Čuvam te od sebe

Zbunjeno čitam, zastanem, pa još jedanput. Ona je, pojavila se, proleće je, oživela je.

Nije je bilo danima, cela zima je prošla, a njenog osmeha nema. A hladno je. Otkud sad u ovu nedelju, sa ovim nežnim rečima, sa drhtajem toplog proleća. Ne znam zašto njen osmeh uvek najavi kišu?

Rekla je „Čuvam te od sebe. Zato sam daleko.“

Žmurim, rekao sam da ću da spavam, a projektujem na unutrašnjost kapaka onaj naš film. Neverovatno je koliko sam je imao, a da je nikada zaista nisam imao. A bila je moja sva, od onog nemirnog pramena do divnog malog prsta na nozi. Zašto me čuva? I kako me to čuva? Otrovan sam odavno, već je kasno da me brani. Video sam je i kad se smeje i kad plače. Ja je znam. Drugi samo misle da je poznaju.

Onako kako sam sa njom ćutao drugima je bilo teško i rečima objasniti. Zašto sam je uopšte i sreo, nikada mi nije bilo jasno. Od prvog dana znao sam da je nedodirljiva. Zabranjena. Tudja. Ja sam samo hteo da je otrgnem iz ništavila i odvedem u hlad svog ružičnjaka. Svakoj ruži dao sam njeno ime. Mirisale su setno, na prve kiše i nove knjige, na predvečerja u predgrađu, na pesme kafanskih pevača koji me iznova rane baš svaki put, jer ne znaju ko je ona, nikada ne smeju saznati, a opet me pronađu i ubiju melodijama, razbiju u komade, pa se svakog jutra lepim i sastavljam, naizgled ceo, a sav u pukotinama.

Možda bi mi bilo lakše da me ne čuva, već da me onako, bez najave, kao što to uvek radi, trgne iz praznog života i odvede dovoljno daleko da smem da pružim ruke ka njoj i da je uzmem. Da žmureći u njenoj kosi osetim miris onih ruža. Da je okrenem bar tri puta oko sebe i da joj kažem… da joj kažem sve ono što verovatno nikada neću imati prilike da kažem…

Ovih dana

Ovih dana mi se prepliću ružučaste i crne trake. Neko moj se raduje i smeje, a opet, neki drugi plaču. Smejem se sa sestrom i radujem novim odlukama i novom životu u dvoje. Sa druge strane plačem i ćutim, jer čatrnaest godina jednog dečaka povlače slutnje u meni, beli mantili i hladne bolničke sobe.

Njoj, mojoj najbližoj, želim svu sreću sveta, sve ono što ja imam i mnogo više. Neka se na nju sruči sve blago sveta, sve sreće, svi blagoslovi, sve ono što želim sebi i još par drugih stvari.

Njemu, malom četrnaestogodišnjaku, neka život napokon zaista krene. Neka se smeje, neka ptrestane da dočekuje dane sa tabletama. Neka ga boli samo ono što zaslužuje – prve ljubavi, prvo i najprvije životno….

Bože, možda imaš prečeg posla, ali baci pogled i na ovu rupu geografske karte…

Praštanje

„Bojiš li se Boga…“, pomislim u sebi dok je gledam kako gazi po svemu što joj se nađe na putu.

Ona radi sve što poželi pozivajući se na ljubav. Cilj, ipak, ne opravdava sredstva.

Ljubav nije samo osvajanje, ljubav je i žrtva. Pod tim ne podrazumevam tuđe, već sopstvene žrtve.

Položaj koji ima koristi na najniži ljudski način. Reči imaju težinu, a ona se zatrpava njima ne razmišljajući o tome. Reči te uzdignu, ali mogu i odvući na dno.

