Mračno srce

Pa dobro,

možda sam ja mogla

i jače da te grlim,

da te smelije pogledam

kada se sretnemo na ulici.

 

A bila sam tako hladna,

prepametna i sujetna

i tako daleko bolja

od svih devojaka koje si znao,

samo sto ja nisam bila dobra sebi…

 

Mrznuo si na snegu,

polevale te kise,

srce bilo veliko

kao stoletne vinske bačve,

a prazno kao mrak.

 

Uvek sam odlazila,

nikada ništa nisam obećala,

nikada ništa dala,

gazila po zemlji kao po oblacima

i bila sama sebi dovoljna…

Beg u sebe

Pobegla bih daleko,

potpuno ćutke i potpuno sama,

samo da odem što dalje od tvojih reči, od blizine,

od onog nemira koji stvaraš kada se približiš.

 

A znam, i kada pobegnem,

i kada odem na sam rub sveta

ostaće nešto tvoje u mojim zenicama,

zarobljen lik dečaka

koji strepi od novog dana.

 

Koji to voz nosi izgubljene

u njihov mir?

Koje to reči umeju da izbrišu sećanja

i da me, potpuno novu i potpuno čistu,

odnesu na neke drugačije obale.

 

Smem li da kročim u noć

bez straha da me ne opeku zvezde,

da ne pocrnim pred mesecom

i da potpuno svoja i hrabra kažem

– mene ubijaju samo moje reči.

 

Pobegla bih,

ali znam unapred da se moram vratiti

zato zastajem, sumnjam,

i opet, po ko zna koji put

radjam samu sebe

kroz krvavo predvečerje.

 

 

 

Bivša kap

Kada se kišni čovek potroši, od njega ostane samo kap.
Imao sam sreću da taj ostatak dospe na tvoj dlan
i postane vredan, kako to već biva sa malo vode na dlanu.
Zašto me nisi popila, dok sam bio svež,
već si me usnama takla, da me oživiš, da me obojiš,
da porastem, kao balon od sapunice, udišući sve što izdišeš?

Ko bi rekao da ću postati tako lep,
da ću te očarati prelivenim bojama na svojoj površini.
Svaki pogled, koji si mi uputila, bio je izazov da budem veći i lepši,
da narednom pogledu ne bih slučajno bio nezanimljiv.
Volela si moju maštovitost, kojom sam se prelivao,
dok te nije uplašila sva ta nestvarna lepota,
zbog koje si sklonila dlan i ostavila me da lebdim,
uverena da mi poklanjaš slobodu.

Lepo je biti lep, samo onda kad ima ko da te gleda.
Šta sam mogao, osim da se nadam da ćeš se kad-tad
uželeti nekadašnje vode sa svog dlana?
Bio je to jedini razlog da postojim i da se prelivam
izbledelim bojama sa tvojih usana,
da ti koliko-toliko budem lep, kao što si želela da budem.
Lepota privlači i poglede do kojih ti nije stalo.
Nisam umeo da se šepurim i da prepoznam na sebi
odraz nečijih očiju, koje bi me za sebe ulepšale.

Čekao sam jedine oči, zbog kojih se prelivam,
dlan na koji sam, igrom sudbine, dospeo
i usne koje su mi udahnule život.
U času kada je moja lepota postala besmislena, trivijalna,
iznenada si se pojavila i moje boje, lepše no ikad, oživela.
Srećan da me gledaš, postao sam duplo veći od sebe, lep, šaren,
priželjkujući dodir usana, koji će od mene stvoriti milion sitnih mene.
Jedine oči, zbog kojih sam lep, posmatrale su moju nestvarnu lepotu.
Sa jedinih usana, koje želim, udahnuo sam dah, koji je treperio – lep si.

Tvoje oči dive se bojama, a dobro znaš da ne bojim sebe zbog publike.
Uostalom, te boje nisu moje, već jedino tvoje što imam.
Ne krivim te, mila moja, što me voliš površno.
Umela bi dublje da nečeg ima u ovim dubinama i prazninama.
To što vidiš, to sam ja, ispod toga je ništa, koje od tvog pogleda raste.
Posustajem, nemam više snage da lebdim.
Ispruži dlan. I njega sam ostao željan.
Dodirni me, da već jednom završimo sa tim,
ili idi, da ne gledaš kada se rasprsnem sam od sebe.

