Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.
Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si…
Pogledaj originalni članak 310 more words
Alisa u zemlji luda 