Ledena kraljica

Da ne okolišem, bila je udata…. Nije to krila, kao što nije krila ni sedef u oku, zakišila bi na svaki pomen sreće.

Ličila je na mnoge koje sam znao, podsećala bojom kose i očiju, ali način na koji je hodala bio je sasvim poseban, i boja glasa… Glas ledene kraljice, hladan, taman, ritam pomalo spor. Drhte samoglasnici kao na mećavi u januaru, priča tužne stvari, misli tužne misli. Zaledile je godine bez ljubavi. Smrzle je teške reči. Ohladila samoća.

Udata. A sama. Sama kao ostrvo.

Ne znam kako sam uopšte doplovio do nje, tek tako strujao je severac iz njenog glasa, prigrlio sam čvršće košulju uz sebe i zavirio pod ledenu nastrešnicu njenih kapaka.

Da, bila je udata, ta moja Ledena Kraljica. A bila je sama. Promukla. Mutnih očiju. I ne znam odkud mi to da je u snovima nazovem svojom. Pomalo mi se inje nahvatalo na bradi, zadrhtao sam tog ranog jutra pod naletom njenog pogleda, ali zamirisali su cvetovi trešnje i neki oblak mošusa ugnezdio mi se pod dlan. Njen osmeh je otopio glečere, i tako totalno razmekšan stajao sam na tom usamljenom drumu srećan i potpuno nesvestan da je gledam poslednji put. I sada vidim sebi kako mašem…