Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani sada bih bila slobodna. Oni me sigurno ne bi ukalupili u okvir svih onih zabrana i granica koje sada imam u sebi….

Da su me ukrali Cigani smejala bih se glasno bez osećaja savesti, hodala bih bosa i imala svoj svet pod zvezdanim nebom…

Lutala bih, o kako bih lutala, željna svega da vidim, jer okom se kupuje više nego novcem, okom sve možeš uzeti, a da ne platiš i da ne pitaš…

Da su me ukrali Cigani, svesna bih bila kako je život velik i beskrajan, ne bih se lomila i ne bih delila sve ovo što sada delim, na rate, na dane, na neke etape, na kredite i pretplate…

Ne bi mi bilo bitno koji tim pobeđuje, već bih našla način da od trave, cveća i vetra napravim svoj tim koji bi pobedio smešne brige savremenog čoveka. Umela bih da se smejem i da trčim, da vrištim i ćutim, i da budem srećna samo zato što sam živa…

Šapat u jastuku

„…Kako sam se jedne večeri, u postelji, zarekla da ću ga voleti do kraja života, tako te reči, tada izgovorene, još stoje u mom jastuku.“
Rekla je i pocrvenela.
(kasnije, kada je prvo počela da zaboravlja stvari i gubi pamćenje, a zatim – gotovo i da ludi) …. Jelena je vrativši se iz grada zatekla staricu u sobi biblioteke, na podu, kako nožem za hartiju iz rasporenog jastuka, vadi pero po pero, zagleda ga i odbacuje… “Nešto sam nekada važno rekla u ovaj jastuk, a sada toga nečega nema!“ – podigla nakratko isplakane oči, te nastavila da prebira. Oslobođena perca su sletala u njenu kosu. Lebdela svuda po sobi. Tamo… I ovamo . . .

Goran Petrović – Sitničarnica kod srećne ruke