Radjajte sebi decu ako znate bolje da ih čuvate

309635_310142322430963_469157995_n

Šetam često malecku gradom, evo već imamo punih sedam meseci, pa je prosto nemoguće preskočiti izlazak jer od kako otvori oči ona maše – hoće napolje. 😉

I tako krenemo kolicima, i već na prvom ćošku kreću tetka Savete. To su poznanice, komšinice, prolaznici…

-Pazi samo kako si slatka, ali nemoj rukice usta, ne-ne… To nije lepo.

I onda krenu da joj vade prste iz usta, a ja progutam komentar da je sada u oralnoj fazi i da tako upoznaje svet oko sebe, pa i samu sebe, a i niču joj zubi pa sve trpa u osta. Sve je oprano i čisto oko nje, a na kraju krajeva ne možeš dete pod stakleno zvono, mora da se nauči da se izbori sa bakterijama i virusima, da stekne sama imunitet.

-Mislim da te mama malo obukla, prehladićeš se. Vidi, vidi, lep ti je taj kompletić, prava si lutka, ali duva ovaj vetrić…

Opet odćutim, nasmejem se pomalo kiselo i produžim.

Posle samo dvadeset metara ide druga dušebroznica:

-Srce malo, pa tebi je vrućina, vidi kako si se zarumenela.

Vozim slalom kolicima medju svim tim ljudima, medjutim, neki se ne daju prevariti, nego lepo zaskoče kolica, stanu ispred i ti hteo-ne hteo moraš da stojiš.

-Dušo mala, pa gde si pošla, a?  (Zini da ti kažem, vrišti u meni ona nepristojna „ja“) Znaš, -gleda u mene ženturača,-  hladne su joj nogice…

– Ma nije valjda,-  razvlačim ja odgovor….

-Jeste, jeste… evo sad sam osetila kad sam je poljubila u nogicu…

Poljubila u nogicu?!?! Pa kad pre, nisam ni primetila!? Kako može neko da ljubi tudje dete na ulici, običan prolaznik, neko sasvim stran bebi! I dok još od šoka sakupljam poslednje komadiće pristojnosti u sebi usledilo je novo bombardovanje poljupcima i to – ni manje ni više –  nego u bebin dlan! Onaj isti dlan koji gura u usta i češka zubiće… Pomeni, to mu dodje isto ko da je poljubila moje dete u usta.  Pitam se kako bi ona reagovala da ja nju poljubim u dlan.

-Moramo da idemo, gladna je,-  mucam ja i nekako se iskobeljam od tih ljudskih prepreka na putu i užurbano krećem ka pijaci.  Vadim maramice i glancam dete od mikroba iz tudjih usta.

-Trebali ste staviti šeširić, pomalo je greje sunce po glavici… – opet neka nepoznata, sa šeširom na glavi, naravno.

-Da, da… – klimam i produžavam…

-Nogice su joj na suncu, – dodaje neki dekica u prolazu.

-Spustite malo tendu na kolica, sunce je…

Spustila sam. Više ne može.

-Zašto ne okrenete kolica, smeta joj sunce…

Ne okreću se. Takva su fabrički. Dobra kolica, čvrsta, poznate marke, da ih sad ne reklamiram ovde.  Nije joj hladno, nije ni vruća. Sita je. Zadovoljna. Guče i igra se prstićima i igračkama, smeje se prolaznicima. Od sunca ne mogu da je sakrijem, a na kraju krajeva jutro je, devet sati. Ali ne mogu svima ponaosob da objašnjavam i pričam. A i nemam potrebe to da radim. Svoje dete čuvam onako kako mislim da treba, zašto bih se ikom pravdala. I da, znam, svetu se ne može ugoditi…. Samo moram pronaći vražji dobar način da me sve to ne dotiče i da na neki iole kulturan način podsetim sve te ljude da je ona moje dete i da je ja, ipak, volim malo više od njih.

E da, setila sam se još nečega… Kada me je jedna radnica u prodavnici upitala kako se zove beba, odgovorila sam joj. Ona me je pomalo zblanuto pogledala i rekla — pa dobro, šta ima veze, ime nije mnogo bitno…  (!?!)

Morala sam da vam se malo požalim kome ću ako ne vama.

Pozdrav od iznervirane mame. Ljubim vas (ne u dlan, jer ni vi to ne biste voleli) 😉

Ledena kraljica

Da ne okolišem, bila je udata…. Nije to krila, kao što nije krila ni sedef u oku, zakišila bi na svaki pomen sreće.

