Čuvam te od sebe

Zbunjeno čitam, zastanem, pa još jedanput. Ona je, pojavila se, proleće je, oživela je.

Nije je bilo danima, cela zima je prošla, a njenog osmeha nema. A hladno je. Otkud sad u ovu nedelju, sa ovim nežnim rečima, sa drhtajem toplog proleća. Ne znam zašto njen osmeh uvek najavi kišu?

Rekla je „Čuvam te od sebe. Zato sam daleko.“

Žmurim, rekao sam da ću da spavam, a projektujem na unutrašnjost kapaka onaj naš film. Neverovatno je koliko sam je imao, a da je nikada zaista nisam imao. A bila je moja sva, od onog nemirnog pramena do divnog malog prsta na nozi. Zašto me čuva? I kako me to čuva? Otrovan sam odavno, već je kasno da me brani. Video sam je i kad se smeje i kad plače. Ja je znam. Drugi samo misle da je poznaju.

Onako kako sam sa njom ćutao drugima je bilo teško i rečima objasniti. Zašto sam je uopšte i sreo, nikada mi nije bilo jasno. Od prvog dana znao sam da je nedodirljiva. Zabranjena. Tudja. Ja sam samo hteo da je otrgnem iz ništavila i odvedem u hlad svog ružičnjaka. Svakoj ruži dao sam njeno ime. Mirisale su setno, na prve kiše i nove knjige, na predvečerja u predgrađu, na pesme kafanskih pevača koji me iznova rane baš svaki put, jer ne znaju ko je ona, nikada ne smeju saznati, a opet me pronađu i ubiju melodijama, razbiju u komade, pa se svakog jutra lepim i sastavljam, naizgled ceo, a sav u pukotinama.

Možda bi mi bilo lakše da me ne čuva, već da me onako, bez najave, kao što to uvek radi, trgne iz praznog života i odvede dovoljno daleko da smem da pružim ruke ka njoj i da je uzmem. Da žmureći u njenoj kosi osetim miris onih ruža. Da je okrenem bar tri puta oko sebe i da joj kažem… da joj kažem sve ono što verovatno nikada neću imati prilike da kažem…

Ovih dana

Ovih dana mi se prepliću ružučaste i crne trake. Neko moj se raduje i smeje, a opet, neki drugi plaču. Smejem se sa sestrom i radujem novim odlukama i novom životu u dvoje. Sa druge strane plačem i ćutim, jer čatrnaest godina jednog dečaka povlače slutnje u meni, beli mantili i hladne bolničke sobe.

Njoj, mojoj najbližoj, želim svu sreću sveta, sve ono što ja imam i mnogo više. Neka se na nju sruči sve blago sveta, sve sreće, svi blagoslovi, sve ono što želim sebi i još par drugih stvari.

Njemu, malom četrnaestogodišnjaku, neka život napokon zaista krene. Neka se smeje, neka ptrestane da dočekuje dane sa tabletama. Neka ga boli samo ono što zaslužuje – prve ljubavi, prvo i najprvije životno….

Bože, možda imaš prečeg posla, ali baci pogled i na ovu rupu geografske karte…

Praštanje

„Bojiš li se Boga…“, pomislim u sebi dok je gledam kako gazi po svemu što joj se nađe na putu.

Ona radi sve što poželi pozivajući se na ljubav. Cilj, ipak, ne opravdava sredstva.

Ljubav nije samo osvajanje, ljubav je i žrtva. Pod tim ne podrazumevam tuđe, već sopstvene žrtve.

Položaj koji ima koristi na najniži ljudski način. Reči imaju težinu, a ona se zatrpava njima ne razmišljajući o tome. Reči te uzdignu, ali mogu i odvući na dno.

Bog prašta. Zašto ne bih i ja. Memorija mi je puna besmislenih gluposti. Ima još mesta. Pamtim ja svašta, iako opraštam…

Bivša kap

Kada se kišni čovek potroši, od njega ostane samo kap.
Imao sam sreću da taj ostatak dospe na tvoj dlan
i postane vredan, kako to već biva sa malo vode na dlanu.
Zašto me nisi popila, dok sam bio svež,
već si me usnama takla, da me oživiš, da me obojiš,
da porastem, kao balon od sapunice, udišući sve što izdišeš?

Ko bi rekao da ću postati tako lep,
da ću te očarati prelivenim bojama na svojoj površini.
Svaki pogled, koji si mi uputila, bio je izazov da budem veći i lepši,
da narednom pogledu ne bih slučajno bio nezanimljiv.
Volela si moju maštovitost, kojom sam se prelivao,
dok te nije uplašila sva ta nestvarna lepota,
zbog koje si sklonila dlan i ostavila me da lebdim,
uverena da mi poklanjaš slobodu.

