MR part 4

75290_452671241455808_1021728555_n

4.

U smiraj dana Bogdan izbi na jednu uzvišicu sa koje puče pogled na more i Dubrovnik, odmah zaustavi auto na jednom zgodnom mestu, jer mu je najuzbudljiviji deo putovanja oduvek bio onaj kada prvi put spazi more. Pošto se protegnu sa nekakvom plastičnom flašom vode u ruci, otpi par gutljaja vode i prepusti se mirisu posoljenog vazduha začinjenog četinarima. Od oluje ne beše više ni traga ni glasa i posle mora pažnju mu privuče sunce na zalasku sa desne strane koje već uveliko beše počelo da boji nebo u plameno crvenu boju. Pošto prošeta malo naokolo, Bogdan iz pregrade za rukavice u kojoj nikad nisu stajale rukavice već kasete, mape i sijaset nepotrebnih drangulija, uze jedno blokče i olovku, stavi ga na krov auta i otpoče pismo.

„Draga Vera, ništa na ovom svetu nije crno ili belo. I u najbeljem krilu postoje crna pera. Koliko mogu da vidim i koliko mi se čini, tvoja najveća greška je tvoja nestrpljivost. Ponekad mi se čini kao da sam ja stariji od tebe sedam godina. Polako, stani, smiri se, izbroji do devetnaest, pre nego što odreaguješ kako odreaguješ i razmisli šta bi sve u okolini mogao da proizvede takav postupak. Sa druge strane suvišna iskrenost stvara suvišne probleme. Postoji stara narodna izreka „U tvoje gaće se ne može niko drugi osim tebe usrati“ (romantično, zar ne) i tu je jedino pitanje da li si to sranje napravio – napravila svesno, namerno ili nehotice, tako da ja ne mislim da su mi otrgli snove. Ko su uopšte ti što otržu snove? U jednoj tački života otkriješ da nijedan sistem u stvarnom svetu ne postoji onako kako je izmišljen i zamišljen i to neko doživi manje ili više bolno. Neko to ne prihvati uopšte i krene u samouništenje raznovrsnim porocima i to je najopasnije. I najbesmislenije. Morao sam da odem. Pisaću ti. Ti piši na mejl koji ću proveriti kad se domognem nekog internet kafea. Pozdravčić.“

Bogdan sklopi blokče, sede u auto i otisnu se u mirisnu i toplu mediteransku noć. Te večeri, u iznajmljenoj sobi na periferiji grada, on leže u krevet sa osećajem potpune bespomoćnosti. Bilo mu je žao što je sve tako ispalo. Ni Vera ni on nisu zaslužili ovakav razvoj događaja, ali drugačije, prosto, nije moglo. Teško se uspavao i odmah usnio vešticu koja stoji u magli i plače. Krilata bića iz njegovog sveta ga uhvatiše pod miške i poneše dalje od nje, dok je zurio u njenu amajliju.

-Učinio si da se osećam prljavo – reče veštica.

-Ja sam zbog tebe slagao anđela i to je bio najružniji osećaj u mom životu – dobaci Bogdan dok se veštica gubila iz njegovog vida u srebrnoj izmaglici. Krilata bića ga odnesoše u nekakav azurni svet, a njegove suze počeše da se okamenjuju padajući u maglu.

Probudio se umoran i sa trostrukim bolom u sebi. Prva je bila bol onoga koga voliš. Ona je i bolela najviše. Druga bol su bile neispričane priče. One su tištale, i nekako, poput tihe vode koja se lagano povećava, sporo i sve teže i teže bolele. Treća bol je bila ona koja boli kad, da bi ispao prema nekom dobar, ispadneš loš prema nekom drugom. Ona nije bolela toliko jako, koliko mučno. Bogdan je imao osećaj da nikad u životu nije bio u većem iskušenju. Bekstvo je slabo pomagalo. Pitao se da li on boli Veru kao što ona boli njega.

Vera je to sumorno jutro očetkala sa kose i krenula u novi dan sa malo više šminke nego inače. Sanjala je kristalnu dvoranu. Sanjala je azurno jezero sa crnim labudima. Naravno, sa prvim zracima sunca sve se pretvorilo u krhotine.

