Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne znam ime.
„Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…“, smejala se i naklonila mi se kao princu.
„Gde god da odem svet će biti tesan, a preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.“, ućutao sam. Na trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti. Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put, ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:
„Tvoje visine su prevelik izazov za mene, redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te ne bude na horizontu.“
Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.
Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….
Alisa u zemlji luda 
Where have you been all this time? Deluje mi da odkad ti ne pises, ne pisem ni ja….Cudno skroz… 🙂
Uzajamna povezanost, ha 🙂
Udaljila sam se malo od bloga, imala sam neke nazovi obaveze, probleme, tako nekako. Sad je sve u redu i opet sam tu. Hvala što si i Ti tu. 🙂
Drago mi je sto te čitam ponovo, leeeeep tekst 🙂
Hvala Ti. Znači mi puno. 🙂
Dosta dugo čekao sam dan kad ćeš početi da pišeš. Nadam se da ovo nije samo privremeni povratak jer si nam stvarno nedostajala…
Znaš, ja sam od onih koji se okreću, i često sam virio niz tvoj put.
Osećao sam samo veliku prazninu i sivilo…
Samo nam maši Alisa!
P.S.
Moj naklon princezi u koju nikada nisam sumnjao. 🙂
Na ovakve tvoje reči pocrvenim. Hvala Ti, Prijatelju, bolje vas našla ponovo. 🙂
Pa, stvarno, gde si ti…? Kada sam došao ovde, tebe sam valjda prvu sreo, i baš mi jwe drago što je tako… I šta kažeš, vetar na vratu od mahanja… 🙂 Eto, kakva ti poređenja imaš… 🙂
Pa moguće je da sam ti baš ja prva komšinica ovde na blogu, a i ti si mene odmah kupio svojim divnim rečima, tek da znaš.
Pa da, vetar… 🙂 Evo osećaš li sad vetar, i ja tebi sada mašem! 🙂
pazi staklenka se vratila, pa baš skoro sam se pitao gde obitavaš 🙂
Tu sam, pomalo naprsla, ali zalečiću se već. 🙂
Придружујрм се поздравима стрпљивих. Искрено.
А, прича…
Јеси ли читала Михајла Пантића? На пример збирку прича: „Ако је то љубав?“
Препоручујем. Разумећеш и зашто.
Још једном, срдачан поздрав.
Nisam čitala, ali potrudiću se da pronadjem.
Hvala. Pomalo mi je i drago što sam nedostajala. 🙂
Čitam i ne verujem da si se vratila. Tako prija
Tu sam. Hvala Ti. Lepo je kad odeš i u povratku shvatiš da ima ljudi kojima nedostaješ.
Aliso, očekivala sam jedno, dobila drugo do kraja. Kakav preokret, kako divno i bolno u isti mah.
Hvala Marina.
Pa, takav nam je i život, jedno pria drugo nas sustigne. Valjda sudbina bira nas a ne mi nju, mada, ruku ne srce, ne želim u to da verujem. Nekako se nadam da svako od nas sam bira svoj put.
Alisa, mi biramo sudbinu. O tome planiram jedan tekst, ali moram prvo da se sama dobro uputim u čitavu priču, tako da… sve ima svoje. Dobijemo priču rođenjem u ruke, a naše je da je dopisujemo, i učeći ispravljamo, da bi na kraju imali gde da podvučemo crtu…
Čeka. Strpljiv – spašen! 🙂
🙂 Tako nekako.
Običan je kao ponedeljak, i samo san, pustiti kada treba pustiti.
Baš tako , drago mi je da si tu. 🙂