopad, zbog Čoveka Koji Je Prodao Svet…
I dok mi pod maskom osmeha leprša moje novo sutra, ispunjeno hrpama neopegladnog veša i prljavih sudova, ja te gledam pravo u oči i pokušavam da verujem u ružičastu boju života. A osećam na nama radoznale poglede koji ispituju moj zagonetni osmeh na levoj strani. Ona desna već ume da laže. Sa leve strane si ti, neiskvaren i pomalo dečački drzak, zoveš me da igramo, ovo je veče za slavlje, mada niko u prostoriji i ne zna šta zapravo slavimo. Ali nema veze, muzika nas ispunjava i preliva se, klizi preko podijuma, baš kao ti i ja, pripijeni i zbunjeni od te bezrazložne pesme koja nas oslikava, još samo imena naša nedostaju, svima je jasno, ali ćute, jer znaju, danas pa ko zna kad ponovo…
Žmurim, i već čujem kako šapuću, čujem te zmijske jezike kako palacaju dok umirem u tvom zagrljaju, dok kao marioneta igram po želji tvojih ruku, prepuštam se i smejem se, ne razmišljam o tvojim godinama, pod rukom mi tvoje rame na kome bih večeras plakala, bez reči i glasa. I znam, krijem želju, a bez reči bih pošla u noć… Jedino sam svesna sutrašnje gorčine. Novih obaveza. I ta dva oka kojima sam sve na svetu…
Ti kažeš da ne veruješ u moje reči. Peče me tvoja ruka na ledjima, vrtiš me u krug i smeješ se. Mali, ne verujem ja ni sebi, kako bi ti mogao…
Sudar čaša, nazdravljamo, neke druge priče, opet se smeješ. Gitara me kida iznutra, tonem u tvojim očima, mala sam ko cirkon na tvojoj mindjuši. Tebi sve verujem, sebi – ništa…
I gledam u tebe, a Čovek Koji Je Prodao Svet izranja mi iz misli i prekorno sluša moj smeh koji se lomi. Boli ga moja sreća. Poput Bodlera, on umire zbog mene, jer veruje da je samo tužna žena – lepa žena. Jer srećna žena nikad nije sama. I sreća na mom licu, dovoljna je za njegov pad. Pad u Nedodjiju, u nepovrat… Ja nikada nisam bila žena Čoveka Koji Je Prodao Svet, ali On ima sva prava da me zatraži nazad… Nazad u svet nedorečenih poruka i nepostojeće, jednostrane ljubavi…

Koliko koštaju greške?

Posted: 23 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ako iko od vas zna kako se to mere greške, volela bih da mi objasnite. Juče sam čula da se ženske i muške greške ne mere isto. Ne znam, ja sam izgleda odrasla u neko pogrešno vreme i pogrešno vaspitana, šta li, kad mi rekoše da smo isti svi mi koji hodamo zemljom. Svih boja, religija, pola, boje kose, noktiju.

Koliko koštaju greške? Na kakvom se to kantaru mere kad ima dva aršina?

Neki ljudi seks shvataju kao mušku privilegiju.  Muškarcu je uvek lepo, a žena je uvek iskorišćena strana. Volela bih da mi neko pronadje reči kojima bih mu objasnila, a pri tome i on shvatio, da muškarac i žena podjednako uživaju u tome. To je prirodno i normalno.

Žene nisu porcelanske lutke koje stoje u vitrini i čekaju onog pravog da dodje i da ih uzme, a taj pravi je valjda takodje tražio pravu porcelansku lutku, pa ih je nehotice nekolicinu slučajno razbio, ali to se ne računa, on je muškarac i to ga spašava krivice.

Rekli su mi da sam bezobrazna što ljude gledam istim očima, što prihvatam njihove mane i greške kao ljudsku prirodu. Rekli su da ih vređa moj stav. Kažu da se ne može oprostiti. Kažu da se mora biti savršen.

Ne, stvarno, koliko koštaju greške ovih dana?

Poseban dan

Posted: 22 februara, 2012 in Moj takozvani život

Danas je nekom mom poseban dan.  U datumu tako puno dvojki, lako se pamti. Pomalo je danas zbunjena, umrljana nespavanjem, a opet tako srećna. Tragovi neuspelog pranja ofarbane kose su pobeđeni. Nema više razloga za suze, mala, zar ne?  Ponekad, krišom, ko one strine, tajno kišim na venčanjima. Danas neću. Možda se samo malo više zacaklim. Ali to niko neće videti.

Danas je poseban dan.

Srećno ti bilo, mila! Neka stane svet, neka veju snegovi, neka nas potope kiše, prorade vulkani. Sve je to smešno i tričavo. Ali ti budi srećna i smej se.

Veštica dobrog srca

Posted: 21 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Kada umre ljubav ostaju sećanja kao spomenik na ono što smo nekad imali. To naše rušilo je planine i razdvajalo mora. Od sutona stvaralo jutra. Ja znam da smo mi  mogli imati nas na obalama zemlje koja me, možda, nikada neće videti. Tebe hoće. Znam. Moraš otići i naći sebe. Volela bih podeliti parče svog nebitnog života sa tobom na obali gde rastu nade. Dala bih sve za dve mrve tvog optimizma.

Ja sam na dnu, potopljena i pritisnuta nečijim tudjim ljubavima koje me guše i ne daju da živim, smeju se mojim slabostima i truju vlažnim dodirima. Venem kao ruža u kristalnoj vazi, imam sve, a nemam ništa. Samo bljesak nekih letnjih dana. Ti si umeo  ceo svet da svedeš na jednu osobu. Ja sam imala drugu dimenziju na svom dlanu i živela svuda. Ja sam se smejala i plakala u isto vreme. Pričali su o tebi da si našao sebe u nekoj koja te nije dostojna. Nisam smela na svoju dušu preuzeti tvoje slabosti. Ne mogu plivati za oboje, ti dečače, koji si u srcu imao sve pesme sveta…
Pobegla sam u zimsku noć ostavljajući te da drhtiš na hladnoći. Oduzela ti san. Prekinula projekciju divne budućnosti koju si crtao na zvezdanom nebu, ugasila baklju koja ti je osvetljavala put. Ja, zla do kosti, uplakana večtica koja mrvi svoje srce praveći čarobni napitak koji bi ti pomogao da me zamrziš. Da me gledaš mračnim pogledom koji će potisnuti tvoj bol. Veštica koja je ubila svoj lik u tvojim očima.
Otpio si gutljaj, ali baš kada je počela magija da deluje bacio si čašu na pod… Ostao si na pola zarobljen u procepu dva sveta. U raskoraku stojiš i ne znaš kuda da kreneš. Veštice koje umeju da plaču ne ostavljaju se tek tako…

Pesme koje me imaju

Posted: 20 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Pamtim vreme kada sam želela da mi neko napiše pesmu, da me spakuje u rime i baci u etar. Pesma koju bih samo ja razumela. Pesma koja govori o meni, onakvoj kakva sam ispod kože.  Sada se plašim kada se pronađem. Kao da me skidaju sasvim golu pred milion ljudi. Možda je razlog taj što sam u međuvremenu sebe upakovala sa bezbroj pastelnih papira da pokrijem svoju ranjivost. Delujem uobraženo, arogantno, drsko. Ne smejem se dok koračam ulicom. Moj način da se sakrijem od ljudi. I onda kada razaznam pramen svoje kose u nečijim rimama potamnim i smanjim se. Ućutim i ne dišem. Zašto sada boli sve ono što me je nekada veselilo? Zar odrastanje ne podrazumeva i veće slobode, bolje vidike i bezbroj šarenih stvari koje ti postaju dostupne?

Moj korak u tudjim pesmama zvuči tako zaglušujuće. Ja u stvari pokušavam da hodam na prstima, nečujno i neprimetno. Moje ime ima melodiju u tim rimama. Moje ime koje ja tako često odćutim i  sakrijem…

Razvod galaksija

Posted: 20 februara, 2012 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca

Kada neko od razvedenih roditelja, koji nije dobio starateljstvo, uzme decu na svoju ruku to se smatra otmicom. I kažnjava se zakonom. Šta se desava kada neko uzme tvoje reči, iznedrene kao zajedničku decu, nakon razvoda galaksija? Kada ih zaključa, bez pitanja, utamniči, bez pitanja,  bez poslate kopije. Jedino te teši jer si bio pametan pa na vreme sačuvao svoje izmaštano delo. Ili si samo bio obazriv? Možda si unapred sumnjao?

Kojim zakonima podleže taj tip kriminala? Imaš li uopšte pravo da se ikom žališ? A i šta da kažeš?

Dugo sam ćuteci grizla usne i prećutno trpela tu tihu torturu. Zbog čega? Zar se plašim? Ne.  Samo sam štitila druge.  Štitila one koji su mi okrenuli ledja. One koji su me izdali.

Znam da nema načina da dobijem nazad svoja oduzeta prava. Ja samo želim da kažem da su me ojačali svojim udarcima. Sada sam jača i više Vam ne verujem. Ja i dalje imam sva moralna prava i slobode, a Vi ćete  zauvek ostati miš. Mali bespomoćni, uplašeni miš, šćućuren u svojoj rupi, krišom maštajući o boljim vremenima. Oprostila sam. Nisam zaboravila.

Nek Vam je prosto.

Kada si otišao
zaboravila sam da ti kažem da ne volim sneg,
da me plaše sumorna januarska jutra.
Nije bilo prilike da ti objasnim
zašto plačem kada popijem treću čašu.

Znam, ostalo je nedorečeno
koliko me leptiri sećaju na detinjstvo,
na duga leta i bele, tople zime.
Žurio si u novu priču,
sa sunčanim bregovima i mnogo slobode,
mene su valovi lomili na mesečini,
nestala sam u moru običnih ljudi.

Ali, nisam ti ispričala
da se sećam tvog drskog pramena kose
kako odoleva vetru sedeći ti na usnama.
Nikada nisam, i nikada i neću priznati
da i danas, kada se toga setim,
svaki put pomalo umrem,
i pomalo boli.
...
ЗАДЊА ПОШТА – ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ

Да си пустио да те убију,
Ти би данас био жив,
И не бих ово писмо писао кријући,
Него дошао право код тебе,
У Алеју великана,
Твојом улицом,
Поред твог позоришта,
Са твог Трга,
Крај тебе бронзаног прошао,
И тако живом
Свећу ти запалио,
И испричао све
Што сад треба да прећутим

Овде је свануло,
Али се још није разданило,
По мраку тражим оно што си изгубио,
И све бих нашао,
Да ниси преживео
Кад си себе први пут убио

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата

Да си умео мало да закасниш,
За пола трептаја да је задрхтала рука,
Могло је од свега да не буде ништа,
Смрт је стигла на време а ти дошао први,
Зашто с тобом да игра валцер бола и крви
Дишеш ли дубоко,
Сврате ли звезде некад у твоје око,
Ниси ли можда птице у молитвама изгубио,
Или те онај из гроба поново осмехом убио

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата

О мени не брини,
Кажу да сам добро,
Помало пишем,
Диваним с тугом и Богом,
Жмурећи кројим облаке нове,
И стражарим,
Кад год се сакријеш
У моје снове

Ти си пуцао,
Као сламка лелуја сад твоја глава,
Кажи ми само: ко је убио:
Официр с ружом или Свети Сава?

Немаш се више чега плашити,
Страх је од тебе први побегао,
Ако ниси пуно мртав,
За срећним мало потрчи људима,
И нека суде – Свевишњи, време и судије,
Уме и месец да буде сив,
Да си пустио да те убију
Ти би данас био жив

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата 

Горан ЛАЗОВИЋ

Čivutski vrt

Posted: 17 februara, 2012 in Nečije divne misli

Otilija Šefer ušunjala se kroz malu gvozdenu kapiju kroz koju se iz donjeg dela vrta izlazi ka obali. Pokušava da je zatvori, ali negde zapinje, i ona se udubljuje u to toliko da prestaje da bude oprezna…

DOKTOR ŠEFER: Moraš je malo povući gore…

Stajao je na stazi, kao da je znao gde će se ona pojaviti, kao žandar koji čeka lopova pod merdevinama naslonjenim na otvoreni prozor stražnje mansarde. Otilija se uplaši, ali već sledećeg trenutka zauzima arogantnu pozu, kojom se uvek izvlačila kad bi bila uhvaćena u nečemu…

TILA ŠEFER: Ti ćeš na kraju početi i da me proganjaš!?

DOKTOR ŠEFER: Ja ne, Otilija… Ali se nadam da će taj đavo koji te proganja već jednom posustati… I da ćeš naći svoje mesto… Jer ono odavno nije ni uz mene, ni u ovom domu…

Ona ga gleda podozrivo, nije navikla da joj odgovori tako brzo i određeno, taktika kontranapada zbog nečeg je zatajila?

Ali ono od čega je najviše zazirala bila je tamna uniforma višeg poručnika na njemu?

TILA ŠEFER: Zašto si to obukao? Gde ideš?

DOKTOR ŠEFER: O, na maskenbal, mila… Njegovo Veličanstvo Franc-Jozef organizuje veliki maskenbal… I lično mi je poslao pozivnicu…

Otilija spušta gard, ipak je ona samo žena, a muškarci su i izmislili ratove da bi se pred Ženama pravili važni, i plašili ih njima…

DOKTOR ŠEFER: Proglašena je opšta mobilizacija, nisi čula?

Ona uplašeno pritisnu ruku na grudi. Znači istina je?

TILA ŠEFER: O, nisam… Bila sam…

Zbog oboje, Dr. Šefer ne dopusti da ta njena pauza potraje predugo…

DOKTOR ŠEFER: Nije važno… Bila si na verovatno jedinom mestu gde mobilizacija nije proglašena…

Učini joj se da se opet ukazuje prilika za odbranu napadom…

TILA SEFER: Ne razgovaraj tako sa mnom, Arone… Ozbiljno ti kažem… Ostaviću te…

On se tužno osmehnu…

DOKTOR ŠEFER: Davno si ti mene ostavila, moja draga… Još onda kad si mi prvi put zapretila da ćeš me ostaviti…

Njene oči dobiše onaj titraj srndaća zbog kog ih je zavoleo, uznemirila se, i drugi adut joj je izbijen? Pokušaće da jednostavno ignoriše situaciju, i razgovor svede na svakodnevan? I to je ponekad palilo?

TILA ŠEFER: Ali… Tvoje godine… Ne moraš da se odazoveš… Baš prvi…

Onaj tužni osmeh vrati se kao talas…

DOKTOR ŠEFER: Naravno da moram… Ceo ovaj rat je i započet zbog mene… Da se časno izvučem iz svega…

Ona pokuša da pronikne u senku pod širitom njegove kape, te reči su dopirale iz nekog mraka, kao iz hladne cevi prislonjene na slepoočnicu…

TILA ŠEFER: Šta to govoriš, Ari?

Nevoljno se trgao na njeno tepanje. To što je rekao nije rekao da bi izazvao sažaljenje…

DOKTOR ŠEFER: Čekao sam te samo da se oprostimo, Tila… Sve drugo…Papiri, dokumenti, sve je već sređeno… Osim nas…

Bila je suviše gorda da mu padne u zagrljaj, tim pre što ju je iznenada neodoljivo podsetio na markantnog udovca u kog se pre četiri godine zaljubila, a taj čovek je bio suviše gord da bi je u zagrljaj prihvatio…

TILA ŠEFER: Pa sve i da je kraj… Nije kraj sveta… Još ćeš ti naći naći nekog…

On se osmehnu ponovo, i dalje u onom tužnom tonalitetu, ali u nešto nežnijem akordu…

DOKTOR ŠEFER: Mislim da neću… Ni tražiti… Kako sam tebe voleo… Ne voli se jednom u životu… Tako se voli jednom u hiljadu života… Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog…

Malo je žena koje ne bi zaplakale na to što su čule, ali baš o tome je Doktor i govorio: Malo je žena kao Tila Šefer…

TILA ŠEFER: Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

DOKTOR ŠEFER: Naravno da jesam… Svaki normalan čovek poželi tuđu ženu… Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume da izađe na kraj… Za razliku od normalnog… Šnaucera, na primer?

