Tetovirana jesen

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar luđi.

A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako već budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad ću da budem sretan
što još uvijek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvijezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi’ najradije da vratim
nekoj dalekoj zvijezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nježan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmijeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvijezde
hoću da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najljepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
još
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir, i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pjesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći će uplašene zvijezde
i upaljene svijeće.
veče, i jedan komadić bola.
Riječi će uvijek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvijezde večeras namjerno na pčelinjak liče
dok svjetlost klizi niz lice i zvjezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, još manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi, a dalje, ko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me, u snovima je nedostižno malo tuge.
Smijući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s anđelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOš DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vječno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer, tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu još dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svjetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da vjerujem i da ne vjerujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu bijeloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svjetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi’ ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proljeće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da ćute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada još uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad sjeti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli?
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najljepšu pjesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmijehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
ali nije htjela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klovn koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bijednu svotu.
DA LI SE PONEKAD SJETI GLEDAJUĆI KROZ TUĐA OKNA
NIZ ULICE PUSTE I KIŠNE, DA L’ JE BAR MALO ZABOLI?
MENI JE SASVIM DOVOLJNO AKO JOJ ZADRHTI LOKNA
PA MAKAR NIKAD NE REKLA DA ME JOŠ UVIJEK VOLI.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mjesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sjećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sjećam više
sa druge strane svjetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klovn kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Mr Miš

Skoro je godina od te noći. Bio sam običan miš, pokisao i mucav, zatečen i uplašen. Dve žene preda mnom, a ja stojim bez reči i nalivam u sebe pivo kao da će ono ugasiti moju nesigurnost. Obe stoje kao dve armije, spremne da brane sebe i sve svoje, a ja se pitam čiji sam ja. Znam ja čiji sam, nego se pitam čiji stvarno jesam. Koja me to žena stvarno prihvata takvim kakvim jesam, a koja me čini drugačijim, običnim statistom u sopstvenom životu.

Uvredila me kada je jednom rekla da sam miš. Sada žmureći shvatam šta je htela da kaže. nisam umeo da podignem glas kada je trebalo i nisam napravio korak kada sam to morao da učinim. I sada sam tu gde jesam. Dišem, hodam, trpam u sebe hranu, idem na posao, vraćam se, zagušljiv vazduh oko mene, teško nebo, poput kamena. Sunce je ostalo negde. Ja znam gde. Sam sam kriv.

Otgao sam njene reči i kao stare košulje bacio ih u prašnjav sanduk na tavanu. Migoljile su mi se pod prstima, uplašene i zbunjene, molile me da im vratim svetlost, da ih ne ubijam. Suze su mi sramno otišle niz grlo, a ja sam glumio pobednika. A bio sam onaj koji gubi. Onaj koji gubi sebe.

Te noći bila je prava Valkira, spremna da na prvi pogled predstavi sebe kao svestranu, razumnu, neustrašivu. Ume ona sa rečima, slagala ih je kao cepanice, jednu na drugu, gradila čitave kule, gledala me sasvim obično štiteći me onako prozeblog i malog, Znao sam da će sve te kule sutra pasti kada ona ode i da ću ih nositi dobrovoljno kao svoj krst. Zauvek. Baš onako kako to kažu i misle deca – zauvek.

Ostavila me netaknutog, branila me, kao što brani sebe, a znao sam, ispod tog hladnog lica, u tom trenu me mrzela kao nikada nikog pre, mrzela je moj kukavičluk kojim sam je povukao do dna i sada mora da pliva ka površini vukući i mene. Kriv sam. Uplašen. Ali nisam znao kako drugačije. Morao sam srušiti nju da bi me baš ona spasila. Makar bolelo. Makar umro zauvek bez njenih reči kojima me lečila, kojima mi crtala svetove koji negde postoje, nisam siguran gde, to samo ona zna.

Prošlo je. Mada, od onog trena kada sam ubio njene reči ja sam sam sebi posadio pelin u prstima. Sve je gorko što napišem. A kada ne pišem postajem običan, onaj nekadašnji, onaj pre nje. Onaj posle ove.

Ne vidjam je, ne srećem. Ponekad ubrzam korak kada pred sobom ugledam neku koja bar malo liči na nju. A nekako se u dnu srca nadam da to nije ona, jer znam, nikada me više neće pogledati kao lava. Ja sam miš. I nikada mi neće oprostiti što sam u samo jednom trenu izdao sve njene kiše i duge. Ljutio sam se kada je nema danima, a sam sam je sebi zabranio. Sam sam je sebio oteo. Sam sam sebe svojim rečima ubio.

Nebo pod kamenom

Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.

Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si da sam blagoslov i prokletstvo, i da ni sam ne znaš da se snadješ u haosu mojih reči. Muzika sa mojih dlanova nikada nije potekla. Verovao si da mogu, a ja sam znala da ne smem. Ja sam verovala da ne umem, a ti si rekao da je lako ako želiš. Najviše me boli to što si mislio da si me tako lako upoznao, a znao si samo deo naličja. Mnoge tvoje note zakačile su se o moje lokne, lelujaju na vetru starih vremena, bili smo deca, i ništa nismo znali, a opet, kada smo znali, neki drugi su znali više, i tako u nedogled. ja nikada neću saznati razlog, a tebi nikada neću otkriti način. Ti ćeš se zauvek pitati kako bi izgledalo sutra, a ja ću se pitati kako je to mirisalo juče.

Samo da znaš, setim te se ponekad. Noći postaju hladne, stigao je septembar i moje oči nastanjuju neka druga lica. Ponekad poželim da nikada nisi zalutao medju moja slova. Neki kažu da je tuga najuzvišenije osećanje i da od nje sve nastaje. Tuga u obliku balade koja me napunila kao čašu stvorila je neku novu mene, ugnezdila mi se pod obrvama i pokušava da me svojata baš svaki put kada kažem da nisam. A stvarno nisam, ali ko će mi verovati, retko ko veruje ženi sa velikim očima.

Ne znam da li ću ikada oprostiti tvoj dubok naklon i moj lažni osmeh. I pre nas su se mnogi tešili da je vreme bilo previše teško. Nije vreme krivo i nisu ljudi postali gori. Sami smo svoj kaput skrojili, sami smo kišu na nebo popeli, a onda to nebo kamenom pritisli. I dok stojimo pod suncem čekajući da nam se desi sreća zaboravili smo da smenjivanje godišnjih doba ne zavisi od nas. I dok stojimo tako nemi i jedno drugom tudji, stojimo na onom istom kamenu…

Kruška

Volela bih da sam kruška. Kada te uberu sa grane lepo te spuste u gajbu, za koju ne plaćaš kiriju ili porez, a opet te lagano spuste, kao bebu, da duže traješ, a da ne ugnjiješ.

Kada si kruška ne moraš da objašnjavaš ko su ti roditelji – ubran si sa kruške i oplodjen si od tamo neke pčele. Tačka. Bez obaveza. Ne moraš da se javljaš majci drvetu gde si i šta radiš, niti da tati pčeli  (???)  tražiš kintu. Kruška si i gotovo.

Kruške ne moraju da pozivaju celu svoju familiju za svaku glupost da bi ih ispoštovale, već su bliske samo sa najbližim i to samo ako hoće.

Kad si kruška nikad te ne pitaju šta ćeš biti kad porasteš. Uglavnom možeš biti sok ili kompot, ili jednostavno obična kruška koja sedi u podrumu i jeste ono što i jeste – kruška. Nema tu filozofije. Budi ono što jesi i bićeš srećan. Sve drugo je obično foliranje.

Kruške su srećne, ne brinu da li imaju cipele za kišu i šta će da obuku. Jednostavno se ogrnu prašinom i zamirišu. Onako iz srca, i to je uvek i sasvim dovoljno.

Kad si kruška ne moraš da brineš ni o ljubavi. To da li ćes sa nekim biti u istoj gajbi ili tanjiru, unapred znači da će te boleti i da je ubrzo kraj. Smešno je stremiti u sigurnu bol. Kruške jednostavno vole nebo, vodu, vazduh i zemlju. Nema petog elementa. On samo donosi nevolje.

Kruške imaju boju snova. Jedino mi nije jasno zašto ih nema plavih. To bi bilo savršenstvo mirisa, ukusa i boje.

Volela bih da budem kruška. Eto tako. Tačka.

Zvezde

„Praviš zvezde…?“, pitao je onako usput, konstatujući lom koji pravim izrezujući pomenute oblike.

„Pravim…“, nezainteresovano pustih na pod žuti okrajak papira.

„Lepo je.“ Guzva tišinu.

„Znam da jeste.“

Rečenice tako glupe i tako smetene u sasvim normalnom trenu ispunjene jutarnjom mučninom.

„Užas od vremena. Čas pretoplo, čas previse hladno…“, pokušava da uglača put. Kasno je.

„Aha. Baš kao i ljudi.“, sa grimasom razmažene devojcice centriram i sečem.

Okrece se na levoj peti i odlazi kao vojnik bez nade. Neki dobiju baš ono što zasluze.

 

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
„Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.“
Obećala je da ce doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu, pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao sto ona ima i lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duša bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Šumo vremena sumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković