Prevelik za moje oko

Tresneš me o pod kao gumenu igračku i očekuješ da ću živa ostati. Ti i ne shvataš koliko si velik u mojim očima. Sa tvojim imenom na usnama ja preživljavam dane. Smeju se i kažu da si samo „etar koji nosi vetar“. Znam. Znam da si prevelik da staneš u moje oko. Nisi uobičajeni šetač u mojoj ulici. Tvoje ime je zvučno. Zato te i ne shvatam previše ozbiljno, samo produžim dalje, gazim sneg i jecam u sebi, svuda leden sjaj… Ne volim sneg. Moja snežna laž, laž da je sve u redu…

Traješ. Traješ uprkos lažima da ne mogu doseći zvezde. Znam da mogu, zato i ne posežem rukom, šta bih ja sa pregrštom nečijih tudjih snova….

Kad zažmurim izroni ona vrela avgustovska noć… Noć pred kišu i bol koja vri pod kožom.  Kažu da su svi isti, da vreme ubija ljubav, ali nije me briga sve dok ne spomenu tebe. Tebe ne dam da presaviju kao list papira i stave pečat.  Tebe ću držati daleko od sebe i njih. Ti moraš biti nešto što će mi ulivati nadu da sve može biti dobro, nešto što mi ne sme razvejati iluzije, zato te i držim tako visoko, previsoko, da te ne mogu dohvatiti. A znam da mogu…

Otvorene karte

Znao sam ja da ću zamutiti bistrine čim joj kažem, zato sam tako dugo ćutao.  Gledala me onim velikim očima, bez daha, bez reči. Nisam znao kako da razumem suzu koja joj je skliznula u čašu crnog vina, ali sam razumeo onaj jedan korak koji je napravila lagano bežeći od mene. Rušio sam njen savršeno sagrađen svet, nepopravljivo nanosio štete vitražima i fasadi na njenom licu koja se lagano rastapala i nanosila crne mrlje.

Nisam se pitao imam li prava da je prisvojim, po mojoj nekoj logici, ona mi je oduvek i pripadala. Moja. Iako tuđa. Gledam je tako zbunjenu, sa modrim usnama, pretrnulu od mog dodira i mojih reči. Ona peva i kad se svet ruši, zašto je sada ovako bespomoćna?

Rekla je (nakon milion godina ćutanja) da ne veruje da sve to baš tako, da sam pogrešio, da je obična i da ništa sa njom nije tako spektakularno kako ja to vidim. Ona ne zna da vatromet pršti nad mojom glavom kada je čujem kako se smeje. Ona ne zna da se njom lečim kada me smrtno rane neke pesme i beskrajne noći.

Ne tražim je ja da je imam zauvek. Ona mi treba kada postanem sam sebi suvišan. Onda je se setim. Ne mislim ja stalno na nju, ali tako, ponekad, kada prođe pored mene i zamiriše na proleće, onda mi razum razveje uzdah pa je poželim kao nikada nikog. Onda se nasmejem kao da je sve u redu, ona se okrene i pogleda me preko ramena. U trenu dok me kida treptaj njenog oka, ona se smeši i kaže – „kako si“, ja zaćutim, čisto tako da bi i ona malo zastala, da je duže gledam i kažem kao da ceo svet imam u svom džepu – “ ma ništa… sve je tako dobro ponekad“. Ona produžava hodnikom, odzvanjaju njene potpetice u mojoj glavi, ali bez njene blizine moji vidici su jasniji, sve dok je ponovo ne sretnem i dok ona ponovo ne trepne svojim bademima… Onda se ponovo sve zamuti.

Priča o manastiru – Tvrđava

Ovo je priča o manastiru, o nadi, veri i ljubavi…. O deci koja se ponovo smeju…

Kada nešto ovako odgledam ponovo se zapitam šta je to što je najvažnije u životu. Nije me sramota da se isplačem i pokajem što neke prolazne stvari u životu prigrlim ko svetinje. I ponovo poželim da budem bolja, bez suvišnosti, bez gordosti, da razumem i da oprostim.

Ovaj dokumentarac traje 55 minuta. Gledam, i u meni se javlja sunmnja (šta znam, to valjda u meni radi Balkan i teorija zavere) da li je sve to baš tako. Da li je sve to zaista tako ispunjeno mirom, dobrotom, nadom? Da li se iza svega toga krije tako sveprisutna žeđ za slavom, bogatstvom i moći? I da li je, oprosti mi Bože ako grešim, otac Mihail zaista čovek velikog srca? Želim da verujem da sve ovo baš ovako kako izgleda.

Religija, vera, crkva… sve to u meni uvek budi sumnju, jer to je jedan od načina da porobiš ljude, da ih nevidljivim vežeš,  da nikad nisu zaista slobodni. Ali, ukoliko je to cena da poštujemo druge, da se volimo, bez ratova, stradanja, svađa i patnji, mislim da je vredi platiti.

Često nemamo vremena za ovakve stvari, ali kada nekad odvojimo parčence našeg vremena verujem da porastemo u duši i postanemo bolji.