Pogledala ga je povređeno, znala je da kao žena uhvaćena na kapljici bašte zaslužuje da bude nazvana raznim imenima, ali ju je ipak zabolelo…

TILA ŠEFER (skrhano): Nazivaš li ti to mene… Kučkom?

Nije želeo da je uvredi, bar ne na taj način, i pokajao se što je tu poslednju dominu reči okrenuo naopako…

DOKTOR ŠEFER: Ne još… Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav… Kad se u želju uplete i ljubav… Onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…

Mrzela ga je zbog te nadmoćne dobrote, znajući da ona ne bi bila takva. Zašto joj jednostavno nije lupio par pravih šamara umesto svega ovoga?

TILA ŠEFER: Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi suviše slobode…

Doktor je pogleda, recimo, čudno, ali čim u periodnom sistemu reči bude izmišljena i reč za koju je ostavljeno prazno mesto između prekora i sažaljenja, i taj će njegov pogled biti potpuno objašnjen…

DOKTOR ŠEFER: Otilija, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo… To je ipak nešto sasvim drugo…

Suzica je balansirala u samoj ivici njenog oka, i brzo je šmrknula, pokušavajući da je održi u ravnoteži…

DOKTOR ŠEFER: A tvoje shvatanje slobode je… Shatanje tvoje slobode… I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… No… Izgleda da to tako i treba…

Priželjkivala je već dugo da se raziđu, da se reši njegovog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabašurena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećanja, kao stručci đurđica u skrovitoj seni jasmina…

TILA ŠEFER: Pa… Zašto mi to dopuštaš?

Doktor podiže ranac sa klupe i okači ga o rame…

DOKTOR ŠEFER: Priča počinje da se vrti u krug, Otilija… Čini se da je trenutak za velike završne reči…

Provukao je i drugu ruku kroz remen ranca, izgledao joj je odjednom kao vitez spram malog paža iz dućana sa kojim se do maločas mazila…

DOKTOR ŠEFER: Već dugo nije reč o tome šta ti ja dopuštam… Sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…

I pored svega što je izgovorio nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo. Videla je da odlazi, da joj izmiče, sujeta je na juriš zauzela položaje sa kojih se ljubav povukla, i zaustila je da kaže bilo šta što će ga zadržati, ali Dr. Šefer Mlađi je bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o njemu, jer je tačno znao kad treba da je ućutka…

DOKTOR ŠEFER: Nemoj, Tila… Šta god da sad kažeš slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…

Prošao je mirno kapijicu, zašto je i pomislila da on ne pozna sve te prečice?

Zatvorio je vrata lako, znajući trik, i pogledao je još jednom kao da joj pokazuje kako to treba da se zatvore vrata za sobom, čula je samo njegov prvi korak, i to jedva, a onda su trava i rosa učinili svoje, što joj je tih dana bilo savršeno poznato…

Primetila je da ne oseća ništa, u jednom delu njenih grudi još je gorela strasna vatra nove ljubavi, u drugom delu počelo se razbuktavati iz starog žara, vihor očaja povezao je ta dva plamena u pomahnitali kovitlac i jednostavno više nije uspevala da ih razazna…

Pokušala je da vikne njegovo ime, ali je kao ukleta gubila dah, želela je da pođe za njim, ali ni to nije umela, pa je i klonula, upravo tako…

Da…

Upravo kao kip nesretne princeze sirene iz bajke, pognut pred nadolazećim valovima noći, i začaran, kao i sve drugo uostalom, na pustoj obali nekad raskošnog Čivutskog Vrta…

Kao rani mraz – Djordje Balašević

Izvinjavam se… moram i ja da kazem neku …

***

Rat je nezahvalna tema. Uvek ćeš, koliko god se trudio da budeš objektivan, nekog povrediti ili uvrediti. Zar rat nije vrtlog ludosti i zločina na sve strane? Zar svi generali u svim vojskama sveta ne rade iste stvari, a opet, neki su u očima javnosti krivi, a drugi heroji? Mada, lako je meni pricati o tome, kada sam bila daleko od toga. Nisam izgubila nikog bliskog u tom ratu. Sve što znam to je iz tudjih priča. A opet, da jesam izgubila nekog, da li bih i dalje mogla gledati objekivno i široko, ili bih prigrlila samo svoju stranu, stranu svoje nacije…

Imam prijatelje sa obe strane Drine, Dunava, Timoka, Save… To su samo reke. Nisu granice. Granice su u nama.

Ja sam rodjena u Jugoslaviji. U školskom horu pevali smo „Hej, Sloveni“. Tu himnu znam i dan-danas se naježim kada je čujem. Srpkinja sam, ali još uvek ne znam reči nove himne. Pa šta da radim, nisam ja kriva što sam ne mrdajuci iz mog balkanskog gradića, ipak zivela u četiri drzave. Neki drugi su sve smislili. Neki drugi su sve uradili. Mi smo samo kolateralna šteta.

Tako da, draga Andjo, ne ljuti se. Mi Srbi imamo neki pomalo suicidni ponos i mnooogo dostojanstva. Krvarili smo godinama i preživeli. Zašto si ulazila u priču, koju ni mi sami ne razumemo?! Veliki smo u svojim očima. Znamo i mnogo toga što ti ne znaš, jer tebi su pričali, a neki su doživeli. Velika je to razlika. Ove godine će te najverovatnije zaobići bezbrižno šetanje kroz Beograd. Nije do mene, stvarno. Ali ipak, ne ocekuj da ti svi aplaudiraju ako svet gledaš iz jednog ugla. Vidimo se nekom drugom prilikom. I da, nemoj da zaboraviš da pozdraviš Breda! Što bi rekao moj prijatelj iz Sarajeva – neće doći Bred, s kim ću sad pit?

***

Nisam gledala film. Verovatno hoću. To je ipak, na kraju krajeva, samo film. Boli jedino to, što će neko, s kraja sveta, moju zemlju, za koji će recimo prvi put čuti, smatrati za zemlju ludaka i zločinaca. A ja sam deo svoje zemlje…

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.
– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.
Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.
– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.
– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.
– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…
– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! Gde mi je, jebeni, upaljač?
Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.
Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet.
-Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.
Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.
-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.
Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek.
-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.
-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.

Uvek ću da te nemam

Posted: 15 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Taj tren prošao je pored mene na prstima i ko na poslužavniku ponudio sijaset iskričavih misli i komadiće greha sa štrasom. Divna ponuda sa mirisom plave ptice, ali ja sam okrenula glavu i lupkala nogama u ritmu blesave muzike sa radija, što jače i što brže, samo da pobedim tu ludu iluziju koja se rađala u mojoj glavi. A bila je divna, i bila je purpurna, sa ukusom tek ubranog grozda pod mladom mesečinom, i mamila je svojim baršunastim glasom da zakoračim u taj svet. Ne, izvini, u meni i dalje raste ono isto žito, pomalo poleglo od kiša, malo presahlo od suša, ali samo moje i sasvim jasno. Izmaglica tudjeg sveta obično ume da štipa oči pa često zasuze.

Razumeo je i produžio, sa gorkim poražavajućim osmehom. Znam ja dobro, on je ravnica svih ljudskih dobrota. Tu uvek mogu da svratim, da se okupam u reci, da počupam korov, da uberem jabuku. On je gluva pećina u koju šapućem  svoje najtajnije tajne. I mirno more po kome brodim i kao neki ludi pijani kapetan vičem i mašem bičevima. On me zna. On mi prašta.

Ja nisam stalno tu. Banem ponekad, i uvek se najavim, ali oborim koju saksiju ili slomim čašu, prisvojim njegove visine i zovem ih svojim, glasno pričam i glasno se smejem, i isto tako bez srama zaplačem ili ćutim. I on opet razume, čak i onda kad ja ne razumem.

