Kažu da ličim na žene Orijenta. Jedan moj prijatelj ume da kaže da mi neka pra pra baba nije baš bila svetica, neki se Turčin sigurno tu umešao. A vrhunac je i moje ime koje potiče baš iz tih krajeva. „Znaš li ti da su Sloveni bili svetle puti, svetlih očiju, a kosa svetlo smeđa, gotovo plava, čak i pomalo riđa…Ti se tu ne uklapaš. Divlja ti je kosa, kovrdže niz leđa ko bičevi, a oči tamne, kao greh. Gde li su tvoji koreni…“
Moji koreni su ovde, duboko u ovom planinskom kraju. Umem da budem mirna kao dolina. Umem da se svađam i jurim kao reka mog gradića. Neka sam na oko tuđa, ali sam uvek i sasvim svoja.
Moje ime se provlači kroz mnoge pesme.
Moje ime se rimuje sa vinom.
Moje ime postoji kao sinonim za ljubav u književnosti.
Ja privlačim nevolju. Pomalo mirišem na probleme. Na nostalgiju, pomalo na sigurnost. A kažu da sa mnom nisi nikad siguran, jer ti mogu reći čak i ono što ne očekuješ. U čemu je poenta ako govorim samo ono što drugi misle. Moje reči bole. Zato ih i ne vole.
Moje ime miriše na cimet, na karanfilić, biber.
A ja… Ja sam sve drugo sem ono što očekuju – svojeglava i drska, sa oštrim rečima. Ali, zar postoje drugačije kada je istina u pitanju.
