Komadići vremena

…Htela sam da ti kažem kako se moja jutra radjaju radoznala – da li će i tvoje sunce zaviriti u moj dan. I da hodam ulicom nesvesna svog postojanja osvrćući se i tražeći te… Jer ti si zabranjen i dalek, i tudj, i besraman, ti si nedokučiv i užasno detinjast, i ja te ni u najludjem snu ne smem poželeti, ali mi prija kada na tvom licu ugledam žedj za mojim likom…

….Projurivši pored mene u crvenom automobilu, izmamio si jedan drhtaj srca. Tvoj pogled mi se zario u srce, tvoj osmeh mi se učinio baš isto onako sladak kao nekada u školskom dvorištu, neke prošle decenije. I dok se zvuk motora polako gubio u daljini, u mislima mi se vratiše neke davne godine, neke godine kada je ljubav bila jednostavno i prosto – ljubav….

… Drhteći kao po najvećem mrazu, čekala sam da prevališ tih ogromnih deset metara koji su te delili od mene. Smešak, koji je igrao na tvojim usnama, bio je sve drugo, samo ne iskren, a nervoza se poigravala tvojim rukama. Grčevito si ih sakrio u dzepove, glumeći da je sve u redu. Nakon svih laži koje si prosuo meni pred noge, otišao si ostavivši me bez teksta…. I nakon par minuta pristigla poruka…. Sve ono što nisi mogao reći meni u lice, ti si mogao da napišeš… i da priznaš… i da se izviniš… i najgore od svega, ponovo raspiriš ugaslu vatru u meni. …

….Godine brišu ono što mladost raspiruje. I kada shvatiš da nekih stvari više nema, i da se nikada neće vratiti pitaš se čemu sve one suze i boli kroz koje si prolazio. Ali više ni mržnja nije ono što ti treba u tom trenu da prekriješ razočarenje, da ispuniš tu prazninu koja raste u tebi. I onda se osvrćeš oko sebe, i pitaš se da li se iko na svetu oseća kao ti, i da li iko ima neki savet koji bi te podigao sa dna. Ali shvataš, da si oduvek bio sam sa sobom i da će uvek biti tako… i pitaš se, u tom haoticnom trenu – gde su sad sve one tvoje bivše ljubavi, tajne, nedovršene a završene, sve one ljubavi pisane po sveskama, zidovima, pesku na plaži dalekog mora… Gde su sve one ljubavi koje si mislio da će trajati zauvek, a one se rasplinule ko lati zrelog maslačka… I da li se nekada sete tebe, sve te šarene oči iz nekih lepših, ludih godina…

Izazov blogerke (okršaj kod OK korala)

Hajd i ja da odgovorim na izazov drugarice mi virtualne  Otkačena planeta. Mada mi ovo pomalo liči na ono „pošalji deset poruka…a ako ne pošalješ pašće ti Jupiter na glavu u trenu dok piješ popodnevnu kafu ili se tuširaš…“ , ali ja sam ovo shvatila kao bolje upoznavanje nas ovdašnjih. Pa da krenem…

PRVO – Za početak treba da napišem 3 prijatelja blogera. Ali kako se odlučiti za troje!?! Neka ih bude bar malko viške…

Beli očnjak

Otilija

Berislav Blagojević

Veshtichanstvena

Tangolina

Provincijalac

Helga und Helga

Ja mislim žuto

Plava baklava

Jasdimitrijević

DBlog

Samo za pametne

Tamo i ovde

Ulice Beograda

DRUGO – tri alatke koje najčešće koristim…

KNJIGE.

Zbog prirode posla, radi ličnog zadovoljstva, zbog dodatnih informacija, radi novih dospelih „Bolonjskih“ ispita… Čitam. Nije sramota priznati. 🙂 pola mi se prašta…

LEPAK.

I to baš ovaj neprevazidjeni, da ne ispadne da reklamiram firmu, ali onaj novi zeleni tzv. ekološki nije baš nešto dobar. A zašta ga koristim? Paaa… priroda mog posla u sebi sadrži nepregledne detinjarije, kreativnosti, mozgalice, smišljanje pravljenja svačega ni iz čega, radost spajanja nemogućih kombinacija i utrkivanje sa drugim koji imaju isto tako lude ideje… Uz lepak ide i gomila raznobojnih papira, spajalica, hamer papira, sizifa, trakica, četkica, drvenih bojica, akvarela, tempera… Lepo je kad shvatiš da ti život (posao)  dozvoljava da zauvek ostaneš dete.

