Superheroj

Uletela je u kuću, lupila vratima i bacila jaknu na dvosed.

„Srela sam je.“

Rečenica je nekako nezgrapno visila sa tavanice, sadržala je u sebi i bes i radoznalost. Nevena je uskočila u fotelju, sklupčavši noge ispod sebe. Ličila je na malo dete koje se duri.
Jovan je stajao sasvim ravnodušno, nespreman na ovaj razgovor.

„Koga si srela?“, pokušao je da ostane miran. Nema više snage na rasprave na tu temu.

„Ne znaš? Mislim da znaš! Onu zbog koje ti srce preskače. Srela sam Sofiju.“, gledala ga je ispod oka.

Ostao je potpuno smiren. Neće joj praviti društvo za još jednu svadju. Ne želi da ponovo prolazi kroz objašnjavanja i pravdanja. Ništa nije bilo. NIčeg nije bilo. Postojala je samo želja, nikad ostvarena. Kriv je zbog priče u svoj glavi. Kriv je zbog čestih snova. Ali nije kriv za sve ono što je Nevena imala u svojoj glavi.

„Ćutiš…. Kladim se da bi voleo da si je ti sreo.“, nije prestajala da ga ubada rečima kao noževima sve vreme ga streljaući pogledom. Očekivala je da se oda pogledom, pokretom, nekim tikom.

„Nemoj, Nevena, molim te. Sve što je imalo da se ispriča, ispričano je. Nema razloga, i sama to znaš.“ – ponovo je otvorio knjigu i nastavio da čita, ali pred očima, umesto slova, ponovo je zaigrao drski pramen kose i pogled pomalo prkosan. Stari film, sa njom i glavnoj ulozi. Ne, nije bila Nevena u pravu. On ne voli da je sreće, zato i zaobilazi sva ona mesta koja su za to moguća. Kako da pogleda bez želje u okean reči, kada je u njemu pustinja? Sam je odabrao da bude pustinjak, isposnik. Čovek bez duše i bez želje. Tako je lakše. Tako je najlakše biti superheroj.

Mali princ mog doba

Miholjsko leto se odužilo, gledam kroz prozor i pomeram zavesu da propustim još koji zrak sunca. U moru malenih duša jedan dečak ćutke čučnu pored mene i pruži ruku ka svetlosti koja je hrabro uletela u sobu. Malene ručice hvataju nešto u vazduhu. Gledam ga, oči mu sjaje, a osmeh ukrašava maleno lice.

„Šta radiš to, mili?“, upitah ga i odmah sam se pokajala. Ne dira se u tuđu tišinu.

„Hvatam vile“, kratko mi odgovori dečak, sasvim ozbiljno i pomalo strogo, kao prekor što smetam.

Čestice prašine letele su gore-dole obasjane sunčevim zrakom. Za mene to je bio samo podsetnik na novo čišćenje. Za njega su to bile vile. Osmeh mi zaigra na usnama, a oči… Oči su mi odjednom bile pune toplih slapova. Shvatila sam, po ko zna koji put sam shvatila da sam, nažalost, odrasla, porasla, zaboravila da od ničega napravim nešto, sem u kuhinji kada od raznoraznih stvarčica iz frižidera napravim pravu gozbu. Ali, zaboravila sam da od čestica prašine vidim nešto tako lepo i krhko kao što su vile.

Nema te

Dugo već nema tvojih tragova, a opet, znam da si tu. Iskreno rečeno, ne znam ni da li postojiš, koje su ti boje oči i da li se glasno smeješ. Uzimam sebi slobodu da verujem da te poznajem na neki vanvremenski način. Verujem da hodaš drugačije, da trepćeš drugačije, da sanjaš drugačije. Ali voliš one pesme koje su unedrene u meni. Verujem da ti je ime žitko i da jezik pri izgovoru zadrhti kao kada oseti kupine.

Kada ti pričam o svojim snovima sigurna sam u tvoju ozbiljnost. Ti se ne smeješ kada ja kažem da verujem da svet može biti bolji i lepši, da ljudi mogu biti drugačiji. Ti se ne smeješ kada ja kažem da svako ime ima svoju boju, a verujem da tvoje ima boju onih istih kupina.

Treba mi da verujem da ima ljudi kao što si ti. To je moj način da ovaj svet, makar sebi, predstavim boljim. Da verujem u svoju snagu i onda kada sam slaba.