Ovih dana mi se prepliću ružučaste i crne trake. Neko moj se raduje i smeje, a opet, neki drugi plaču. Smejem se sa sestrom i radujem novim odlukama i novom životu u dvoje. Sa druge strane plačem i ćutim, jer čatrnaest godina jednog dečaka povlače slutnje u meni, beli mantili i hladne bolničke sobe.
Njoj, mojoj najbližoj, želim svu sreću sveta, sve ono što ja imam i mnogo više. Neka se na nju sruči sve blago sveta, sve sreće, svi blagoslovi, sve ono što želim sebi i još par drugih stvari.
Njemu, malom četrnaestogodišnjaku, neka život napokon zaista krene. Neka se smeje, neka ptrestane da dočekuje dane sa tabletama. Neka ga boli samo ono što zaslužuje – prve ljubavi, prvo i najprvije životno….
Bože, možda imaš prečeg posla, ali baci pogled i na ovu rupu geografske karte…
Alisa u zemlji luda 
Мени је бака на сваки проблем типа: „Ако бог да…“ одговарала: „А Бог је добар па ће дати…“
Мислим да бакин одговор би био мој коментар на твој текст.
Mora da bude tako. Daće Bog.
Mogu roman da napišem o tvojim postovima, ali tvoja osećajnost prevazilazi granice pisanje posta i prelazi u nešto drugo, više, i vrednije.
Ja znam zašto volim da čitam tvoj blog, ali ne znam kako to da objasnim.
Rećiću samo da ostavlja trag – mislim da ćeš me razumeti.
Znaš, možda treba da budem zahvalna što mi život nikada nije dosadan. Uvek se nešto dešava, nove i nove obaveze, novi rokovi i pobedjena moja nesigurnost,pa onda naidju i neki sumorni dani, pa se opet razvedri…
Ipak, često se zapitam – pošto li su dosadni dani? Kupila bih jedan par takvih dana….
Ih, Staklenna… 😦
Pridružujem se tvojim pozivima, i eto, aj’ da zovemo zajedno… …
A i Đurđica i Provincijalac su u pravu, nemam šta dodati…
Ne smem da se radujem preglasno, ali mislim da nas je pogledao… 🙂
God works in mysterious way
Teško je komentarisati ovakav post. Samo ću se pridružiti tvojim željama…
Takođe!