GOVOR.

Svakodnevno istrošim ko zna koliko reči i rečenica koje mi je ostavljeno u amanet. Bez govora sam samo slika. Utičem na neke nove generacije, neki kažu da im usađujem neke nevažeće norme, ali ja uporno teram po svom. Dobro je biti dobar. Dobro je biti kulturan. Dobro je biti obrazovan. Neki kažu da sam staromodna. Ja kažem da sam konstantna u svojim namerama da u malim glavama  usađujem prave vrednosti. Pucajte, ja i daljem teram po svom! 😉

TRI STVARI KOJE ŽELIM: (neću da poželim mir u svetu jer se dobro sećam kako je Molder prošao sa tom željom)

Destinacije su nebitne po redu. I nebitan je prevoz. Ni smeštaj. I ne treba mi više od jednog koferčeta. Ne treba mi više vremena od pola sata za pakovanje. Samo mi treba sve vreme sveta i sloboda. ( naravno i neka kinta, kolko da ne budem gladna)

A to je tako skromno – Italija, Kuba, Turska, Španija, Egipat, Indija, Francuska, Dominikana, Avganistan, Rusija… Samo da putujem, da gledam, da se divim i uživam.

Bar TRI OSOBINE KOJE ME OPISUJU:

Iskrena – i često mi dođe da isečem sebi jezik zbog  toga, jer me  dovodi u nepriliku. Nije pametno reći baš sve što misliš. Ili sve što se desilo. Ili još manje šta planiraš.

Užurbana – ne stajem ni na tren. Smišljam, radim, pišem, idem negde, vraćam se…. Ali tu sam, uglavnom, sem ako nisam na onim putovanjima gore pomenutim.

Neobična – to obično kažu kada me upoznaju. U početku mi je smetalo, sada mi je drago. Lepo je kad si neobičan, jedini ti je problem što retko srećeš sebi slične. Ali Bog stvari internet, hvala mu.

ŠTA BIH REKLA O SEBI:

Ja sam klovn koji uveseljava. Ustvari, ako zagrebeš ispod šminke, umem i da rasplačem. Nikada zapravo i nisam volela klovnove. To je tuga upakovana u šareni staniol. Ali umem da skakućem i kada me sve boli. Umem da se smejem i kada sam polumrtva od bola. Previše sam glasovita da bih umela da se sakrijem bilo gde.  Razumem tuđe reči i zato sam često drugima rame za plakanje. Imam malo drugarica (recimo nekih 4-5)  i puno drugova. Iako sam stalni borac za ženska prava žene me, generalno, ne vole. Kažu da unosim nemir. Da postavljam nemoguće standarde ponašanja i tolerancije. Moji drugari me gledaju kao brata, što je najveći kompimet jednoj ženi i njenom mozgu.  Uvek dajem muzičarima bakšiš, i na ulici i u kafani. Recimo da sam, u slobodnom prevodu, ženski boem. Bez muzike ne umem da živim. Praznim i punim svoje baterije rečima, tudjim i svojim. Umem da ćutim, ali uglavom kada sam u ravnici. Planine me čine živom. Srećna sam kraj vode i u mesecima punim sunca. Patim od nesanice. Jutra volim da prespavam. Imam divnu devojčicu koja je poprilično svojeglava na majku (ne kažem da je to dobro) 😉 . Imam svoju drugu polovinu koja se trudi da me razume, i ne krivim ga što ne uspeva baš uvek u tome, ali sam ponosna što je takav kakav jeste. Nije lako živeti kraj mene. Ne volim iznenađenja. Ne volim zimu. Ne volim zlato. Ali volim život i svaki njegov deo.

Ovim člankom treba da izazovem 3 blogera ( a to su 4 🙂 ) po svom izboru. Evo izazivam Vas:

Otilija

Provincijalac

Beli očnjak x

DBlog