Njega nikada nisam umela da opišem.  Kako da objasnim da samo u njegovoj blizini mene grle andjeli. Jer kada on zakorači u moj dan kiše otrče preko brda. I mesec se skupi i smanji. I onda u njegovom oku ugledam svoj lik. Samo u njegovim očima ja svetlim, svetlim poput ikone, ja grešna i besna i kivna, ja grešna i crna a u njegovom oku poput lotosa, poput svih nebeskih sila koje me dižu na presto njegovih želja. I on zna, uvek će da me nema. I miri se sa tim i drhti i smeje se i plače, i trči i skače, a zna da je novo sutra samo još jedan moj hir. I prašta. Ja sebi ne mogu…

On nema nikog. Nema ni mene. Ima samo sećanja i uspomene, preuveličane i upakovane, naše noći i kilometre rečenica. On kaže da sam ja naručena i prekasno pristigla. Njegov auto poput zalaska sunca. Mali svetlucavi disk sa muzikom po mom izboru. I sve je tako lako, i sve se razume po sebi, i sve bi bilo divno. Problem su kočnice u mojoj glavi. I kad najviše hoću i želim ja splasnem poput mehurića sapunice i utonem u svoju stvarnost. Ponekad je teško pronaći sebe. Ja znam ko sam, ali ne znam šta hoću. I mnogi bi pogrešno naslutili sebe  u ovome,  ali jedini on nikada ne zalazi u galaksiju mojih slova… On nikada neće znati.

Muško ćoše

Posted: 14 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

…Ne razumeš, ona mi pomera svetove….
Ona je nešto što me budi jutrima i uredjuje snove. Ja nju nemam, imao sam je nekoliko neparnih trena, u medjusvetovima izmedju zime i proleća, samo ta nekoliko treperava trenutka kada mi je sa suzama u očima rekla da je nesrećna, to je sve. Znam, i ne očekujem da me razumeš, ona je nešto što mi se desilo i učinilo da ponovo počnem da živim. I znam ja unapred, da se njenog pogleda bojim, da umirem pri svakim pomenom njenog imena, znam da je čekam uzaludno, ali to je jače od mene. Prepoznajem njene korake, prepoznajem je kada šeta gradom medju milion njih, ono njeno ponosito držanje glave, i ta mala nesigurnost kada prelazi ulicu, znam ja to, ali ne teraj mi da ti objašnjavam, znam ja razlog, tebi je nebitno…
E moj prijatelju, sto me strela pogodilo kada je otišla. Znam, nikad moja zapravo, nije ni bila, samo je trajala tu kraj mene, udisala isti vazduh, smejala se, grlila me… I onda je sve to nestalo. Kao da me pre nje niko nije razumeo. Kao da pre nje sve te devojke imaju istu boju očiju, jedino se ona razlikuje, jedino je ona dovoljno smela, dovoljno šašava, dovoljno luda za ovaj nesmotreni život koji ju je zarobio medju listove sećanja….
Kada je sretnem postajem onaj ludi „ja“ koji glumi ravnodušnost, a umirem iznutra, gorim i pretvaram se u prah. A onda vidim da se osvrne za mnom, i kako njen pogled ponire u prašinu, ja još više podivljam. Izmedju nas ni tri metra, a ustvari čitava večnost.
Ta čupavica me ubija, a na neki način leči. I trzam se na svaki zvuk, očekujem, a znam da nije. Ona je tu za neke praznike  i moj rodjendan. Obično je njena poruka takva da me povuče do samog dna. Umem i da zaplačem, da stegnem pesnice i kažem da mora biti samo moja. I krenem u novi dan spreman da se borim za nju, a već unapred znam da sam uzgubio…

Glavu gore

Posted: 13 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:

Kada nemaš para sve ti smeta-i komšijski pas, podavijena kragna na prolazniku, masna kosa koleginice koja ponedeljkom izgleda kao da je stigla iz treće smene iz rafinerije. Ma sve ti smeta. Smeta ti i televizijski program, šetaš kanalima tražeći neki izlaz. A ono tamo neki drugi ljudi uživaju u carstvu petosobnih stanova pastelnih boja, i svi imaju bele biserne zube, svi su zgodni, sa negovanom kosom, garderoba firmirana, patike iz uvoza. Doručak francuski. Ručak kao iz narodnih kuvara. Večera u stilu Italije. Imaju kućne ljubimce koji, opet, imaju svoje sobe. I svi voze dobra kola, putuju, letuju, skijaju, zimuju… Slika pored Ajfelovog tornja, pa kip slobode, havajske ogrlice, kubanske cigare… I poludiš, jer nisi siguran ni gde se sve to nalazi na geografskoj karti, jer o svemu tome samo slušaš i čekaš da se slože neke nebeske kockice pa da i ti otputuješ, da odeš, da vidiš. A unapred znaš da se te nebeske kockice jako teško sklapaju ukoliko ti tata nije onaj ili onaj tamo, i ako nisi rodjen pod srećnom zvezdom nekog zvučnog prezimena.

Nisi dovoljno dobar. Nikad nisi dovoljno dobar da budeš deo tog velikog, visokog sveta. Ne umeš da dišeš u tom visokom svetu retkog vazduha, tvojim venama ne teče aristokratska krv, ti si samo običan mali ljudski oblik koji nastanjuje ovu planetu. Možeš da se ne miriš sa tim, da se svadjaš, grebeš rukama i nogama, džaba. Tamo se ne stiže tako, stepenik po stepenik. Tamo se ide liftom, zlatnim liftom koga pokreće nešto mnogo jače i veće od obične mehanike. Tu vladaju zakoni jačeg, onog koji može najjače da zagrize i da ne žali, koga nije sramota biti nečovek, ko ume da zažmuri i pred andjelima. Ne, nemoj se nadati, ti jadni, obični čoveče da ćeš tek preko noći uz suze i znoj dotaći zvezde. Zvezde su privilegija. Zvezde su naušnice za neke druge uši. Ne, ne pružaj ruke, bez belih rukavica mogu te sagoreti.
Nema veze, možda su zvezde stvorene za neke druge, ali ti u sebi imaš najveće blago. Imaš srce. Umeš da budeš ono na šta su drugi zaboravili – da budeš čovek. A to je jedino bitno. Život čine male stvari, samo oni pravi umeju da mu se raduju. Ni deset nula na bankovnom računu ne pune srce kao nečiji osmeh i dodir. Budi srećan, jer samo sa srcem zaista živiš. Oni bez srca su samo prisutni…

***

-Ok, ovo je dobro. Zanimljivo je kako si preokrenula priču. Dopada mi se.

-Pa šta ima tebi da se dopada, to je moj način pisanja. I moj pasus naše knjige.

Ponovo je pokušao da joj stavi do znanja da veruje da je bolji. I to joj smeta, taj njegov šovinistički stav, samoljublje, veličina u sopstvenim očima. Dugo joj je trebalo da shvati da on, na neki čudan način, strepi od nje. To je bio njegov način da je drži u svoj senci, dovoljno blizu, a opet, dovoljno daleko.

-I molim te, možeš li smanjiti broj tačaka na kraju rečenica? Čitava krda!- nastavio je da gundja.

-Pa to samo znači da je nedorečeno, prekinuto – pokušala je da objasni Branka.

Pisali su knjigu zajedno. Bila je to priča o dve zalutale duše u svetu, koji ih je bacao sa obale na obalu, lomeći ih o stene. Roman iz dva dela. Pavićevski prikaz stvarnosti iz dva ugla.

-Petre, prestani da se ogradjuješ. Izgledaš ko mala država sa prestonicom u centru opisanog kruga. Budi čovek, samo to tražim. Običan ranjiv i smrtan čovek. Prestani da uzdižeš fabulu na nivo filozofskih misli. Ponekad te ni ja sama ne razumem.

Bio je daleko, ali  je mogla zamisliti osmeh na tromedji njegovog obraza. Monitor sakriva sve ono što se zaista dešava, ali ona ga poznaje. Za razliku od svih drugih koji tvrde  ga znaju.

-Spašava te to što spadaš u kategoriju zaštićenih kod mene. Zapravo, jedina si. Tražena. Tražena koja je mene našla.

Puno puta su pričali o tome. O traženju i nalaženju. O okovima koje nosiš u sebi i na sebi.  O moralu, o obavezama, andjelima i djavolima. O životu.

-Pa da…  Što bi ti rekao, ne traži djavo ljude, nego ljudi djavola. – nasmejala se i ona kuckajući po tastaturi.

Nije ni bila svesna koliko je bila u pravu.

