Alisa u zemlji čuda

Da li veruješ u čuda? Nekada nisi, ali sada si kao i mala Alisa, zastala u pola koraka, zastala u pola daha, zbunjena, frapirana, preplašena do smrti… Jer ne znaš ni gde si, ni zašto si tu, ni ko je to koji je sada postao centar tvog sveopšteg postojanja, taj Neko lep, prelep, neko tako drag, a tako đavolski primamljiv i svakim novim osmehom kojim mu stavljaš do znanja da si se upecala, da si prodala dušu, ti sve više postaješ dalja sebi. A znaš dobro da je to neki drugi paralelni svet, koji te svojim strastima uvlači u vrtlog bez povratka, u najdublji ponor, u tamu greha.
A mala Alisa ipak pojede to parče pečurke… I pristane na pravila igre koju i ne razume, i koja u svakom slučaju vodi u poraz, i kajanje.
On je ta pečurka. Slatka, otrovna, zelenooka pečurka, slatkorečiva do bola, do bola koji ume  da sprži dušu. Jer On je nešto što se brani. Jer On je nešto što postoji da bi preokrenulo tvoje postojanje, i tvoj život….
A ipak je deo sveopšte lepote ovozemaljskog sveta… Ipak je On neko koga tražiš u gomili, koga tražiš u prolaznicima, Neko ko te  pomerio sa mesta gde si i pustila korene, gde te obrastao otrovni bršljan dosade. Pojavio se On i oslobodio te uobičajnosti, oslobodio te obaveze da budeš dosledna svima oko sebe, pa i sebi, ako ćemo iskreno….
Ne moraš da veruješ, ali i On je presrećan kada susretne svoju malu Alisu, kada u treptaju oka prepozna strah i zbunjenost, kada ulovi pogled zalutao u etru…. Zna On da ga tražiš  u snovima, iako si mu zabranila da dolazi… Zna On da pomisliš na njega uvek kada pozvoni telefon, iako si mu rekla da te nikada ne zove…. Jer to možda nije ljubav, ali svakako nije ni mržnja. To je nešto što opravdava najneopravdanije razloge. To je nešto što razloge pretvara u potrebe, a potrebe u neophodnost. I to je nešto što retko ko razume….

Ona koja ima laste u očima

Mislio sam da sam već sve video. Zato sam i postao hladan i sujetan, nezainteresovan za svet oko mene. A onda sam je sreo. Ne, nije bilo zemljotresa, nije mi srce preskakalo, nisam imao osećaj da ne dišem, nije vreme stalo. Samo sam bio na trenutak zbunjen njenom spontanošću.

Mi se nismo poznavali. Sretali smo se ponekad, ali nikada nisam gledao nju očima muškarca. Ona je ipak bila nešto što nisam smeo da poželim. Ja ne umem da objasnim, ali jednostavno sam bio siguran da je tada konačno stiglo leto u naš grad.

Ona, ta moja Ona imala je laste u očima, razigrane, brbljive laste, neuhvatljive. Ćutao sam i sakupljao njene osmehe koje je prosipala na sve strane. Pričala glasno, vrpoljila se, mahala rukama. Stajao sam i gledao u nju, diveći se optimizmu koji je zračio iz nje. Upoznavši nju, svet je postao bolje mesto.

Ta moja Ona ima ime. Ja je nikada nisam pozvao po imenu. Njeno ime ne izgovaram. O njoj ćutim. Ne smem da pokažem koliko mi gore oči od njenog lika. Ona je zabranjena. Nju čuvaju jedne hladne ruke i prazne oči. Nju čuvaju one usne koje je ne ljube, a koje joj brane da leti.I baš zbog svega toga, ona se smeje životu u lice, bori se ljubavlju protiv hladnoće, a to malo teže ide. Ona nije promenila svet. Promenila je sebe i svoj način gledanja na svet.

Ja znam da je nikada neću imati. I bez toga, ona je moja. To su mi rekle njene drhtave ruke i ono njeno ćutanje, kada tišina postane gusta kao med. Tada molim vetar da se umiri i ptice da zaćute. To je njena molitva. Molitva da ostane jaka.

Ukrao sam je jedne večeri. Samo sam hteo da je slušam, da je gledam onako detinjastu, a sa prvim boricama oko očiju. Želeo sam da je zadržim, da je povedem i na sam kraj sveta, da je čuvam i grlim. Toliko sam to želeo da sam čak i na glas rekao. Uplašile su je moje reči, šćućurila se kao ptica i gledala me netremice. Ne boj se, mala moja lasto, ja te nikada ne bih povredio. Tada sam shvatio da su žene najranjivije onda kada reaguju kao deca, baš kao moja mala lasta, uplašena da ću je otgnuti iz gnezda. O kako bi je samo poveo, ma ne bih se nikada više vraćao. I malo ničega bi mi sa njom bilo dovoljno.

Ipak, vratio sam moju malu lastu te večeri u njen hladni dom. Na dlanu sam nosio oblik njenog lica, na usnama njen sjaj za usne. Poljubila me moja mala lasta i odletela. Mirim se sa tim, jer je bila jesen. I tešim se, jer znam da se laste uvek vraćaju. I ja sad čekam proleće…