„Praviš zvezde…?“, pitao je onako usput, konstatujući lom koji pravim izrezujući pomenute oblike.
„Pravim…“, nezainteresovano pustih na pod žuti okrajak papira.
„Lepo je.“ Guzva tišinu.
„Znam da jeste.“
Rečenice tako glupe i tako smetene u sasvim normalnom trenu ispunjene jutarnjom mučninom.
„Užas od vremena. Čas pretoplo, čas previse hladno…“, pokušava da uglača put. Kasno je.
„Aha. Baš kao i ljudi.“, sa grimasom razmažene devojcice centriram i sečem.
Okrece se na levoj peti i odlazi kao vojnik bez nade. Neki dobiju baš ono što zasluze.
Alisa u zemlji luda 
Mislim da svi dobijemo sto zasluzimo. Pa sad, sta se kome zalomi … 🙄
Znam. Samo treba vremena…
Jeste. Treba se naoruzati strpljenjem, sto nije uvek lako, a treba i znati oprostiti sto opet nije lako i tako do u nedogled.
Vojnik je dobio „dvojku“. 🙂
Neki dobiju bas ono sto zasluze. Tacka. 🙂
Prava muzicka podloga. 🙂 Uz ovo je mnogo lakse zamisliti scenu.
Ide uz tebe…ništa više i ništa drugo
Auuuu… Nema dalje! Ovo je OstavljaBezReči kombinacija reči… Divno je Alisa, ali baš jako, jako…
I ja se trudim da budem jaka, ali mi ne polazi za rukom bas svakodnevno.
Ma, ko ti dirne u zvezde…!
…ti njemu Sunce! 🙂
Baš tako!