Lepo je biti lep, samo onda kad ima ko da te gleda.
Šta sam mogao, osim da se nadam da ćeš se kad-tad
uželeti nekadašnje vode sa svog dlana?
Bio je to jedini razlog da postojim i da se prelivam
izbledelim bojama sa tvojih usana,
da ti koliko-toliko budem lep, kao što si želela da budem.
Lepota privlači i poglede do kojih ti nije stalo.
Nisam umeo da se šepurim i da prepoznam na sebi
odraz nečijih očiju, koje bi me za sebe ulepšale.

Čekao sam jedine oči, zbog kojih se prelivam,
dlan na koji sam, igrom sudbine, dospeo
i usne koje su mi udahnule život.
U času kada je moja lepota postala besmislena, trivijalna,
iznenada si se pojavila i moje boje, lepše no ikad, oživela.
Srećan da me gledaš, postao sam duplo veći od sebe, lep, šaren,
priželjkujući dodir usana, koji će od mene stvoriti milion sitnih mene.
Jedine oči, zbog kojih sam lep, posmatrale su moju nestvarnu lepotu.
Sa jedinih usana, koje želim, udahnuo sam dah, koji je treperio – lep si.

Tvoje oči dive se bojama, a dobro znaš da ne bojim sebe zbog publike.
Uostalom, te boje nisu moje, već jedino tvoje što imam.
Ne krivim te, mila moja, što me voliš površno.
Umela bi dublje da nečeg ima u ovim dubinama i prazninama.
To što vidiš, to sam ja, ispod toga je ništa, koje od tvog pogleda raste.
Posustajem, nemam više snage da lebdim.
Ispruži dlan. I njega sam ostao željan.
Dodirni me, da već jednom završimo sa tim,
ili idi, da ne gledaš kada se rasprsnem sam od sebe.

Goran Tadić

Ime

Kažu da ličim na žene Orijenta. Jedan moj prijatelj ume da kaže da mi neka pra pra baba nije baš bila svetica, neki se Turčin sigurno tu umešao. A vrhunac je i moje ime koje potiče baš iz tih krajeva. „Znaš li ti da su Sloveni bili svetle puti, svetlih očiju, a kosa svetlo smeđa, gotovo plava, čak i pomalo riđa…Ti se tu ne uklapaš. Divlja ti je kosa, kovrdže niz leđa ko bičevi, a oči tamne, kao greh. Gde li su tvoji koreni…“

Moji koreni su ovde, duboko u ovom planinskom kraju. Umem da budem mirna kao dolina. Umem da se svađam i jurim kao reka mog gradića. Neka sam na oko tuđa, ali sam uvek i sasvim svoja.

Moje ime se provlači kroz mnoge pesme.

Moje ime se rimuje sa vinom.

Moje ime postoji kao sinonim za ljubav u književnosti.

Ja privlačim nevolju. Pomalo mirišem na probleme. Na nostalgiju, pomalo na sigurnost. A kažu da sa mnom nisi nikad siguran, jer ti mogu reći čak i ono što ne očekuješ. U čemu je poenta ako govorim samo ono što drugi misle. Moje reči bole. Zato ih i ne vole.

Moje ime miriše na cimet, na karanfilić, biber.

A ja…  Ja sam sve drugo sem ono što očekuju – svojeglava i drska, sa oštrim rečima. Ali, zar postoje drugačije kada je istina u pitanju.

Rasprodaja

Prodaje se srce, dosta je prešlo, često lupa u krivinama  života, bezrazložno i neravnomerno. Protok pomalo zakrčen. Ali odskače svojom veličinom. I naivnošću. Neki kažu da je prenaseljeno ljudima i  uspomenama.

Prodaju se ruke, ali imaju manu. Stalno se osećaju prazno, pa često grle ili traže druge ruke. Imaju blagu drhtavicu i nisu sigurne u prenošenju krhkih predmeta. Mašu na rastancima, baš kao deca, dugo i vrlo primetno. Nemoguce ih je ignorisati. Umeju da greju, tako da su vrlo ekonomične u hladnim noćima.

I jedan par nogu je na rasprodaji, sa dosta pređenih kilometara, sa uganutim levim gležnjem i umornim desnim kolenom. Boli pri promeni vremena. Boli kada korača jednom jednosmernom ulicom, pa je poželjno zaobilaziti je. Ali sasvim su dobre u vožnji automobila i dugim šetnjama, naročito u dvoje.

Vrlo jeftino prodajem polovnu jetru. Nije u dobrom stanju, ali koristi. Jos uvek koristi.

Par očiju u pola cene, smedje, sa dioptrijom i cilindrima.   Videle mnogo toga, čak i ono u šta ni sama ne verujem. Naočare gratis. I još jedne sa tamnim staklima.

Pitate imam li duse?  Ona nije na prodaju, žao mi je. Samo ću nju ostaviti. Sve ostalo je prolazno. Molim vas, kupite ostalo iz ponude. Dušu cu zadržati.