Prvo sam se nasmejala, a posle sam shvatila – ja zaista zbunjujem ljude. Ovde na mom blogu ima raznoraznih priča. Ne mogu da sklope kockice ko sam ja u stvari. Da li sam, za početak, muško ili žensko, jer nemoguće je da razumem obe strane. Zar su to dve strane? Borimo se, svađamo, ratujemo? Ne razumem. Ja ljude delim na (gruba podela, imam ja i onu detaljniju 😉 ) prijatelje i strance. To već znate. Ali, ajde, na pitanje šta sam ja odgovaram da po svim fizičkim zakonima ja pripadam ženskom polu, tako izgledam, tako se i osećam, ali eto, ponekad razmišljam malko dvopolno. Jebi ga, ponekad umem da razmišljam i na engleskom, ali mi to niko ne zamera. Problem je kad umem da razmišljam na muški način. Ali, odgovor je – da, žensko sam. Idemo dalje.
Otkud u mojim pričama toliko flertova, prevara, sukoba, nepoznatih muškaraca i žena, traže me, vole me, ne vole, preziru, zaobilaze… S kim si se to ljubila tajno, zna li tvoj muž ? Jesu li svi stvarni? Iskrenost je vrlina glupih, al ajde da nastavim. Da, uglavnom svi jesu stvarni, neki baš i nisu, mada kad zažmurim stvariji su od nekih stvarnih. Ali nisu svi baš u mom životu, neki su prijatelji mojih prijatelja, neki događaji su se desili ljudima koji su mi dragi, neki drugi, opet, jednostavno naiđu dok čekam bus pa mi ispričaju svoju priču, neki su taksisti koji istovare na mene svoju muku, pa ja sve to pretočim u reči i zalepim ovde. A negde ima i mene, one prave mene… A jesam li moralna, koliko vredim, da li moj svet zaista može da postoji takav, slobodan i beskrajan, ovako staklen, sa svim tim otiscima ljudi koji svraćaju da li na kraju može ostati čist? Da li sam moralna i koliko vredim, ne umem da kažem. Ne kažem da sam svetica, imam ja i grešnih misli ( zar ih svi nemamo), ali moja porodica u svakom trenutku je prva. Nikada ništa neću uraditi da ih povredim, na bilo koji način. Sećam se scene filma „Naša priča“ kada (čini mi se) Brus Vilis kaže, u trenutku kada sa ženom i decom svi leže na istom krevetu, da sve najbitnije se nalazi na tom krevetu, a sve ostalo može nestati. Sve drugo ide posle toga. Sve drugo je manje važno.
Ne volim teoriju – što ne znaš, ne može te povrediti. Volim da znam istinu, onakvu kakva jeste, ma koliko bolela. To je lakše preživeti nego laži i ćutanja.
Jesam li ja superžena i zašto tako mislim? Jesam li? Ne znam. Žena sam, koja ume mnogo toga. Ali to, valjda, nije loše.
Uostalom, da sam htela da svi znaju ko sam lepo bih stavila sliku na naslovnoj strani bloga. Moja želja je bila da mogu da pišem o svemu što mi padne na pamet, a da pri tom ne razmišljam kako će to shvatiti neki koji me stvarno (to oni misle) poznaju. Razumećete me, svi vi, koji ovde pretačete deo sebe. Hoću da vam kažem ono što zaista mislim, a ne ono što drugi očekuju da kažem. Inače, ne poznajem lično nikog sa ovog bloga, pošto je i to bila nedoumica, jer se nekima čini kako svi živimo u istoj ulici i pijemo kafu svako popodne zajedno.
Inače, ovo je moj treći blog. Prvi je bio mali pokušaj da vidim da li umem ovo da radim i kako utičem na druge ljude. Malo staromodan i nespretan, koji i dalje stoji u ovom virtualnom svetu negde tamo. Drugi blog sam obrisala baš zato što su se na mene zaleteli umišljeni Don Kihoti, koji su me stvarno i najstvarnije poznavali u najstvarnijem ovom mom životu, braneći neke svoje stavove koji se mene nisu ticali. Abortirala sam taj drugi blog u drugom mesecu. Grešna ili ne, neka ga nose na duši oni kojima je smetao. Sada sam ovde. I ne idem nikud, ni za milimetar, ma koliko nekom smetala.
Pozdravljam vas, dragi moji prijatelji, sa kojima razmenjujem parčiće svojih staklenih misli. Drago mi je da ste tu. Neću stavljati linkove, uglavnom ste svi vi na desnoj traci blogrolla.
Svi ostali, ako vam još nešto nije jasno, pitajte. Tu sam.
Voli Vas Staklenna 🙂
Alisa u zemlji luda 