Ličila je na mnoge koje sam znao, podsećala bojom kose i očiju, ali način na koji je hodala bio je sasvim poseban, i boja glasa… Glas ledene kraljice, hladan, taman, ritam pomalo spor. Drhte samoglasnici kao na mećavi u januaru, priča tužne stvari, misli tužne misli. Zaledile je godine bez ljubavi. Smrzle je teške reči. Ohladila samoća.

Udata. A sama. Sama kao ostrvo.

Ne znam kako sam uopšte doplovio do nje, tek tako strujao je severac iz njenog glasa, prigrlio sam čvršće košulju uz sebe i zavirio pod ledenu nastrešnicu njenih kapaka.

Da, bila je udata, ta moja Ledena Kraljica. A bila je sama. Promukla. Mutnih očiju. I ne znam odkud mi to da je u snovima nazovem svojom. Pomalo mi se inje nahvatalo na bradi, zadrhtao sam tog ranog jutra pod naletom njenog pogleda, ali zamirisali su cvetovi trešnje i neki oblak mošusa ugnezdio mi se pod dlan. Njen osmeh je otopio glečere, i tako totalno razmekšan stajao sam na tom usamljenom drumu srećan i potpuno nesvestan da je gledam poslednji put. I sada vidim sebi kako mašem…

Rodjendan

Malo po malo i eto, nakupilo se trideset i pet. Već treći dan gacam po trideset šestoj. Možda bi sve ovo trebalo da me plaši, ali baš nasuprot, sve češće vidim sebe u ogledalu kako se smejem, pa čak i ovim boricama koje se produbljuju. Doduše, pomalo se i mrštim na sivkaste vlasi na slepoočnicama, ali vrlo često ostavim naočare na natkasni pa i to nekokako prodje glatko. Stanem, pogledam, okrenem se, malo profil, malo amfas, noge, ledja, stomak… ma sve je ok. Bolje izgledam od mnogih današnjih tinejdžera, ali za razliku od njih svoje mane sakrivam, a ne pokazujem. Mada, to je već druga priča.
Skratila sam kosu na opšte zaprepašćenje – onolika kosa!!!
Obukla sam suknju na opšte zaprepašćenje – nismo navikli!!!
Nosim crveno na opšte zaprepašćenje – šta bi sa crnim!?!
I smejem se tako češće i glasnije, smejem se i dosadnoj kiši, i redu u pošti, i kasirki kada mi vrati manje, cvećarki koja me ispod oka gleda dok nosim nečiji „tudji“ buket… Smejem se i klimatam naušnicama, onim neobičnim zbog kojih me i nepoznati zaustavljaju na ulici da ih pogledaju – a kako se kače? – samo tek tako to provučeš!? To mi je On kupio, zato ih toliko i volim. Ne umem da objasnim zašto mi i dalje treperi u stomaku kada ga posmatram ispod  dok kosi travu, dok zamišljeno čita poštu, kada se obraduje ko dete vrućim kiflicama, dok spava spokojno i diše sasvim tiho i nečujno…. I ne znam šta da mu kažem u tom trenu, jar ako mu kažem volim te to nisu te reči i ne objašnjavaju ništa. Ovo je drugačije, dublje, jače, na staje u par reči, to su sati, dani, meseci godine, to su noći i dani, smeh i suze, to su radosti i težine neprospavanih noći, dečije bolesti, ekskurzije i letovanja, uspeli i neuspeli ručkovi, opeglane košulje, zaboravljeni brojevi, stare i nove poruke na frižideru… Ja sam ovakva baš zbog svega toga, bez njega bila bih samo slikovnica bez boja. Zato mu u tim trenucima ništa ne kažem, samo se nasmejem bez glasa. On me pogleda, nasmeje se i dečački pita žmureći na levo oko – Šta se smeješ, a? Ja zažmurim na desno i kažem – Meni se nimalo nisi promenio…

b3cff8615364ac4a73ae54d6884fa2db

Gondola

Nikada nisam videla Veneciju….

On je rekao da podsećam na taj grad, jer moje oči plutaju po suznim jezerima.

Rekao je da će zauvek čekati na moj dolazak, a unapred je znao da nikada neću učiniti taj korak.

Sanjao je moje ruke, isprepletane duge prste kako lutaju i traže.

Moje oko koje je zarobilo njegov lik.

Besciljno lutao ulicama usnulog grada tražeći moje korake po pločnicima.

Sanjala sam Veneciju. Plovim malom gondolom. Žmurim, a vidim.

U ušima čuvam ritmičke reči raspevanog jezika. Pesma za mene. Vetar za mene. Voda za mene.

I ne znam zašto na mojoj terasi umiru leptiri…