Dorijan u gradu gitara

Tragom nekih davnih jesenjih dana slutim da ću te naći u prvi sumrak. Poput ubice kliziš nečujno. Prozor je otvoren i već po basovima prepoznajem pesmu… Poput aveti me prati devojački san – duga kosa i zvuk gitare… Zarobila me jedna pesma. Mojih šesnaest poput kiselog groždja danas me ujeda za jezik. Hej mama, da li znaš šta radi tvoj sin… Uz njega sam naučila kako se drži gitara, kako se svira dušom i onaj bol u prstima… Zaboravila sam, Petre, sve sam zaboravila… Nikada više nisam umela da odsviram onaj tvoj mini blues… Ali pamtim tvoju kosu, nemirnu dečačku kosu koja me golica po ramenu, tvoje nespretno „s“ koje kao žeravicu skotrljaš niz jezik, pamtim miris kožne jakne, tebe koji si moje sivilo učinio poput palete boja…
Možda baš zato nikada nisam uspela da pripitomim svoj pogled. Kažu da se osvrćem za dugim kosama nekih nepoznatih, kažu da me jedino zvuk gitare podiže sa tla… Ja se smejem, jer su u pravu, prikrivam to svoje ludilo u očima, odmahujem, ali sebi priznajem, drago mi je što sam baš tebi poklonila svoju teget maramu. Nikom ne bi lepše stajala. Niko nije umeo da je nosi kao ti…
Sećaš li se kada smo se nakon toliko godina sreli na železničkoj stanici u tom našem gradu mladosti? Bila je jesen, u boji moje kose, i duvao je vetar, kovitlao papiriće u krug. Stajala sam nepomično, srećna i nesrećna, sve se pomešalo u trenu, gledala sam u tebe koji si poput Dorijana Greja zaustavio vreme i ostao onaj isti… Dok si me vrteo u krug ponovo je zamirisala tvoja jakna i opet sam zauvek i bespovratno zavolela naš grad, koji nije bio ni moj ni tvoj, a koji je ipak bio naš…