***

Pamti Branka, ima to prokletstvo u svojim venama, pamti mirise, note i reči. Pamti sitnice.  Mala enciklopedija sopstvenog života.

-Mogao bih i da ti priznam da te volim, ali ti bi to već odbacila i ismejala. Ponekad mi nedostaješ, a ponekad sam srećan što sam daleko, nikad nisam siguran na koju stranu će te poneti vetar.- Petar je često svojim rečima mrvio Branku, svesno ili nesvesno.

-Ne voliš ti mene, dragi moj. Ti samo voliš način na koji ja živim i mislim. Ti voliš moju slobodu. Moj bes. Vrisak. Reč. Šapat. A i sve to ne poznaješ, nego samo zamišljaš, tako da ti se zbog toga još više dopada. Ko još voli veštice…

-Naučiću te veštini da ti porastu krila. Ne smeš biti veštica. Divno je biti dobar. Budi andjeo, sa belim krilima.

-Znam ja to, jer jesam dobra. Samo to ume da boli. Metastazirala sam u vešticu. Tako mi je dobro. Manje boli.

Krila su zahtevna. Krila traže žrtvovanje. A bela krila su luksuz koji joj ne treba. Najbliže što je prišla beloj boji bila je kompromisna siva.

***

-Mogla bi se zvati Ana, a ja Mladen. Mislim u romanu. Normalno je da ćemo plasirati svoje vrline i mane na likovima. Kapiraš, igra slova? Jesi li videla adresu? I tu sam se malo poigrao slovima? Ukapirala si?

Da, slova njihovih imena pomešana i ponovo sročena.
-Vredjaš me, jer sumnjaš u moju inteligenciju. Naravno da sam ukapirala. Ali neću da se zovem Ana. To je tako obično. A Mladen… uf… Asocijacija na osnovnu školu i balavog Mladena koji me ganja na velikim odmorima.

-Dobro, biraj sama.

Izabrala je. I zeznula se. Nikad više to ime neće moći iskoristiti u svojim knjigama. To ime će imati oštre ivice samoglasnika koji seku. Bećkovićeva pesma sa imenom neprežaljene žene samrtnički uzdiše u Brankinom sećanju.

***

-Odličan si diplomata. Tako lako izokreneš svoje reči, pa često posumnjam u svoj zdrav razum.

-Znaš ti dobro šta znači ono što ja kažem. Ti si ta koja voli neke moje note koje drugi ne čuju, čita moja slova na čaroban način i na, kraju, razume. Mene samo malo zaboli kad vidim da ti imaš još njih koji te razumeju i gnezde se među tvojim rečenicama.

– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Branka. Tastatura je pucala pod njenim prstima. – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.

– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…

– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene!

-Lako je tebi. Imaš sve. – Petar razbi tišinu.

-Tačno. A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine i vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…

-Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.

-To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane. Nisam ja baš stvarno takva.

***

-Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. Da nisam video tvoje  pesme i dalje bih hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje.  Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim.

***

Telefon igra na stolu. Melodija mladog pank sastava.

-Otkud ti? – ne veruje da njegovo ime blinka na displeju.

-Ranjen sam, krvari mi duša. Sve se srušilo…- glas drhti. Petrov glas drhti. On zvuči kao davljenik u moru.

-Hej, trgni se. Šta se dešava? Ništa te ne razumem.

-Ona će da me ostavi, sve je saznala…. – gotovo vrišti.

-Šta je to sve saznala? Da pišemo knjigu, da volimo Pavića, da smo pričali o Vizantiji? Nisam te takla nikad u životu. Šta je to grešno izmedju nas?

Petar je gomilao reči, sa smislom i bez, u pola glasa, bez daha. Branka ćuti. Branka mora da sve ove gluposti poravnja.

-Ma sve je loše krenulo, znao sam ja sve već. I onaj poslednji pasus sa 666 slova.  Morao sam znati da će se sve srušiti. Šta ću sad?

-Ne lupaj više, sredi se i reši sve te probleme razgovorom. O Bože, da mi je više takvih nepostojećih problema kao tvojih!!

 Kao vetar zarobljen u krošnjama drveća. Iluzija u našim glavama je najjači kavez.

***

Reči. Rečenice. Pasusi. Stranice. Romani. Biblioteke. Više ništa nema smisla. 

Ne ostavljaj me bez reči, one su mi sve.

Spakovao je sve njihove reči, bacio ih na gomilu i zapalio. Bez pitanja i osvrtanja. Možda se potajno nadao da će ona razumeti. Nikada to nije razumela.


Malo smeha na -23 C

Posted: 9 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Sindikalna organizacija samostalnih sindikata organizuje besplatan i brojno neograničen

KURS ZA MUŠKARCE

upis otvoren

Modul 1.:
1. Naučiti živeti bez mame (2 000 sati)
2. Moja žena nije moja mama (350 sati)
3. Kako shvatiti da je fudbal samo sport (500 sati)

Modul 2.:
1. Ne biti ljubomoran na svoju decu (50 sati)
2. Ne pričati gluposti kada moja žena ima posetu (500 sati)
3. Kako prevladati sindrom daljinskog upravljača (550 sati)
+ BONUS:
4. Ne urinirati oko WC šolje (100 sati + praktičan rad)
5. Kako preživeti prehladu bez drame (100 sati)

Modul 3.:
1. Kako ispeglati majicu za manje od 2 sata ( praktičan rad )
2. Variti bez podrigivanja, dok ona pere suđe ( praktičan rad )

Modul 4.:
1. Početnički nivo: kućni aparati (prikaz sa dijapozitivima)
– ON………upali
– OFF……..ugasi
i za nadarene: Moja prva Maggi-supa bez da iskipi (praktičan rad)

TEME ZA DISKUSIJU:

S obzirom na kompleksnost tema, učestvuje najviše 8 kandidata.
Tema 1:
Peglanje – od veš mašine do ormana… taj misteriozan proces.
Tema 2:
Opasnost pri punjenju i praznjenju posudice za led
(demonstracija i dijapozitivi) .
Tema 3:
Ti i elektrika – ekonomske prednosti kada se zove majstor.
Tema 4:
Poslednja naučna otkrića – kuvanje i odnošenje smeća NE
izaziva impotenciju .
Tema 5:
Iako si u braku s njom, smeš da joj kupiš cveće (razgovor
s psihijatrom).
Tema 6:
Papir za WC – da li papir sam izraste na držaču za papir ?
Tema 7:
Kako spustiti poklopac WC šolje – korak po korak (video
konferencija s Harvarda).
Tema 8:
Deterdženti – doziranje, upotreba (praktičan rad se izvodi
na otvorenom).
Tema 9:
Osnovna razlika izmedju korpe za prljavi veš i poda
(laboratorijski eksperiment) .
Tema 10:
Muskarac kao suvozač – da li je genetski moguće da ne
komentariše kad ona parkira ?
Tema 11:
Komunikacija: mentalne vežbe za razumevanje, ako je nešto u
fioci, da se ne pita „a u kojoj ?“ nego da se pokuša da se pronađe.
Tema 12:
Da li šoljica za kafu može sama preleteti do sudopere ?
(praktican deo vodi David Copperfield ).

Još nešto

Posted: 8 februara, 2012 in Moj takozvani život

Imaš sve – kuću, kola, porodicu, stalni državni posao, slike na zidovima, garažu, parno grejanje, gomilu knjiga, satatus, poštovanje, prijatelje, žive roditelje… A opet ti nešto fali. Jede iznutra. Gura u ambis. Vuče ka čaši. Pa kad sebe natopiš onoliko koliko ti treba da počneš da pričaš, ti umesto svega plačeš.

Neki ljudi su nezadovoljni markom automobila, radnim vremenom, poslom, brojem kvadrata kuće.  Svako bi rekao da sam srećna. Ja JESAM srećna. Samo imam još jednu želju, vrlo realnu, a opet nikad ostvarenu. Ja nisam htela ništa što ne ide od boga. Ja sam samo htela još jedan bat koraka u kući. Još jedan osmeh. Još jedan rodjendan. Još jedan par cipela u hodniku.