„Eh, Bogdane, neka si otišao… Ali, shvatićeš već negde usput. Ti zapravo tražiš sebe, a teško ćeš se naći po bespućima. Ljudska srca su zasadjena nisko, kao kupine. Slobodna, ali prepuna trnja. A kavez je kavez, makar od zlata napravljen“- uzdahnula je gledajući u planine, a bol koja je bila u njoj bila je samo jedna. I samo njena.

I nije znala šta da mu napiše. Svaku reč bio umeo izvrnuti i shvatiti onako kako mu se u tom trenu učinila najprihvatljivije. Uvek je očekivao od nje podršku i savet. Još jedan dokaz uzvišenosti muškosti na Balkanu. Žene su tu kao začin u jelima. Bitne, ali i sitne. Od žena se očekuje da se osmehuju, budu lepe i da ćute. I baš svaki put kada bi gorčina života potekla sa Verinih usta Bogdan bi odlazio bez reči, ostavljajući je da po stotinu puta raspliće i analizira sopstvene misli u čemu je pogrešila. Jednostavno je teško bilo prihvatiti da misli budu ravnopravne. Da ljudi budu ravnopravni. Da njihova dela budu podjednako merena.

Žene su kažnjene samim rodjenjem, svojim polom i prastarim grehom. Vera nije jela jabuke. Nikada mu i nije ponudila jabuku, ali uvek bi u vazduhu prostrujao njegov prekor kada bi se nasmejala preglasno. Žena je u umu svakog muškarca predodredjena za greh i kao takva nije mogla ravno stajati sa njim.

Advertisements

6 thoughts on “MR part 4

  1. Čitam ovaj tvoj roman u nastavcima sa predosećanjem da neće biti dobro…i sve izbegavam da komentarišem čekajući kraj…
    Nikad to nisam pripisivala njihovoj muškoj prirodi, ili Balkanskom tipu muškosti ali očito je da se ponavlja: “ I baš svaki put kada bi gorčina života potekla sa Verinih usta Bogdan bi odlazio bez reči, ostavljajući je da po stotinu puta raspliće i analizira sopstvene misli u čemu je pogrešila.“

    Zovite me Vera…

    • O da… Vera kao sinonim za ženu.
      Mada, nije baš uvek tako, zar ne? Ima i onih muškaraca koji umeju, znaju, razumeju. Pre ili kasnije ih nadjemo.
      A što se tiče komentara, pa ne znam, meni bi baš bilo zanimljivo da čujem kako vas priča vodi, i šta mislite o tome. Ova MR priča je samo mala skica za knjigu, koja najverovatnije nikada neće biti završena. Valjda je to tako kada dva autora pišu, a onda se negde na nekoj smešnoj raskrsnici raziđu. Nemam prava da prisvojim tudje zasluge, a opet, ni drugi nemaju prava da mi odseku moje izmaštano. Ko zna, sada je ovako kako jeste, pomalo šturo, pomalo surovo, gotovo kao što život i jeste….

      • Svi mi ponešto piskaramo, ovo je ostavljalo utisak ozbiljnijeg rada, pa mi je pomalo bilo bezveze da se „mešam“ 🙂
        Šteta bi bilo da se ovo ne objavi, pisati iz muško ženskog ugla i da su pisci muško i žensko- moglo bi da bude dobro sagledavanje i predstavljanje različitih pogleda na stvarnost ili uglova iste stvarnosti 🙂
        Ne volim da generalizujem ništa, pa ni rodove. Ponekad se iza generalizacije krijemo jer je lakše nego da imenujemo ono što najviše boli. I naravno da ne mislim da su svi isti…suviše sam optimista i suviše se nadam i da može biti bolje i da neko drugi može biti drugačiji i bolji 🙂

      • Razumem i slažem se. A što se tiče priča iz muško-ženskog ugla… Ko zna, možda i pronadjem nekog sa kim ću napisati knjigu. Nekog ko ne beži od odgovornosti, ne krije se iza nikova, nekog ko bi najprostije rečeno smeo da sa mnom bude na promociji knjige…

  2. Meni je ovo predobro. Ne razmišljam ko stoji iza toga, jednostavno uživam dok čitam.
    A to je najvažnije.
    Razumem etičku podelu na prisvajanje tuđeg i odsecanja ličnog…
    Ali to je kao što sama kažeš – život.
    Svako je odgovoran za sebe.
    Evo nešto i za Bogdana:
    „Niko se nije usrao zato što je daleko WC, već zato što nije pošao na vreme“.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s