Goran Tadić

Srce miša

Moraću da zaronim duboko u sebe,
da proverim jesam li ja baš takva kakvom me ti vidiš.
Ti me teraš da od sebe stvaram planinu,
da se pred tobom ponašam jaka,
da dokažem, da na brzinu
umem da preskočim more
i bar dva brda.
Ti ne znaš da meni u grudima mrda
jedno maleno srce miša,
onakvog sićušnog, od sivog pliša.
Nemam ja korak od sedam milja,
ja trajem u  malim skokovima,
ja ne njišem bokovima,
nemam slapove parfema na vratu,
ne tužakam starijem bratu,
samo sebe imam.
Zato sebe čuvam od tudjih očiju.
Moja duša živi u mom nosu.
Nikad me nećeš videti bosu
da hodam po prolećnoj travi.
Mene plaše i mravi.
Mene plaši i povetarac kada okrene stranicu knjige.
Ali, to je već novo sutra.
I nove brige.

Ostalo je nedorečeno

Kada si otišao
zaboravila sam da ti kažem da ne volim sneg,
da me plaše sumorna januarska jutra.
Nije bilo prilike da ti objasnim
zašto plačem kada popijem treću čašu.

Znam, ostalo je nedorečeno
koliko me leptiri sećaju na detinjstvo,
na duga leta i bele, tople zime.
Žurio si u novu priču,
sa sunčanim bregovima i mnogo slobode,
mene su valovi lomili na mesečini,
nestala sam u moru običnih ljudi.

Ali, nisam ti ispričala
da se sećam tvog drskog pramena kose
kako odoleva vetru sedeći ti na usnama.
Nikada nisam, i nikada i neću priznati
da i danas, kada se toga setim,
svaki put pomalo umrem,
i pomalo boli.

Hod po žici

Kao na žici hod nesiguran i spor,
tragom nekih srušenih iluzija,
tražim te, jer znam da ću tako naći i sebe.
Žmurim,
čuvam u očima tvoje obrise na horizontu,
tvoj pogled koji luta ka severu.
Koraci teški poput planina,
gledaš me bez glasa i znaš da tako tonem,
okrećeš glavu, počinješ novi dan,
mene ostavljaš za sobom.
Ja živim u prošlosti,
u malom prostoru izmedju tvoja dva koraka.
Dišem tvoje reči,
hranim se postojanjem noći.
U tom malom pasusu tvog života.
U tvojim tragovima.
Ja sebe nikad naći neću.

Dan

Sanjala sam dan otrgnut od vremena,
neke nove ulice i nova lica,

prozori visoki,

drumovi široki,
na nebu ima dva sunca.

Taj dan je počinjao uveče,
smejale se zvezde i mrestile nova sazvežđa.
Ratovi koji postoje u nama
sklopili su primirje.
Ne okrećem se preko ramena
da vidim da li neko puca na mene,
jer nema nikog u tom danu.

Možda on naiđe,
sasvim slučajno i sasvim sigurno,
gazi te široke drumove
i čudi se tišini.
Šutira kamenčiće,
hrani ptice mrvama snova iz džepa.

I možda ga i sretnem,
nemarno, slučajno
možda mu pružim ruku
kao kad nekome daješ čokoladu.
Možda se i osmehne,
ali sasvim sigurno
nova izmreštena sazvežđa
useliće mu se u oko.

On je dečak,
on je samo dečak presvučen u ozbiljnost,
uštirkan životom,
sa prostrelnom ranom svakodnevnice.
Izgubljen u moru običnosti,
uobličen tudjim rukama,
voljen i zarobljen tom ljubavlju.

U tom sanjanom danu koji počinje predveče,
dan ušuškan ćutanjem,
obojen prolećnim nebom,
namirisan šumama koje mu niču iz oka,
u tom danu, u raskoraku vremena,
dok mesečina skakuće preko krovova,
on će znati koliko može tišina biti preglasna.

Možda će iz drugog džepa
izvaditi pesmu o ženi
koja ima vlažne oči psa lutalice,
koja umire izjutra i radja se svake večeri.
Možda ta pesma postoji,
samo još nije napisana,
ali on će sricati grcave rime
sa praznog papira.

Kada zakoračim prema njemu
potpuno sluđena i potpuno nema,
pod paljbom reči koje ubijaju,
molim se tiho u sebi da preživim i da razumem,
da shvatim sve ono što ćuteći kaže.
Ja sam odavno već mrtva i ne moram da brinem,
ali on me svakom novom ranom oživljava
a to boli više nego kada umireš.

I dok postajem žena
sa vlažnim očima psa lutalice,
oko nas daljine postaju opipljive i bliske,
nema sata koji lupa kao bubanj indijanaca ratnika,
nema prekora u pogledima prolaznika,
jer nema ni njih,
nema ni ptica koje seku nebo,
samo sazvežđa koja me prisvajaju
i u trenu već postajem stanovnik njegovog oka.

Ne pitam ništa,
ne brine me boja koja me prisvaja,
ne čudim se širini novog sveta,
jer znam da malo može biti veliko ako je tvoje.
On je samo svemir
koji upravlja zvezdama.
A šta na svetu može biti jače,
nego biti zvezda u nečijem oku.