Arhiva za 4 marta, 2013

Svet na dlanu

Posted: 4 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

Stojim, vetar duva, kosa vijori kao zastava. Zastava zamišljene zemlje. Žmurim da bih videla.

Umem li da budem vladar? Umem, ali ne mogu, jer ne želim. Vladar mora biti surov. Kako surov, ne mora, objašnjavaju mi, mora biti dobar, gotovo viču, vladar mora biti pravedan. A kako biti pravedan bez surovosti. Moraš zažmuriti i preseći i onde gde ti se baš i ne seče. Moraš biti budan kad ti se najviše spava. Moraš nastaviti onda kada od umora ne osećaš ništa sem bola.

Ja ne umem biti surova. Ja bih zastala, pomalo plakala, pomalo se smejala, gubila vreme na obične stvari, zaboravila papire, pečate, potpise, zaboravila datume i godišnja doba. jer ja sam jedna obična ja. Obična devojčica u patikama. Običan podanik pred kojim i vladari kleknu.

Umem da od vetra napravim šal, da se njime ogrnem i zagrejem. Umem od kiše da sebi napravim sasvim neponovljivu fruzuru. Neki će već sutra pokušati to isto. Ali ti neki nemaju šnale od oblaka.

Pokušavam da sebe nacrtam drugačije, da imam oštre reči, da imam štikle koje paraju asflt, da me je briga za juče i da samo mislim na sutra. Kako da živim bez prošlosti? kako da odbacim sve ono što me boji? Kako da stanem i budem ohola dama kada plačem i zbog smrti zvezda padalica? Dok iscrtavaju trag na nebu, ja zažmurim i zamislim želju, i za svaki slučaj, spustim po jednu suzu u prašinu. Ne umire ona zbog moje želje. Ja to stvaram privid da je svet bolji bez jednog malog sunca. Umiru galaksije, a ja plačem zbog kometa. Patetično. Pastelno. Prividno. Privremeno. Kao i ja. P… P… P… Plačljivo.

U ljubičastoj sobi, u mraku, žmurim, glumim da spavam i razmišljam – šta je najbitnije na svetu. Šta pokreće ovaj svet? Kažu mi, to je vlast, moć, novac. Nije. Znam tako usamljene vladare, močnike, bogataše. Sami sa svim na svetu. Kažu mi, ljubav je ta koja sve pokreće. Nije. Ljubav te tera da robijaš, da priznaš ono što nisi, da radiš ono što nikad ne bi, da se šćućuriš i drhtiš, da čekaš, da moliš i plačeš, da se ogoliš do srama a opet od svega što dobiješ ne ostane ni zrno pirinča. Kažu da je to sigurnost u sebe, kada sve možeš i sve umeš, a nije, znam da nije.

Svet pokreće nežnost, razumevanje, i onda kad ništa nemaš, i kad sve imaš, pažnja kada dobiješ lepu reč i bude ti dovoljno, kad ne kažeš a sve je već jasno, kad trepneš a već pokreneš orkane na drugom kraju sveta. Svet pokreće onaj mali tren kada se osetiš vladarem koji ne mora da odlučuje i da gazi, koji ne ratuje a sve ima, onaj koji ne viče a stalno mu je muzika u učima. I kao jedan veliki pečat tog nečeg malog koje pokreće svet – zagrljaj, kada ćutiš, ne pitaš, a sve ti je jasno i sve ti je potaman….

423768_468717689831698_215239838_n