Horizont

Odjahala je predaleko ispred svog plemena, kao mladi neustrašivi izvidnik. Horizont Budućnosti je mamio svojim magnetnim plavetnilom, a viseći mostovi kojih je puno na tom putu, nepovratno su se obrušavali za njom…
I kažnjena je zbog svoje lude hrabrosti…  Kažnjena time da se horizont večito širi, a ona večito luta po stepama usamljenosti…

 

 

Balašević

Profesori, ispiti i knjige

-Ja se zovem ********* i predavaću vam dva predmeta. Za prvi predmet vam je neophodan ovaj praktikum koji morate popuniti i doneti na ispit. Knjiga praktikum košta 500 dinara, to nije puno, a ionako vam je neophodan.  Bez njega ne možete položiti ispit. Da biste mogli popuniti praktikum potrebna vam je ova plava knjiga. Ona košta 1000 dinara. Kopiranje knjige se kažnjava, to znate i sami. Morate imati original. A što se tiče ovog drugog ispita, za njega vam je dovoljna samo ova bela knjiga koja košta takodje 1000 dinara. Naravno, na ispit dolazite sa popunjenim prijavama ispita i sa uplatnicama. Uplatićete na dve uplatnice po 1500 dinara. Toliko od mene. Vidimo se na ispitu.

*““#$%&/$“!*//(%$%#“

Čovek Koji Je Prodao Svet

Smejem se tvojim rečima, jer ne znam šta drugo da uradim. Tvoje godine, nekoliko broja manje od mojih, još uvek imaju ono mladalačko ludilo prepuno bezbrižnosti, ti ne gledaš unapred kao Indijanac, sa rukom na čelu. Zabavlja me pomalo sve to, ta tvoja razdraganost, i način na koji pričaš, nehajno stavljena ruka preko moje, kao deo priče, kao deo te lude scenografije koja mi se magli pred očima. Razmišljam, samo da nisi tako… Tako prokleto daleko, iza svih barijera koje sam sama sebi napravila, iza zidova, većih i čvršćih i od samog Kineskog zida. I drhtim, kao mala blesava srednjoškolka, kao ona što sam bila nekad, pre svih ovih etapa koje poput fasade stoje zalepljene uz mene i naizgled me menjaju. Prokleto dobro znam da sam ona ista od pre, da još imam one lude želje, da muziku odvrćem do dvanaestice i urlam uz Kurta Kobejna, i plačem kao vodopad, zbog Čoveka Koji Je Prodao Svet…
I dok mi pod maskom osmeha leprša moje novo sutra, ispunjeno hrpama neopegladnog veša i prljavih sudova, ja te gledam pravo u oči i pokušavam da verujem u ružičastu boju života. A osećam na nama radoznale poglede koji ispituju moj zagonetni osmeh na levoj strani. Ona desna već ume da laže. Sa leve strane si ti, neiskvaren i pomalo dečački drzak, zoveš me da igramo, ovo je veče za slavlje, mada niko u prostoriji i ne zna šta zapravo slavimo. Ali nema veze, muzika nas ispunjava i preliva se, klizi preko podijuma, baš kao ti i ja, pripijeni i zbunjeni od te bezrazložne pesme koja nas oslikava, još samo imena naša nedostaju, svima je jasno, ali ćute, jer znaju, danas pa ko zna kad ponovo…
Žmurim, i već čujem kako šapuću, čujem te zmijske jezike kako palacaju dok umirem u tvom zagrljaju, dok kao marioneta igram po želji tvojih ruku, prepuštam se i smejem se, ne razmišljam o tvojim godinama, pod rukom mi tvoje rame na kome bih večeras plakala, bez reči i glasa. I znam, krijem želju, a bez reči bih pošla u noć… Jedino sam svesna sutrašnje gorčine. Novih obaveza. I ta dva oka kojima sam sve na svetu…
Ti kažeš da ne veruješ u moje reči. Peče me tvoja ruka na ledjima, vrtiš me u krug i smeješ se. Mali, ne verujem ja ni sebi, kako bi ti mogao…
Sudar čaša, nazdravljamo, neke druge priče, opet se smeješ. Gitara me kida iznutra, tonem u tvojim očima, mala sam ko cirkon na tvojoj mindjuši. Tebi sve verujem, sebi – ništa…
I gledam u tebe, a Čovek Koji Je Prodao Svet izranja mi iz misli i prekorno sluša moj smeh koji se lomi. Boli ga moja sreća. Poput Bodlera, on umire zbog mene, jer veruje da je samo tužna žena – lepa žena. Jer srećna žena nikad nije sama. I sreća na mom licu, dovoljna je za njegov pad. Pad u Nedodjiju, u nepovrat… Ja nikada nisam bila žena Čoveka Koji Je Prodao Svet, ali On ima sva prava da me zatraži nazad… Nazad u svet nedorečenih poruka i nepostojeće, jednostrane ljubavi…

Koliko koštaju greške?

Ako iko od vas zna kako se to mere greške, volela bih da mi objasnite. Juče sam čula da se ženske i muške greške ne mere isto. Ne znam, ja sam izgleda odrasla u neko pogrešno vreme i pogrešno vaspitana, šta li, kad mi rekoše da smo isti svi mi koji hodamo zemljom. Svih boja, religija, pola, boje kose, noktiju.

Koliko koštaju greške? Na kakvom se to kantaru mere kad ima dva aršina?

Neki ljudi seks shvataju kao mušku privilegiju.  Muškarcu je uvek lepo, a žena je uvek iskorišćena strana. Volela bih da mi neko pronadje reči kojima bih mu objasnila, a pri tome i on shvatio, da muškarac i žena podjednako uživaju u tome. To je prirodno i normalno.

Žene nisu porcelanske lutke koje stoje u vitrini i čekaju onog pravog da dodje i da ih uzme, a taj pravi je valjda takodje tražio pravu porcelansku lutku, pa ih je nehotice nekolicinu slučajno razbio, ali to se ne računa, on je muškarac i to ga spašava krivice.

Rekli su mi da sam bezobrazna što ljude gledam istim očima, što prihvatam njihove mane i greške kao ljudsku prirodu. Rekli su da ih vređa moj stav. Kažu da se ne može oprostiti. Kažu da se mora biti savršen.

Ne, stvarno, koliko koštaju greške ovih dana?