Bog prašta. Zašto ne bih i ja. Memorija mi je puna besmislenih gluposti. Ima još mesta. Pamtim ja svašta, iako opraštam…

Bivša kap

Kada se kišni čovek potroši, od njega ostane samo kap.
Imao sam sreću da taj ostatak dospe na tvoj dlan
i postane vredan, kako to već biva sa malo vode na dlanu.
Zašto me nisi popila, dok sam bio svež,
već si me usnama takla, da me oživiš, da me obojiš,
da porastem, kao balon od sapunice, udišući sve što izdišeš?

Ko bi rekao da ću postati tako lep,
da ću te očarati prelivenim bojama na svojoj površini.
Svaki pogled, koji si mi uputila, bio je izazov da budem veći i lepši,
da narednom pogledu ne bih slučajno bio nezanimljiv.
Volela si moju maštovitost, kojom sam se prelivao,
dok te nije uplašila sva ta nestvarna lepota,
zbog koje si sklonila dlan i ostavila me da lebdim,
uverena da mi poklanjaš slobodu.

Lepo je biti lep, samo onda kad ima ko da te gleda.
Šta sam mogao, osim da se nadam da ćeš se kad-tad
uželeti nekadašnje vode sa svog dlana?
Bio je to jedini razlog da postojim i da se prelivam
izbledelim bojama sa tvojih usana,
da ti koliko-toliko budem lep, kao što si želela da budem.
Lepota privlači i poglede do kojih ti nije stalo.
Nisam umeo da se šepurim i da prepoznam na sebi
odraz nečijih očiju, koje bi me za sebe ulepšale.

Čekao sam jedine oči, zbog kojih se prelivam,
dlan na koji sam, igrom sudbine, dospeo
i usne koje su mi udahnule život.
U času kada je moja lepota postala besmislena, trivijalna,
iznenada si se pojavila i moje boje, lepše no ikad, oživela.
Srećan da me gledaš, postao sam duplo veći od sebe, lep, šaren,
priželjkujući dodir usana, koji će od mene stvoriti milion sitnih mene.
Jedine oči, zbog kojih sam lep, posmatrale su moju nestvarnu lepotu.
Sa jedinih usana, koje želim, udahnuo sam dah, koji je treperio – lep si.

Tvoje oči dive se bojama, a dobro znaš da ne bojim sebe zbog publike.
Uostalom, te boje nisu moje, već jedino tvoje što imam.
Ne krivim te, mila moja, što me voliš površno.
Umela bi dublje da nečeg ima u ovim dubinama i prazninama.
To što vidiš, to sam ja, ispod toga je ništa, koje od tvog pogleda raste.
Posustajem, nemam više snage da lebdim.
Ispruži dlan. I njega sam ostao željan.
Dodirni me, da već jednom završimo sa tim,
ili idi, da ne gledaš kada se rasprsnem sam od sebe.

Goran Tadić

Ime

Kažu da ličim na žene Orijenta. Jedan moj prijatelj ume da kaže da mi neka pra pra baba nije baš bila svetica, neki se Turčin sigurno tu umešao. A vrhunac je i moje ime koje potiče baš iz tih krajeva. „Znaš li ti da su Sloveni bili svetle puti, svetlih očiju, a kosa svetlo smeđa, gotovo plava, čak i pomalo riđa…Ti se tu ne uklapaš. Divlja ti je kosa, kovrdže niz leđa ko bičevi, a oči tamne, kao greh. Gde li su tvoji koreni…“

Moji koreni su ovde, duboko u ovom planinskom kraju. Umem da budem mirna kao dolina. Umem da se svađam i jurim kao reka mog gradića. Neka sam na oko tuđa, ali sam uvek i sasvim svoja.

Moje ime se provlači kroz mnoge pesme.

Moje ime se rimuje sa vinom.

Moje ime postoji kao sinonim za ljubav u književnosti.

Ja privlačim nevolju. Pomalo mirišem na probleme. Na nostalgiju, pomalo na sigurnost. A kažu da sa mnom nisi nikad siguran, jer ti mogu reći čak i ono što ne očekuješ. U čemu je poenta ako govorim samo ono što drugi misle. Moje reči bole. Zato ih i ne vole.