Divan je pogled u očima mog muža, raznih nijansi od ljubavi, poštovanja, partnerstva. Divna je moja ćera koja je prava mala Branka Katić, moja mala glumica.  Ja balansiram i uživam, zahvalna na svemu što imama. A opet u meni čuči taj mali prostor koji čuvam za njega, ili nju. Za još jednu iskru koja će mi grejati život.

Sebična sam. Svaki dan se zaklinjem da mi je sve ovo dovoljno i da ne bih ponovo mogla podneti sve to iz početka. Sve te obaveze, nespavanja, plakanje, šetanje. Ali ko zna, verovatno bih mogla. „Pozajmim“ tako ponekad nekad tu ljudsku mrvicu od nekog, tetošim, ljuljam, pevam. i naravno, vratim, kada me malo prodje volja. Ponekad bih želela i da ih zadržim…

Verujem da ovaj odozgo ima bolji pregled. On najbolje zna. Možda nisam zaslužila. Možda je ovako bolje ili najbolje. Kako god, uvek ću ućutati kada začujem ovu pesmu… ono što tada nastaje u meni, ono što me kao bura lomi, to ću samo ja znati…

Pričaće ti jednom možda
kako sam ja bio što-šta
pile moje, pače moje malo
mudrovaće badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo

Pričaće ti o plovidbi
ti što nisu sidro digli
šta sam za njih neg’ ukleta šajka
tvrdiće sa čudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
gledali su oni iz prikrajka

Al’ ti slutiš otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveća
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku

Pričaće ti, kojekakvi
zloba se k’o rubin cakli
kako odjek mog osmeha ječi
i kleće se u pretpostavke
kljuckajuci kao čavke
moje loše prepričane reči

Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promašena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjaš vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu

Pričaće ti jednom svašta
boljima se teško prašta
pile moje, pače moje malo
i silni miševi u boci
javiće se k’o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam više, Bože prosti
dal’ da strepim
il’ da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno već

Jer znam da sanjaš rimovanja
krike i tišinu nemu
ti si bio svugde
u mom’ svemu
pile moje, pače moje malo
lavče moje…

Bajka o stvarnosti

Posted: 8 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Da, zamislim želju baš svaki put kada vidim zvezdu padalicu. Zažmurim, i tiho, najtiše u sebi pomolim se da ta moja želja dobije krila. Da poleti, da se istrgne iz mojih misli, da ojača, osnaži i postane stvarnost. Da je precrtam na listi neostvarenih želja…

Jesam, hiljadu puta sigurno sam te već spomenula na novčićima bačenim u bunare želja, sa svakom pojavom duge, kad god ugledam odžačara, baš svaki put kada sa nekim uglas kažem istu reč. Kao dete verujem u magijsku moć sujeverja. Zaobilazim crne mačke, mada i one zaobilaze mene. I verujem, verujem do suza… Puno puta sam se zapitala šta i ako se ostvari ta moja luda želja, šta ako te donesu vile, ako mi patuljci pokažu put ka tebi. Šta onda kada ti budeš bio tu. Onda ću dane počinjati pesmom „***“. Onda ću jutarnju gorčinu kafe zasladiti tvojim pogledima. Imaću koga da držim za ruku dok hodam zaledjenim ulicama.

Smejaću se tvojim različitim čarapama. Praviću torte za dva rodjendana. Imaću još jednu čašu na stolu sa kojom mogu da nazdravim. U hladnim noćima imaću uz koga da se ušuškam… I baš zato bacam novčić u svaki bunar i svaki izvor. Zato gledam u nebo i molim zvezde da se okliznu i padnu. Želje se ostvaruju kad veruješ u njih. I znam, neka vila će te već naći i preneti moje molbe. Jedino se plašim da ne odluči da te zadrži za sebe… Ni vile nisu kao što su bile.

Vanredno stanje u Srbiji

Posted: 7 februara, 2012 in Moj takozvani život

Proglašenje vanrednog stanja u Srbiji podrazumeva način da od nekih iskukamo pomoć.

Vanredno stanje podrazumeva nešto što nije redovno.

Ne rade škole i vrtići. Deca ne idu u školu. Ali, zato, njihovi roditelji rade. Njihovi roditelji prodavci, putari, pekari, vozači, majstori, automehaničari, električari, policajci, prevoznici, ugostitelji, frizeri, kondukteri, čistači. Nekima je lakše, nekima nije. Neki moraju na posao.

Oni koji se stvarno smrzavaju nemaju povlastice.  Za njih je stanje uvek vanredno. I uvek isto – beznadežno.

To je tako. Dobrodošli u Srbiju.

Marta sa nevericom čita poruku.
-Svašta…
Vedran podiže glavu sa jastuka.
-Šta je bilo, mila…
Nije znala kojim rečima da opiše mučninu u stomaku koju su izazvale Anine reči.
-Hoće da izadjemo sa njima večeras na piće. Ustvari, kaže da imamo nešto da pričamo…
-Divno – progundja Vedran – planirao sam mirno veče sa tobom kod kuće…

I evo ih, Bojan i Ana stoje i čekaju. Prostorija je dobila svetliju nijansu kada su Vedran i Marta zakoračili unutra. Puno poznatih lica. Poznat kafić. Njihovo mesto gde ih svi znaju.

Barski sto i Marta sa podsmehom posmatra Anu kako se s mukom penje na stolicu.  Velika je stvar biti veliki. Kamena tišina lomi bubne opne dok sa zvučnika teče čudna savremena muzika.

-Ovo ni pijana ne mogu da podnesem – naginje se Marta ka Vedranu i sipa mu reči u ušnu školjku.

-Uklapa se u scenario – smeje se Vedran saučesnički.

Ana pokušava da ih uvuče u kolotečinu svojih misli koje je lome mesecima. Ona sumnja da je Bojan vara. Bojan i Marta su u njenim mislima sasvim sami, bez odeće i zagrljeni. Bojan,  ime koje nekako pristaje staklastim očima u kojima živi strah od života. Plaši se te malene Ane koja ga pritiska u malom prostoru izmedju kažiprsta i palca. Daleko od zemlje, daleko od neba.

-Gledaj u mene kada me optužuješ – kaže Marta januarskim tonom. Ona zna svoje mesto. Ona zna.

-Zar nije tako? – Ana trepće, ruke je sakrila ispod stola, jer drhte.

-Zar jeste? – Marta stoički podnosi ledenice koje sevaju. Ljuta je na Bojana. Besna. Zbunjena njegovom pomirljivošću. Toliko besna da bi ga lupila pesnicom posred nosa.

Marta i Bojan su slična bića, pomalo ranjiva i setna, žive u svetu knjiga, mnogo čitaju, pomalo pišu. Zaverenici mesečine. Zaljubljeni u muziku, u setni titraj žice, u davno umrle pesnike. Razumeli su se. Njihov greh je što su bili slični. Nikada se nisu takli. Možda je Marta malo drugačije umela da shvati ovaj prokleti svet u kome sve boli. Možda je drugačije znala da prevede poglede i uokviri trenutke. Možda je zato i zasmetala.

-Ti  smetaš. Od kad si se pojavila sve je drugačije. Vrati mi moj život… – gutala je suze, ali sasvim sigurno su i dalje ostajale u Aninim očima, vidljive i sjajne.

Kako da vrati nešto što nije ni uzela. Bila je samo besplatni psihijatar koji je previjao lekovite reči na ranjena mesta. Onaj ko teši i daje nadu u novo sutra. Neko ko je pokušao da odgonetne tajnu ženskih postupaka.

-Ne razumem. Ustvari, ti ne razumeš…- pokušala je Marta da objasni. Ne možeš objasniti nekom ko unapred ima scenario u glavi. Loš scenario, bez uvoda, sa zapletom španskih serija i raspletom neobičnijim nego kod Hamleta.

Vedran se zabavlja paklicom na stolu. Njemu je sve ovo dosadno, smešno, iritirajuće. Gleda u Bojana sažaljivo. On ne bi mogao podneti sve ovo što Bojan trpi. Svaki dan pregledno prosut na sto. Nema tajni. U detalje prepričava svaku svoju misao. Ni u glavi nije potpuno svoj.

-Reci ti nešto, zar tebi ovo ne smeta? -Ana zaverenički gleda u Vedrana.

