Balaševa priča… Ili Nikolina priča….

(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)

Mala Vidra: Hej?

I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.

Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…

Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…

Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…

Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…

Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…

Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…

Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…

Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?

Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…

Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…

TEKST KLIPA

NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto, vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao. Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokoću. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori.
NIKOLA: Vaso. Jesi li je video ikad?
VASA: Ne. Njega sam sreo jednom. Na trkama, u Šiofoku. Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja. Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli. On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski. Ali, ne. Video je nisam.
NIKOLA: Vaka. Pa, i ti si je voleo, priznaj…
VASA: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova. Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator. Vidi, u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš. Posebno kada si mlad.
NIKOLA: Zaljubiš se ali ga ne voliš? Zar to nije isto?
VASA: Ne znam, meni nije. Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.