Moje ime miriše na cimet, na karanfilić, biber.

A ja…  Ja sam sve drugo sem ono što očekuju – svojeglava i drska, sa oštrim rečima. Ali, zar postoje drugačije kada je istina u pitanju.

Rasprodaja

Prodaje se srce, dosta je prešlo, često lupa u krivinama  života, bezrazložno i neravnomerno. Protok pomalo zakrčen. Ali odskače svojom veličinom. I naivnošću. Neki kažu da je prenaseljeno ljudima i  uspomenama.

Prodaju se ruke, ali imaju manu. Stalno se osećaju prazno, pa često grle ili traže druge ruke. Imaju blagu drhtavicu i nisu sigurne u prenošenju krhkih predmeta. Mašu na rastancima, baš kao deca, dugo i vrlo primetno. Nemoguce ih je ignorisati. Umeju da greju, tako da su vrlo ekonomične u hladnim noćima.

I jedan par nogu je na rasprodaji, sa dosta pređenih kilometara, sa uganutim levim gležnjem i umornim desnim kolenom. Boli pri promeni vremena. Boli kada korača jednom jednosmernom ulicom, pa je poželjno zaobilaziti je. Ali sasvim su dobre u vožnji automobila i dugim šetnjama, naročito u dvoje.

Vrlo jeftino prodajem polovnu jetru. Nije u dobrom stanju, ali koristi. Jos uvek koristi.

Par očiju u pola cene, smedje, sa dioptrijom i cilindrima.   Videle mnogo toga, čak i ono u šta ni sama ne verujem. Naočare gratis. I još jedne sa tamnim staklima.

Pitate imam li duse?  Ona nije na prodaju, žao mi je. Samo ću nju ostaviti. Sve ostalo je prolazno. Molim vas, kupite ostalo iz ponude. Dušu cu zadržati.

Danas i sutra

Proleće je, prijatelju

Zabranila bih proleće, ukinula ga ovako bezobrazno kišnog i melanholičnog. Umem ja da plačem i sama, ne treba mi kiša! Pa zar ni sunce ne voli ove prostore, zar nas i ono izdalo?
Tonem, tonem do dna, dragi prijatelju. Zatrpana džemperima, jaknama, maramama i onim ludim ogrlicama šarenih boja. Sanjam neko leto, slika uramljena divnim plažama i plavim horizontom. Sve je plavo, azurno plavo. I kao na filmu u pozadini muzika Stinga.
E moj prijatelju, znaš li ti da je meni već trideset treća. Kada me neko upita koliko mi je godina, veruj mi da zastanem, da ne pogrešim, sve mi nekako onih dvadeset sedam na usnama. A toliko onih destinacija koje nisam prešla…
Kažu mi da sam mlada, da imam još vremena. Naravno da sam mlada, sada me boli i isvaki nagoveštaj brzine protoka vremena. Ali hvatam sebe kako mnogo čudnije razmišljam, pa se i naljutim sama na sebe, kako samo mogu da proleće zamenim zimom. Ja, dete leta, usamljeni galeb koji traži mesto gde da sleti, samo se ogrnem svojim krilima, kao da zagrlim samu sebe i tako ćutim i kao da mi niko i ne treba, ali, prijatelju moj, samo ja znam kako odjekuje moja duša, prazna kao pećina.
Kada me pitaju za njega ja kažem da sam ga prebolela. Čak i onako šeretski mahnem rukom, odglumim i smejem se, toliko se smejem da se i na suze nasluti. Prebolela ga… Lažem kao pas, takve ljubavi ne možeš tek tako da obrišeš, one te prate kroz život, one te nauče da odrasteš i kada ne znaš rešenje, kada veruješ da si izgubljen, staneš i zapitaš se kako bi to on rešio. Pa on i ne sluti koliko puta mi je pomogao u životu.
Nisam ga videla sedam godina. Od tada se ceo svet sedam puta menjao, venuo i cvetao, od tada sam poljubila nekoliko princa i pretvorila ih u žabe, patila za jednim zelenim očima, lutala izgubljeno sa jednom trenerom koji ne zna šta hoće od života, bila i planinar sa onim ludim izvidjačem koji me vodio da se uverim u postojanje piramida u Srbiji. Ma verujem ja u sve, i u bajke, a naročito u basne, verujem u sve što kažu… I sve je lako dok ne dodje noć i dok ne ostanem sama. Tada me sve boli i gotovo da sam sigurna da umirem. Sama sa sobom. Najgora varijanta…
I tako, prijatelju moj dragi, živim u snu i sanjam život. Lažem da sam ga zaboravila. Lažem da su me prošle lude želje. Dajem svima svoje ovozemaljsko vreme samo da ne ostanem sama, onda sve maske padaju, i ne mogu više nikog slagati sa ogoljenom dušom… i onda se pogledam u ogledalo i priznam da sam najveća plačljivica, da sam ostala ona mala devojčica koja drhti kada grmi. I onda priznam sebi da sam odustala od svojih snova i da sam se predala. I naravno, po hiljaditi put obećam sebi da ću ustati i krenuti, jaka kao stena sa sledećim jutrom, da ću sve pokositi svojim smehom, ali kada mi dlanove zagolicaju prvi jutarnji zraci ja znam da već kasnim na sastanak sa svojim samopouzdanjem…
I molim te na kraju, nemoj da mu pišeš o meni. I da mu kažeš neće ti verovati. On zna da sam ja sa srcem od kamena. On me ne zna ovakvu, kada sam van sezone…

