Mr part 14

14.

Tog smetenog dana Bogdan je sasvim polako koračao kući razgledajući usput neke sasvim beznačajne stvari poput kamenčića i listova sa mnogo pažnje. Naiđe na jednu šišarku i šutnu je. Ona odlete u reku i krenu na put u nepoznato. Da li je bila srećna zbog toga? Ili ga je klela? Imao je osećaj da su mu noge i glava teže od zemlje.

– Nešto si zasrao vidi se izdaleka… – začu se muški glas. Bogdan podiže glavu i nasmeja se. Nije ga video danima. Bio je to Branko, njegov drug iz detinjstva, jedini ko ga je zaista poznavao.

– Aman i zaman! – odgovori Bogdan na njihov uvrnuti način – Zasrao sam ja odavno. Tu i tamo. Aj’ kod mene na po jednu?

Nogu pred nogu stari prijatelji pričaju, pomalo zazirući od prolaznika, kao da bi iko mogao da im odlomi parče tog muškog prijateljstva.

–  Nećeš verovati šta se priča… – poče branko pomalo sa osmehom, a opet nekako obazriv.

– Šta je, sad si pomno počeo da pratiš proseravanja? – pokuša Bogdan da malo razveseli celu situaciju.

– Ma ovo je drugačije. Kad smo bili onomad u selu kod Dragice, došla neka dva mangupa, neki klinci i pričaju kako su videli Veru da se drži za ruke i ljubi sa nekim u ulici iza pekare. Kažu da je bila sa nekim ko ima veze sa tvojom sestrom, nju su pominjali, poznaju je. Tebe ne znaju. I? šta imaš da kažeš u svoju odbranu?

– Šta i? – Bogdan prasnu u smeh – Ovo je već sasvim viši nivo debilizma. Da li bi imao mozak da ljubim Veru u ulici iza pekare koja je deset metra od njene kuće? – Bogdanu puca pred očima ono što je bilo pa i ovo što zaista nije. A sasvim sigurno nije ni Verin način. Ali, eto, ljudi pričaju…

– Ma ok je to, verujem ja tebi, ali šta je tu problem? Ti čuješ i tebi je smešno, tebi to čak i imponuje, ispadaš frajer, ali šta ako tako nekakvu bljuvotinu čuje njen muž?

– Ne znam… Valjda i on zna da je to krajnje bezveze… – Bogdanu cela Brankova ujdurma prestade da bude smešna.

Za razliku od njega Vera je poput lista na vetru usplahireno prilazila svojoj kući. Njene oči su uvek oslikavale ono što joj se dešava u duši. Lagano je ušla, ostavila cipele. Poput aveti je klizila prema dnevnoj sobi. Goran je gledao televiziju I dremao. Na prstima je krenula prema kuhinji.

– Došla si… – čula je Goranov pospan glas.

– Jesam. Samo što sam stigla. – stavila je torbu na stolicu. – Da li si gladan?

Odgovor je izostao. Utrčao je mali Damir I skočio Veri oko vrata.

– Mama, tata mi je kupio onaj kamion! Sećaš se što sam ti pričao!

Vera se kiselo osmehnu. Mrzela je kada neko kupuje dečiju ljubav. Ljubav, jednostavno, dobijaš besplatno kad si dete. To je tako.

– Divan je, mili. Kako je bilo u vrtiću?

– Lepo. Ručali smo boraniju, bljak. Šta ćemo sada da jedemo? – radoznalo se popeo na prste I gledao šta se to dešava na šporetu. Damir je ličio na oca, način na koji govori, boja glasa. Ali imao je Verin stav, sam taj način na koji doživljava svet.

– Nema kod kuće boranije, dušo -Vera ga je uzela u naručje I podigla ga iznad sebe. – Ni mama je ne voli!

Smejali su se glasno I skakali. Goran uz gundjanje pokri uši rukama.

Zveckali su tanjiri, Damir je lupao viljuškama, padale mu na pod, a on se smejao.

– Ti si mamin ceo svet – šaputala mu je Vera.

– A tata? – gledao je u nju mali dečak i  treptao očima kao da pokušava da poleti tim svojim dugim trepavicama.

– I tata. Ali ti si ono moje što je najlepše na svetu! – Vera je saučesnički namignula. Verovatno nikada neće shvatiti taj blesak u maminom oku. Dok je grejala ručak, pravila salatu i postavljala tanjire, nije ni slutila da se na par kilometra pričalo o njoj.