Zasluga

„Sanjao sam te…“

Njegove reči mi sleteše na rame i u trenu prestadoh i da dišem.

Mene? Zašto mene, kada oko njega bujaju bokori razmaženih cvetova. Šta će mu planinski cvet?

„Ne pitaj me dalje…“

Nisam ni nameravala. Već mi se ljulja pod nogama. Zar moram dalje?

Ćuti. Gleda me i očekuje da ja nešto kažem, da otkrijem karte, da se ogolim. Znam za trik. Ćutim i ja.

„Rodjeni si filozof. Na moju jednu slede tvoje pet.“, redja neki nered na stolu i sklanja pogled. Valjda sada očekuje te moje pet… Ćutim i dalje. I čekam. Breg ili Muhamed?

Oskrnavio me. Razapeo. Ubio. Vaskrsnula sam. Nije to njegova zasluga. Kriv je. Ali ćutim i dalje. Njegovi snovi mene ne dotiču. Mada mi je drago da ga ne ostravljam na miru.

„Drago mi je da si tu. Lakše mi je što znam da te imam.“

„Nemaš me. Prihvati to…“

„Mislio sam metaforično…“

„Ni metaforično. Dao si mi pravo da ti okrenem ledja. Dozvolio si mi sasvim svesno da prema tebi budem surova. ..“

„Ne bi ti to, zar ne? Ti si Vila Dobrila…“, smeška se unezvereno i pruža ruku.

„Nisam više, ja sam Kruela De Vil… Ali nemoj to da te brine. Mekušci kao ti nemaju krzno, beskoristan si…“.

Kuckaju moje potpetice. Oduvek sam želelela da odem ovako… U tišini… Samo ubrzani otkucaju njegovog uplašenog srca. I moj osmeh.