Ne razumem. A vi?

Da li oni koji te jako dobro znaju, oni koji te znaju takoreći ceo život, imaju pravo da na tebi prelome sve bitno i važno? Da li imaju prava da te uzimaju za model kako treba, a uglavnom sve ostalo rade onako kako žele?

Da lli treba pristati da budeš nečiji izgovor za sve što pogreši, samo zato što ga voliš i poštuješ?

Da li treba oprostiti za sve kada te taj neko tvoj zaboravi, smetne s uma tvoje  postojanje u trenucima kada mu je lepo i kada mu ide, i opet, da li po stoto put ostaviti po strani sve i pomoći tom istom, onda kada mu ne ide?

Da li je glupo i naivno kada nekom pokloniš srce za ceo život, a očekuješ da ti istom merom vrati?

I gde je granica prijateljstvu? Da li je ograda cvetna i vesela, ili je možda linija ona kada prestaje da bude lepo?

Ljubavni poziv nepostojećem

Dođi, da pokušamo.
Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li ćemo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Gordana Todorović
(1933-1979)

Ja i deda

Obično za decu kažu da liče na mamu ili tatu. Za mene kažu da sam isti deda, ali ne po liku, već zbog tog nemira koji igra u meni, muzike koja mi izviruje iz kose, pogleda koji luta i poskakuje po obroncima planina.

„Deda Mica je bio takav, eto baš takav kao ti, nedosed i veseljak, stalno je pričao besmislice i veselio se glasno, tako glasno da celo selo od njega spavalo nije.“

E sad, da sam kojim slučajem unuk, sve bi to bilo u redu. A ja sam, kao što znate – unuka.

Dedu ne pamtim, umro je pre mog rođenja, ali pamte ga u selu. Ali ostala je priča posle njega. Ostalo je sećanje na veseljaka koji kroz život ide sa pesmom i osmehom. Umro je, kažu, srećan. Umoran od teškog rada, u bedi, sa puno dece koja su izrodila svoju decu. Posle njega ostao je samo šljivik, kuća se srušila i sve ostalo uraslo u bagrem. Ali šljivik stoji, gord i veseo, sa modrim šljivama. Nisu to šljive za pekmez, već one za rakiju. Dedin porok. Dedina uteha.