-Ja verujem svojoj ženi. Meni je sve ovo potpuno nezanimljivo. Moraš shvatiti da moraš pustiti ljude oko sebe da imaju pravo na svoje misli. Nije ovde u pitanju moja Marta, zar ne?  Da nije ona, bila bi neka druga. Tebi smeta što on ima svoju slobodu. Po meni je to u redu. Marta i ja imamo svoj način gledanja na svet.

Ana je još više iskolačila oči. Nadala se da će Vedran odreagovati, da će vikati, možda čak i udariti Martu. Po njenom scenariju on je odvlači kući vukući je za kosu po prašnjavom podu. Ništa od toga. Samo obična ljudska poimanja života. Onako kako ga ona baš i ne vidi. Šapatom koji je jači od vriska govori kako ona Bojanu ne veruje. Ništa mu ne veruje. Ona zna da je u pravu. Ona zna da to što vidi u svojoj glavi mora biti tačno.

Po prvi put progovara Bojan, gotovo mu je svanulo. Skoro da je poskočio sa stolice da poljubi Vedrana.

-Prijatelju, o tome i ja pričam danima. Živim u agoniji. Ona mi ne veruje. Ona misli… – vapaj u glasu da ga bar muškarac razume u ovoj priči. Puca po šavovima. Sramota ga je, ali ne može protiv toga. Ne može protiv Ane. Protiv male Ane.

-Vi imate problem medju sobom. To morate da rešite. A sve to nema veze sa mnom i Martom. – reče Vedran i zapali cigaretu, pokušavajući da oduva i Anin unezveren pogled koji mu se zabijao u čelo.

Muzika postaje očajnički jaka i škripava. Elektronska muzika. Ni drugo piće po redu nije uspelo da zabašuri nelagodu u ušima. Marta i Vedran stoje zajedno, potpuno svesni da ni sve reči sveta ne mogu u ovom trenu razvejati Anine sumnje. Bojan tiho pati zbog svoje slabosti. On je mali, ništavan, tih. Ne ume da se brani. Ne ume da ćuti. Ume samo da trpi, da dozvoli da ga ubiju, da ga spakuju u malenu kutiju za mindjuše iz koje će ga izvaditi po potrebi. Tudjoj potrebi, razume se.

Ostatak večeri je obojen  sličnim nijansama, malo blažim, skoro razjašnjenim. Ana je mirnija, Bojan malo više živ nego kad je veče počelo, Vedran se radovao što će napokon kući. A Marta? Marta posmatra Bojana kako kopni. Toliki čovek sa srcem miša.  Uvek joj je delovao jak i ponosan. I sada ne zna da li da ga mrzi ili žali zbog njegovih slabosti. Ostaće zauvek ukalupljen u Aninom skučenom svetu. Slep za sve boje života. Gluv za melodije koje postoje van njegovih granica. Disaće samo vazduh koji ulazi kroz ključaonicu. Slobodno nebo nedostižno zbog podrezanih krila. I zauvek u sebi biće mrtav, premrtav.

Hod po žici

Posted: 5 februara, 2012 in Poetski vitraži

Kao na žici hod nesiguran i spor,
tragom nekih srušenih iluzija,
tražim te, jer znam da ću tako naći i sebe.
Žmurim,
čuvam u očima tvoje obrise na horizontu,
tvoj pogled koji luta ka severu.
Koraci teški poput planina,
gledaš me bez glasa i znaš da tako tonem,
okrećeš glavu, počinješ novi dan,
mene ostavljaš za sobom.
Ja živim u prošlosti,
u malom prostoru izmedju tvoja dva koraka.
Dišem tvoje reči,
hranim se postojanjem noći.
U tom malom pasusu tvog života.
U tvojim tragovima.
Ja sebe nikad naći neću.

Velika voda

Posted: 4 februara, 2012 in Nečije divne misli
Oznake:, ,

Nekad brišem sa prozora
kapljice koje padaju na bleda okna
što mokra su od kiše koja udara o njih…
Svojim dahom na hladnom staklu
maglu pravim tad,
po njemu pišem ime koje ne izgovaram…
i pitam se…
Da li još plamen sveća gori
i svetli ko nekad u tvojoj sobi…

I kao da čujem muklu tišinu
koja je svedok samoće moje
i znam svaku priču o slomljenom srcu
u nekoj od njih se nalazim i ja…
I vidim kako sveća gori,
sve je ko nekad u tvojoj sobi…

A vazduh miriše na tebe svaki dan,
svet se skupio u kap na mome obrazu
i sve je duži trag velike vode iz mojih očiju…

I topim se kao sveća gorim,
jer dobro te znam i još uvek te volim,
sve što tebi je, sve to meni je…
I sva naša mladost, sva tuga i radost
je prevelik znak,
sve što tebi je, sve to meni je…

Najda&Deliverance INC

Ona to nikad ne bi uradila.

Ona je to sada uradila.

Ona stoji na procepu i čeka. A ko zna šta čeka. Možda novi dan bez talasa. Dan bez osvrtanja. Ali ne bez njega. On je stub. Ona je svod. Sve je u redu, to je bio samo mali drhtaj tla.

Svet od stakla je divan ako ga posmatraš kao muzej. Medjutim,  takav svet priča priču. Oslikava tragove. Puca od prejakog glasa. Magli pred vlagom. Mrzne i vitražima mraza oslikava misli. Misli koje žele da ostanu neoslikane.

Nespretnim korakom lomi popločani put. Mrve se dobre namere. Mozaik sa delovima prošlih vremena dobijaju novu sliku.

Vera ne razume.

Vera ćuti.

Vera ne pita.

Nekad je razmela, govorila, pitala. Petar je plaštom nepažnje  i sebičnosti prekrio stvarnost, srušio figure, obojio čudnim bojama crno-bele filmove. Sve je sada neupotrebljivo. Ostavila je svoju zemlju vatre, skinula svoje ime, sagradila stakleni svet. Svet bez stanovnika. Petar je zaključao njihov mali svet i ona je satima gledala u zaključanu bravu. Petar je ujeo za srce.  Bila je ljuta i razočarana, dolazila je zima. On nije kao Petar. On je drugačiji.

Obitava ovih dana kao sena. Ustalasano more izaziva mučnine.   Drhti pred suncem. Plače zbog osmeha. Umire od života.

Svaki novi susret i bol kao udarac u pleksus. Vera po prvi put ćuti i često ne zna šta da kaže. Ili da pita. Stoji nepomična, čak i ne diše. Nema vazduha. Kada on udje, vazduh izadje. Činjenice. Obaveze. Etika. Svet. Svet van tog sveta. Staklena tišina sa njihovim otiscima.

„Idi… da bih mogla da dišem“,  smeje se, naslonjena na sto, lupka nogom. Govori celim telom, ali usta joj ćute.

Zna ona. Vreme će navejati prašinu preko njihovih reči i biće lakše. Samo treba vremena.

