Zaćutala je, jer joj se učinilo da je čula nešto sasvim neobično, nemoguće. On je gledao u nju očekujući bilo kakav odgovor. Spreman na sve. Sa Brankom je samo tako i bilo moguće. Podigla je glavu i pogledala ga i u trenu postala svesna stvarnosti njegovog pitanja. Ta daleka zemlja postala je sporedna tema. Treptala je da bi na silu zadržala suze koje nadolaze.
– Možda sam loše razumela, ali, učinilo mi se da me pitaš… – ućutala je. Očekivala je da ponovi ono što ona nije mogla.
– Da. Pitao sam da podješ sa mnom.
– Kako da podjem sa tobom?
– Pa, nadao sam se kao moja žena. Ako pristaneš.
– Izgleda da si zaboravio da sam već udata.
– Nisam. Samo sam se nadao da ćeš sa mnom biti srećnija. – zagrlio bi je tako jako da joj slomi proslost. Umesto toga blago joj otrgnu suzu rubom svoje košulje. Još jedna nataložena želja na njegovoj košulji. Još jedna magličasta sreća koju će pustiti da ode.
Dvoje stranaca koji se razumeju. Ništa više od reči, bez dodira i budjenja. Samo poverenje. Ispovest. Rame za plakanje. Možda bi to mogla postati ljubav, ona prava kao u pričama. Možda. A možda bi na kraju sve ispalo isto kao i u mnogim drugim životima. Ovako su bili sigurni – propuštena prilika i očuvano prijateljstvo.
Niko neće znati šta su pričali. On će ostati željan njenog dodira. Ona će plakati ponekad. Ali će sasvim sigurno imati jedno drugo.
Alisa u zemlji luda 
…Амбијент који ће остати вечан.
Аплауз!
„Dvoje stranaca koji se razumeju. Ništa više od reči, bez dodira i budjenja. Samo poverenje. Ispovest. Rame za plakanje. Možda bi to mogla postati ljubav, ona prava kao u pričama. Možda. A možda bi na kraju sve ispalo isto kao i u mnogim drugim životima. Ovako su bili sigurni – propuštena prilika i očuvano prijateljstvo.“
Na žalost, sumnjam da će imati čak i to….
Ima ljudi koji svoju sreću stavljaju u drugi plan, zarad nečije tudje. Takvi ljudi su usamljeni, a uvek nasmejani, u duši tužni, a smeju se glasno. Imaju veliko srce i umeju da budu prijatelji. I to oni pravi.
Ljudi koji imaju veliko srce, mogu i umeju da budu pravi prijatelji. Ljudi koji su usamljeni, u duši tužni, a svoju sreću stavljaju u drugi plan su ljudi koji nemaju hrabrosti da se bave sobom…pa se bave drugima…bojim se da to nije pravo prijateljstvo…
Sve si rekla. Nijedna reč ni viška ni manjka… Bravo.
Možda. A možda ti jednostavno umeš (kako treba) da čitaš. 😉
I reči, i ambijent. Ali to treba neko da napiše.
Bravo Alisa! 🙂
I da napiše, a i neko da razume. Hvala.
Nažalost,život nije kao tvoja priča. Jer ako jednom osetiš ljubav,onu pravu…trčaćeš svaki dan ka njoj u mislima,a u stvarnosti ćeš se odbijati kao pčela od stakla…i umorićeš se jednom. Onda nema utehe i ramena za plakanje. Veruj mi
Vreme čini da sve izgleda drugačije kada se okrenemo, ili uvećano ili umanjeno. Ali, svakako, nije realno.
Ljudi kao što je čovek iz moje priče realno postoje. Ljubav izmedju njih nije ni savršena ni večna, ona je bila trenutna, neuprljana i nenačeta, a najviše od svega bila je NEOSTVARENA što daje sebi za pravo da verujemo da je moglo biti idealno. „Najduže se pamte oni sa kojima se grlili nismo…“, valjda je rekao MIka. Opet, to osećanje platonske ljubavi u nama ljuljuška nas mislima da je sve bilo divno, a da je moglo biti divnije. Nikada nam ne pada na pamet da je moguć i fijasko.
Ne..ne..apsolutno ti verujem da postoji neko takav. To je sasvim ok. Samo teško je imati tako nekoga a nemati ga. Ja sam na to mislio. Barem je moje iskustvo takvo. Moje prokletstvo je bilo to što sam probao.
Ni jednog trenutka nisam imao namere da umanjim tu sliku. Pričao sam o onom ljudskom u svakome od nas.
Stvarno divna i prelepa tema koju si dotakla u ovom postu.