Komadići vremena

…Htela sam da ti kažem kako se moja jutra radjaju radoznala – da li će i tvoje sunce zaviriti u moj dan. I da hodam ulicom nesvesna svog postojanja osvrćući se i tražeći te… Jer ti si zabranjen i dalek, i tudj, i besraman, ti si nedokučiv i užasno detinjast, i ja te ni u najludjem snu ne smem poželeti, ali mi prija kada na tvom licu ugledam žedj za mojim likom…

….Projurivši pored mene u crvenom automobilu, izmamio si jedan drhtaj srca. Tvoj pogled mi se zario u srce, tvoj osmeh mi se učinio baš isto onako sladak kao nekada u školskom dvorištu, neke prošle decenije. I dok se zvuk motora polako gubio u daljini, u mislima mi se vratiše neke davne godine, neke godine kada je ljubav bila jednostavno i prosto – ljubav….

… Drhteći kao po najvećem mrazu, čekala sam da prevališ tih ogromnih deset metara koji su te delili od mene. Smešak, koji je igrao na tvojim usnama, bio je sve drugo, samo ne iskren, a nervoza se poigravala tvojim rukama. Grčevito si ih sakrio u dzepove, glumeći da je sve u redu. Nakon svih laži koje si prosuo meni pred noge, otišao si ostavivši me bez teksta…. I nakon par minuta pristigla poruka…. Sve ono što nisi mogao reći meni u lice, ti si mogao da napišeš… i da priznaš… i da se izviniš… i najgore od svega, ponovo raspiriš ugaslu vatru u meni. …

….Godine brišu ono što mladost raspiruje. I kada shvatiš da nekih stvari više nema, i da se nikada neće vratiti pitaš se čemu sve one suze i boli kroz koje si prolazio. Ali više ni mržnja nije ono što ti treba u tom trenu da prekriješ razočarenje, da ispuniš tu prazninu koja raste u tebi. I onda se osvrćeš oko sebe, i pitaš se da li se iko na svetu oseća kao ti, i da li iko ima neki savet koji bi te podigao sa dna. Ali shvataš, da si oduvek bio sam sa sobom i da će uvek biti tako… i pitaš se, u tom haoticnom trenu – gde su sad sve one tvoje bivše ljubavi, tajne, nedovršene a završene, sve one ljubavi pisane po sveskama, zidovima, pesku na plaži dalekog mora… Gde su sve one ljubavi koje si mislio da će trajati zauvek, a one se rasplinule ko lati zrelog maslačka… I da li se nekada sete tebe, sve te šarene oči iz nekih lepših, ludih godina…

Advertisements

10 thoughts on “Komadići vremena

  1. Pazi sad… Kada bih napisao da si bas pogodila sve… Neko bi pomislio da se znamo… A ne znamo se… Ali ko će svetu dokazati.. Svejedno, baš si pogodila sve… Svaka ti čast…

  2. Na istom mestu…gde su bili oduvek…samo tvoje oču sada vide drugačije…Jer da je vredelo,trajalo bi

  3. E, znaš… Sa neke pristojne vremenske distance… Sete se, stvarno… Možda ne sve, ali poneke šarene oči… Posebno one važnije… Sete se… Kasno je da, svi su svesni da je za sve kasno… Ali, odgovor je – da, sete se…

  4. Znam da se sete, zapravo se nadam da je tako …. 🙂 Tako i grejemo svoje, ponekad hladno, srce kada znamo da smo u nečijim očima otrgnuti iz vremena i zaustavljeni, baš u tom najlepšem trenutku koji nas oslikava. Samo ponekad nismo baš sasvim sigurni u to pa tražimo taj mali treptaj kao dokaz da smo i mi za nekog tako nestvarno divni i nestvarno savršeni…

  5. Teško je gledati nedovršene filmove prošlosti. Teško razmišljati o stvarima koje su mogle da se dese,a nisu. Susret sa prošlosti ume biti i bolan i lep u isto vreme,ipak…..
    Vreme čini svoje i sve se menja.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s