Danas i sutra

Proleće je, prijatelju

Zabranila bih proleće, ukinula ga ovako bezobrazno kišnog i melanholičnog. Umem ja da plačem i sama, ne treba mi kiša! Pa zar ni sunce ne voli ove prostore, zar nas i ono izdalo?
Tonem, tonem do dna, dragi prijatelju. Zatrpana džemperima, jaknama, maramama i onim ludim ogrlicama šarenih boja. Sanjam neko leto, slika uramljena divnim plažama i plavim horizontom. Sve je plavo, azurno plavo. I kao na filmu u pozadini muzika Stinga.
E moj prijatelju, znaš li ti da je meni već trideset treća. Kada me neko upita koliko mi je godina, veruj mi da zastanem, da ne pogrešim, sve mi nekako onih dvadeset sedam na usnama. A toliko onih destinacija koje nisam prešla…
Kažu mi da sam mlada, da imam još vremena. Naravno da sam mlada, sada me boli i isvaki nagoveštaj brzine protoka vremena. Ali hvatam sebe kako mnogo čudnije razmišljam, pa se i naljutim sama na sebe, kako samo mogu da proleće zamenim zimom. Ja, dete leta, usamljeni galeb koji traži mesto gde da sleti, samo se ogrnem svojim krilima, kao da zagrlim samu sebe i tako ćutim i kao da mi niko i ne treba, ali, prijatelju moj, samo ja znam kako odjekuje moja duša, prazna kao pećina.
Kada me pitaju za njega ja kažem da sam ga prebolela. Čak i onako šeretski mahnem rukom, odglumim i smejem se, toliko se smejem da se i na suze nasluti. Prebolela ga… Lažem kao pas, takve ljubavi ne možeš tek tako da obrišeš, one te prate kroz život, one te nauče da odrasteš i kada ne znaš rešenje, kada veruješ da si izgubljen, staneš i zapitaš se kako bi to on rešio. Pa on i ne sluti koliko puta mi je pomogao u životu.
Nisam ga videla sedam godina. Od tada se ceo svet sedam puta menjao, venuo i cvetao, od tada sam poljubila nekoliko princa i pretvorila ih u žabe, patila za jednim zelenim očima, lutala izgubljeno sa jednom trenerom koji ne zna šta hoće od života, bila i planinar sa onim ludim izvidjačem koji me vodio da se uverim u postojanje piramida u Srbiji. Ma verujem ja u sve, i u bajke, a naročito u basne, verujem u sve što kažu… I sve je lako dok ne dodje noć i dok ne ostanem sama. Tada me sve boli i gotovo da sam sigurna da umirem. Sama sa sobom. Najgora varijanta…
I tako, prijatelju moj dragi, živim u snu i sanjam život. Lažem da sam ga zaboravila. Lažem da su me prošle lude želje. Dajem svima svoje ovozemaljsko vreme samo da ne ostanem sama, onda sve maske padaju, i ne mogu više nikog slagati sa ogoljenom dušom… i onda se pogledam u ogledalo i priznam da sam najveća plačljivica, da sam ostala ona mala devojčica koja drhti kada grmi. I onda priznam sebi da sam odustala od svojih snova i da sam se predala. I naravno, po hiljaditi put obećam sebi da ću ustati i krenuti, jaka kao stena sa sledećim jutrom, da ću sve pokositi svojim smehom, ali kada mi dlanove zagolicaju prvi jutarnji zraci ja znam da već kasnim na sastanak sa svojim samopouzdanjem…
I molim te na kraju, nemoj da mu pišeš o meni. I da mu kažeš neće ti verovati. On zna da sam ja sa srcem od kamena. On me ne zna ovakvu, kada sam van sezone…