… Nego, još pišeš pesme? To ti je dobro. Baš te briga, živiš k’o ministar. Za koga pišeš? Kako za sebe? Pa, prodaš ti to nekom? Jebote, pa zašto onda pišeš? Aaaa, ti to umetnički, k’o Branko Ćopić? Dobro, al’ prodaješ knjige, ni to nije loše. Kako ne štampaš? Koliko ti toga imaš? Jednu pesmu? Ha ha, štampaćeš zbirku na flajeru! Zajebavam se. Znam, oduvek si bio filozof. Daj, napravi nešto od toga, ti si bio talentovan još u osnovnoj. Kako ono beše… „mali medo mrko gleda“… hahaha… dobro, „mali meda“. Koji to beše razred? Treći? Ha ha ha, kad se samo setim, to je meni vrh! Jebo sliku svoju, kako se samo setiš… „mali medo“… dobro, „mali meda mrko gleda“… ha ha ha… Imaš ti smisla za to, za te pesmice, treba to da iskoristiš. Nećeš, valjda, celog veka da radiš za platu? Ponudiš ovim pevačima, pa ko zna. Ne moraš odmah za 500 eura, traži 300, pa nek’ daju 200, opet dobro. Kol’ka ti je plata? Eto, ti za jednu pesmu dobiješ skoro još jednu platu. Ma, vi umetnici ste smotani, treba ti menadžer. Ko ga jebe, delite pola – pola, al’ šta ti je to, napišeš pesmu za deset minuta. Gde to ima, 100 eura za deset minuta? Ma, ti si budala! Aj’ videću ja sa kumom, on radi svadbe i to, on zna ljude. Znaš ko je pevao sa njim? Mrki! Jebote, čuo si za Mrkija, sad je sa Tukijem, neki dan bili na TV. Nije važno, treba da kreneš. Pokloniš, ako treba, dve – tri pesme, za početak, a posle Bog da te vidi. Nije loše da se učlaniš u neku stranku, nema veze, opozicija će jednom doći na vlast. Kako ’oćeš, al’ ja ti kažem šta treba da radiš. Ti baš hoćeš te tvoje umetničke? Ti si posle iš’o u umetničku? Nisi? Pa, kako su ti onda pesme umetničke? Šta, tvoje su umetničke, a ove što peva Cici nisu? Aj’ ne zajebavaj! Dobro, ti ’oćeš da budeš pesnik, odštampaj to, pa da vidimo. Imaš kompjuter? Evo, imam ja odličan štampač, 430 eura, daću ti za 400, odštampaj to, pa ćemo odneti u radio, imam tamo čoveka… Eeeej, znaš ko? Laki! Sećaš se Lakija? E, naš Laki, on ti radi na obezbeđenju u radiju, kad mu ja kažem, ima da ti sredi da recituješ. Uživo! Jebiga, čuju to ljudi, javi se neko… Ma, ti si talentovan, to će imati prođu. Samo odštampaj to, štampač nije problem. Moraš imati knjigu, ako ’oćeš da budeš književnik. Onda možeš da praviš književno veče, ne mora u biblioteci, može bilo gde. Znaš gde bi moglo? Srle drži hotel, on će nam dati salu za dž, ustvari dve sale. ’El možeš ti da pišeš dečije pesme? Možeš, što da ne možeš. To ti je bolje. Imaš onu tvoju… „mali medo“… ha ha… jebo sliku, ta ti je dobra i napišeš još nešto u tom fazonu… Pazi, mame dovedu decu na priredbu, ti im recituješ, puštaš muziku… Još sviraš gitaru? To! Zajebavaš se sa decom, tu sokići, slatkiši, zajebancije, a mame u drugoj sali, kulturica, pićence, malo meze i to… I znaš šta? Pazi ti možeš skupiti 50 dece, to je bar 50 mamica, bakica, taman moja žena može da im održi prezentaciju usisivača. Što? Pa, šta će da rade roditelji dok se ti tamo zajebavaš s klincima? Nek’ proda dva usisivača za veče, sigurno može četiri, al’ nek’ je dva, to ti je sedam soma eura. Evo, ti možeš da dobiješ 20 eura od svakog usisivača, to ćete se već dogovoriti vas dvoje, ja nemam ništa s tim, to ona radi. A pišeš ti ove ljubavne pesme? Imam neku žensku, Olgu, pa bi mog’o nešto onako… ma, znaćeš ti to, imaš i ti neku sigurno? A, mangupe? Ha ha ha šta se foliraš, imaš? Meni u glavi nešto kao „Olgo, Olgo, baš te volim mnogo“, tako nešto, al’ nisu baš sva slova na mestu. Ti ćeš to bolje, al’ nešto u tom fazonu da bude. U subotu joj rođendan, pa da je iznenadim. Ima da poludi kad čuje.

Vidiš, baš dobro da smo se sreli. Ništa ne brini, ovo ću ja da ti sredim, a ti vidi, molim te, neku pesmicu za Olgu. Ne mora ništa veliko, dve strofe i neki refrenčić, ti to umeš, jebo sliku svoju. Kad se setim samo… ha ha ha… „mali medo“… dobro, „mali meda, mrko gleda“… ha ha ha…

Goran Tadić

Lanjski snegovi

Posted: 1 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Strčala sam niz stepenice, žureći što dalje od ponora gde se obrušio moj zid samopoštovanja. U samom podnožju naletela sam na njega i da nije zastao verovatno bih i njega srušila. Dugo ga nisam videla i još na prvi pogled spazih bore oko očiju. Ugnezdile se godine u tim očima, prošarale mukom kosu koja pamti mnoge godine pre mog rodjenja. Da, to sam ja, Gospodine! Ona mala koju ste zaboravili u nekom kutu svog mučnog života. Bila sam bljesak nekih davnih godina, dugih trepavica i sa čizmama od sedam milja. A svet je bio pozornica gde god da krenem. Bila sam mnogo manja od Vaših predstava o meni. Mala glumica sa lošim kostimima. Ali retki se prepoznaju. Hvala.

Da to sam ja, Gospodine… Davno me niste videli.

Držao je u rukama neku korpu, grčevito i reumatično stežući te plodove svog rada. Nije znao da sada znam. Ali to ništa ne menja, ja sam i dalje ona ista, daleka i vesela, dobro dete iz dobre kuće. Pomalo tužna i neshvaćena, progonjena i proterana poput jeretika koji sledi svoj jedini put ka cilju. Sve oči koje te gledaju uglavnom vide svoje grehove i zalepe ti ih, onako usput, bez razmišljanja da li ti pristaje ta etiketa. A ti, i ne slutiš, nego tako naivno nosiš tudji gnev na svojim ledjima. Putuj, i ne osvrći se…

Znam, hteo je nešto da kaže. Ali nije. Samo se nasmejao i usputno javio. Taj tren je sramežljivo skliznuo u nedeljno popodne, baš kao ja, sa prejakim gasom uz pisak guma…

Možda sam trebala pružiti ruku, jedan je od retkih koji su verovali u mene više nego ja sama. Mada, često sam neke prinčeve pretvarala u žabe, mnogo njih uspavala svojim titravim bajkama za laku noć, neke naizgled divne osobe učinila buntovnicima jer to i jesu bile, i ko zna, možda bih sada po tom nekom ludom zakonu univerzuma sebe preobratila u nešto što ne želim da budem i čega se plašim. Možda bih postala obična…

Da, ja sam…

E, moji lanjski snegovi… Neki davni avgusti i snovi presovani medju listovima uzdaha. Uspava te dah vetra i miris kiša, a probudiš se sa grudvom snega umesto srca. I dotuku te kada ti kažu da si odrastao. Otrgnu ti snove kao mirisne bokore lekovitih trava, a umesto toga ti daju obaveze, brige, bolove pri promeni vremena, pregršt sećanja da te podsete zlurado šta si nekad bio. I ostaje ti samo da se pitaš – šta bi bilo da nisi zaspao…

Ali probudila sam se. Ovako ista, a drugačija, sa gomilom prašnjavih drumova u sećanjima mojih stopala, umršene kose od tračanja za nekim novim i boljim vremenima. Lagali su nas, dok smo odrastali da će život jednom biti samo naš, i svaka odluka, svaki izbor. Lagali su nas. Zar niste i Vi to uradili, Gospodine… Ali ne, ne osudjujem Vas, skoro da sam sigurna da su i Vama slomili krila kad ste jednom zaspali…

Mene uvek zaboli kada ugledam tragove vremena na nečijem licu. Mesečine na šuštavim obalama uvek su bile za neke druge, srećnije oči. Nama se preostale zelene ravnice i plišane mahovine, drhtavi razgovor drveća u šumama i onaj nedostišni oblak na kome žmureći stignemo. Možda smo zato i veliki, možda nam zato srca rastu doživotno. Naša srca su naivna deca koja ne shvataju da je detinjstvo prošlo… i zato trčimo i vičemo, dok sav normalan svet spava, zato se smejemo na glas.

Ne, neću Vam zaboraviti Gospodine nikad da ste me gledali drugačije, da ste svojim sitnim očima videli visine koje me nastanjuju. Tada nisam ni slutila da moje vulkane mogu nastaniti glečeri. Oprostite tišini pri našem susretu za koju sam ja kriva… Ali šta da kažem čoveku koji je unapred znao…

Znam, hteo je nešto da kaže. Ali nije. Taj tren je sramežljivo skliznuo u nedeljno popodne, baš kao ja, sa prejakim gasom uz pisak guma…

Noć je moja boja…