Baraba sa likom dame

Rekao mi je:

– Znam ja, umeš ti da putuješ bez kofera….

Zažmurila sam na levo oko i zapitala se da li bih stvarno mogla…

Mogla bih, ruku na srce, sve svoje nosim ispod kaputa…

Pogledala sam ga i rekla:

– Mogu. Ali, samo ako je put u jednom pravcu.

– Gde bi ti to otišla…?

– Ne znam. Kada zažmurim i oslušnem sebe… čujem samo – „mogla bih“…

– Šta bi mogla?

– Sve. Sve mogu. Samo moram da zažmurim.

– Što bi žmurila? – sa čudnom grimasom kopao je po mojoj podsvesti.

– Tako mi je lakše. Onda prestajem biti onakvom kakvom me drugi vide. Onda postajem biti ja.

– A kakva si to ti? – nasmeja se i prekrsti ruke. Očekivao je priču.

– Ne znaš? Što bih ti onda opšte pričala? – okrećem ledja i ljuštim lak sa noktiju. NIkad i nisam bila dama. Samo imitacija dama. Baraba sa likom dame.

– Kada žmurim, kao sada, mogu da uradim i kažem sve.

– Zar ovako ne možeš?

– Ne mogu. Tudji pogledi me čine drugačijom. Očekivanja me oblikuju. Želje me klešu.

– Svašta. Ja sam oduvek znao da sve možeš. Ne moraš da žmuriš ili ne žmuriš.

– Jeste. Ti si oduvek znao. Ali ja mogu baš samo onda kada žmurim…