Sanjine Galaksije

ZZZZZ

          Znaš li da sam sinoć video kako umire jedna zvezda i ne znam zašto se tek tako setih tebe. Prošlo je dobrih sedam godina od kad sam uronio u tvoje oči, i obrise tvog lica na zalasku dana pamtim kao poslednje tragove lude mladosti. Kažu da sam sad zreo čovek, sređen, smiren. Kažu da sam život krunisao, da sam svoj na svome, da sam odrastao. Kažu, a ne znaju da moja duša i dalje u snovima juri niz one iste livade, da trčim kao bez duše u susret novom danu i da se osvrćem kao lud zagledan u prošlost. Kažu, a ne znaju da sam još uvek onaj isti klinac koji strepi od svakog novog dana.

          U meni su nastanjene galaksije, to samo ti znaš. Sanja moja nedosanjana, setiš li se ti mene nekad?

          Nikada nisi prolazila ispod merdevina, nisi ispijala tečnost do kraja, zaobilazila si crne mačke. Da li još uvek veruješ u sudbinu? Nasmejem se svaki put kada preskočim četvrtastu šahtu. Zamišljam želju kada padne zvezda i to smrtno ozbiljan. Ti veruješ u to. Ja verujem u tebe.

          Sanja, da li je tvoj nemir pronašao mir, ili i dalje sanjaš snove od stakla koje u paramparčad lomiš u praskozorje?

         Znaš li da me je posle tvog odlaska boleo svaki udisaj vazduha i više nisam mahao pticama. Sada im mašem, jer znam da mašeš i ti. Onda nekako poverujem da smo na istoj obali i da se u duetu radujemo nebu. A nebo je veliko, nebo je isto. Ovo moje nebo isto je nebo u koje i ti gledaš. Tako se tešim i mašem kao lud. I nadam se, na drugoj strani sveta mašeš i ti, i baš ove moje ptice doleteće do tebe.

          Sećam se večeri kada sam te upitao da pođeš sa mnom u nepoznato, i mada sam unapred znao odgovor nadao sam se da ćeš pristati i da čemo krenuti još iste noći. Plakala si od sreće što verujem u tebe, a bol te lomila što si vezana i slomljenih krila. Plakao sam i ja, Sanja, te iste besane noći, kada sam došao kući. Te noći sam shvatio da te nikada nisam ni imao i da sam samo lagao sebe sve ove godine.

          Sanja moja nedosanjana, znaš li da u meni umiru one galaksije, ne mogu to promeniti, i svake noći mi nova uvela zvezda udene sedef u kosi. Pravim se da je danas isto kao i juče, ali ne ide, sebe ne mogu nikako slagati, ja znam da bez tebe sve zvezde sveta ne vrede više od šake belutaka.

          Kada se pogledam u ogledalo ponekad zamišljam da stojiš iza i osmehuješ se. Meni ne treba više, samo snoviđenje u odsjaju srebrnog premaza. I možda sklopljene ruke na mojim grudima, da umiriš galaksije i napraviš red. Bez tebe u mojoj duši odavno je anarhija.

        Sećam se, jednom si rekla – kada bi se sve želje ostvarile zvezde bi stalno padale sa neba, i gotovo zabrinuto pogledala u nebo, sažaljiva na to daleko usijano kamenje. Ne brini, moje su već odavno sve na broju, na žalost.

Advertisements