„E i to si vala nasledila od dede. Držiš čašu ko on, sa tri prsta. Nije imao drugo, al ostavio ti ludi gen…“

E, majko, pa ne biraš šta ćeš naslediti. Neko dobije kuću, neko kola, neko devize u banci. Ja sam nasledila, eto, lude gene. Deda Mica mi u amanet ostavio prodoran glas i noge skitalice, muziku u ušima i pune oči snova. Bio je nepismen, ko zna šta bi bilo da je i to znao. Sigurno bi bio jedan od onih pesnika boema, od onih koji u zrnu soli vide čitave svetove.

E deda… Hvala ti za šljivik i rodne šljive požege… Hvala ti za ludi gen koji nas čuva u tuđim pričama. Neka si sada miran i spokojan. Kraj tebe sigurno i Sveti Petar povremeno iskapi koju i zapeva, onako od srca… Ma neka te, bar si umeo da živiš. Živeli, deda!

Ko će da mi vrati vreme

Od ko zna koliko hiljada minuta,
i pregršt sati, dana i nedelja,
kad se sve skupi i oduzme, za ceo svoj život si:
tri godine bio u autobusu,
sedamdeset dva sata stajao na semaforu,
sto sati si se svadjao sa sopstvenom ženom,
a ostalo sa poštarom…
Trideset sati si hranio svog psa,
i dve godine se izležavao nakon sna,
…bolje da mi ne kažu koliko je prespavano…

i svaki me put ubiju istine i procene,
slike i statistike,
užasi istine izgubljenog vremena,
kratka kriza analiza…
koliko li sam se sati samo gledala u ogledalu,
prala, zube, sudove il prozore,
minut po minut- propao dan,
dan po dan- propala godina,
godina po godina- bačeni snovi
i ubiju me ti računi i popisi,
dva izgubljena pišem, tri promašena pamtim…
i niko mi ne kaže koliko sam vremena straćila voleći tebe-
bez sumnje bi me tek to ubilo,
od svih mojih pesama i redova
koliko li je tebi bilo napisano…
Evo, sve ih bacam sada,
na gomilu, pa pravo u vatru
jer mi se sad sve čine lažne,
a kome da cvilim za odštetu,
jer tako propalo vreme
malo se kome desilo na svetu.

I stajati ispred crvenog na semaforu,
imalo je više smisla nego voleti tebe,
i juriti penu po masnim tanjirima,
skupljati srcu i čistiti cipele,
dvesta sati hraniti golubove,
pola veka raspremati krevet,
ma bolje je bilo otići sa čergom,
pa hraniti konje i popravljati kišobrane,
nego se i jedan tren probuditi kraj tebe!
Jer bi i taj jedan posejao ostale,
dane muke, zaluda i besmisla
bolje je bilo utopiti se u glupoj statistici,
nego biti deo sopstvenog računa i poraznog bilansa,
i onih sedamdeset, i onih pedeset, i onih tamo nekoliko sitnih,
ja sam čeznula za tobom,
da nisam znala da čeznem za sopstvenom fikcijom,
da nisam znala da čeznem za nekim svojim zaostalim snom,
a da je čovek tvog lika, adrese i matičnog broja,
jedan bledi čovek od papira i magle,
sa tudjim pričama i frazama,
pun promaje i belanca umesto šlaga,
i šećera umesto marcipana,
mnogo buke- praznih dana.

Ja sad hoću svoje vreme natrag,
sve te dane ja hoću sa kamatom
da opet mogu onako da volim,
i da opet budem onako gladna, onako spremna
onako pitka, mila i mlada,
da budem i krotka ako treba glupa,
samo ne gorka… ovako gorka,
opora i hladna, k’o jesen umorna
a da sam se svadjala tolike sate sa poštarom
sa prodavcem kokica i prvim komšijom
i čekala zeleno, i hranila psa
pa makar bi malo sunca ostalo
pa makar bi malo još toga zasjalo,
i ne bi sve tako trajno potonulo,
i pojelo godine i sve oko njih…
Na svakih sto sati, neko i što baci
al mu mnogo više treba da to shvati.

Jelena Markovic