Pišem ti ja koji ne pišem više

Pišem ti ja koji ne pišem više.

Brod, kutija, šibica

„Ne mogu ni da zamislim da živim u kutiji od cipela kao ti“, rekla mi je vlasnica broda. “ Meni na brodu prija veličina, prostor, sloboda. Tvoj dom to nema. Niski su ti plafoni. Nemaš ni lustere. A zavese tek…“
Ćutala sam. Nisam ni primetila da mi je mali dom.

A onda sam srela ponosnu vlasnicu kutije šibica.
„Draga moja, pa ja bih se izgubila u tvojoj kući. Moja je kuća mala. Očas posla počistim i namestim. Ne mogu ništa da izgubim. Trebalo bi mi tri puta više vremena da kuću dovedem u red da živim ovde. “
„Ali vlasnica broda…“
„Uh, to je tek strašno.Da živiš na brodu!? Užas! Sve se ljulja, a nemaš ni komšiluk gde kafu da popiješ. Da ne spominjem prozore, kišu i vetar!“
“ Ona kaže da uživa u slobodi…“
“ Koja sloboda? Pa ona živi na brodu u boci… Sve je to samo privid, draga moja, sloboda je kada ti duša nije sputana…“

Jutarnji pogled na svet

Sanjala ga je, mada ga nije videla mesecima. A noćas je lagano, pešaka doputovao u njene snove. Pomalo prašnjav od druma, pomalo ćutljiv, prosed, nasmejan, u crnom.  I dok je njena polovina ravnomerno disala kraj nje, ona je sanjajući zažmurila i poljubila svoju prošlost. Dugo je mirisalo na onu jesen i na bezbrižnost. Na srce od papira. I oma tišina koja greje srce…
Probudila se sa osmehom i nekim čudnim meškoljenjem u stomaku. Valjda je to onaj osećaj kada si krišom srećan. Bez pravog razloga, bez putovanja, bez griže savesti. Čista, neukaljana, nerazvodnjena sreća.