Bajka

Otilija leži potrbuške na trosedu i landara nogama, lista današnje novine i sasvim nehajno prelazi preko naslova. Otilija je moj glas razuma.

– Pokušavam to da prihvatim, veruješ u bajke. U imaginarno. U nešto što možda uopšte i ne postoji,a opet i ako postoji ko zna kakav oblik ima. Samo hoću da ti kažem da na kraju može biti sasvim drugačije i da opet budeš povređena.

Znam, Oti uvek pokušava da me iščupa iz haosa mojih maštarija. I Oti sve ume i sve razume, samo sa sobom ima male nesuglasice.

– Dobro, Otilija, pokušaću da prestanem da verujem u bajke. Baš kao što više ne verujem u bajke koje mi ti pričaš – smejem se spuštenog pogleda i osećam kako uzjogunjeno diže glavu i prži me pogledom.

– Koje to bajke ja pričam?! – čudi se i podiže glavu.

– Pa ona sa malom devojčicom koja je rekla da više nikada neće ni pogledati Vladu… Niti razmišljati o njemu… A o sanjanju da i ne govorim… – smejem se dok palim cigaretu, a već znam, pokušaće da se opravda, a onda će priznati.

– Pa znaš… Nije to baš tako. U stvari, ja sam samo… Znaš, ponekad…

To je bilo to. Sad počinje priznanje.

– Jeste, opet sam se zaletela. A rekla sam da neću. Da sam sad velika, toliko velika da sam ga prerasla i da se više nikad…. – opet se zatrpava rečima.

– Na neki način te privlači i to ti sad, u moru tvojih neodlučnosti, samo pravi vrtlog koji te vuče na dno.- rekla sam u jednom dahu.

– Jeste… – pa pauza za njen udah i knedlu. – Lakše mi je kad ti to kažeš. Kad ja kažem to je kao da priznajem.

– Pa priznaj onda. – smejem se, dok joj na čelu piše sadržaj prethodne noći do tri ujutru.

Na trenutak je zaćutala, a onda podigla glavu sa širokim osmehom i rekla:

– Ma da mi je samo da vidim njegov odraz u ogledalu kada se ujutru pogledao i video minđušu…

Smejem se. Njena minđuša na njegovom uvu. To je lepo. Lepše i od bajki. Pa kako onda da ne verujem u sve to. Princ koji nosi munđušu. Princeza koja pije rakiju. Zla čarobnica koja je izgubila razum pod činima posesivne ljubavi. Narator koji sve razume i koji prašta. I popuje i više nego što treba, ko da ga plaćaju. Kako, moja Oti, da ne verujem u bajke, kako da mahnem rukom i proglasim nestvarnim sve ono što nas čini? Onda bih i moju kućnu vilu zatrpala prašinom sumnje. Ona postoji. Baš kao što postoje princeze na zrnu groždja, kao što postoje prinčevi koji ne jašu konje, kao što postoje zle čarobnice koje se plaše naratora. Sve to, Oti, postoji, postoji baš kao što postojimo ti i ja, kao što postoji onaj papir na kome piše samo petina tvojih želja, kao što postoji princ vanzemaljac sa naočarama, kao što postoji prizemni šareni dvorac sa dečijom vriskom, osmesima i suzama. Moram da verujem u sve to, jer ako prestanem ispariću… I ja i ti, i sve one dobre vile koje pričaju te iste bajke, i crtaju porodice na velikim hamerima, koje seckaju cvetiće i leptiriće lepe na okna prozora, šarena dugmad na čestitkama, duge na unutrašnjim zidovima dvorca i lepe plave seoske frajle Nataše… Ispariće i divni stari klavir, koji govori sve ono što želim da čujem; nestaće slike mog srednjoškolskog grada koji me podmlađuje, koji me podseća na sirovi miris gitare na skveru…  Kako da živim bez onih koji me nasmeju i vrate mi veru u novi dan?

2qx0nir

Magla u sećanju

Naiđu mi ponekad, u magnovenju, njegove reči. Stresem se kao na prvi mraz, okrenem glavu ka suncu i nasmejem se, pokušavam da oteram to sivilo i težinu. Koliko god da se smejem i ubedjujem, nikada nisam prerasla u sebi njegovu izdaju. Ubiti ljubav, to je već nekako moguće razumeti, ali ubiti prijateljstvo, to je više od greha.

Sećam se, još na početku rekao je, sasvim naivno, nepromišljeno – nemoj se zaljubiti u mene. Pitala sam se, koliko ja to izgledam krhko i povodljivo da me treba upozoravati – Pazi, ide leptir! Pazi, novi nalet povetarca! Pazi, zagnjuri, talas!! To se ne jede!

Nisam se ni mogla zaljubiti u  njega. Ne možeš se zaljubiti u senku. Ne možeš voleti vetar. Ne možeš zagrliti plimu. Tad jednostavno zažmuriš, slušaš, živiš. Nema tu filozofije. Neke stvari imaju svoju magičnost samo zato što traju kratko, i ja sam kao omađijana žmurila i dozvolila da me pospe prah zvezda koje su se ubijale iznad nas, zvezde padalice.

Ne možeš dve galaksije spojiti u jednu, ne ide to tako. One postoje sasvim posebno i sasvim drugačije, okupljene oko svojih sredina. Kako možeš naterati Zemlju da prati neki drugi Mesec? Ne možeš ni mene naterati da zapalim sve ono što sam stvarala.

Rekla mi je Otilija smeh koji stvara prijateljstvo ljubav pretvara u suze. Gledala sam u nebo i pitala se da li ludim. Dve prave se ne mogu seći ni u beskonačnosti. Nisam ni želela da stvaram sebi iluziju da savršenstvo postoji, a još manje da ga je moguće naći. Imati prijatelja poput njega je laskalo. Imati njega za prijatelja značilo je otvoriti neka nova vrata, naučiti drugačije stvari, čuti drugačije reči. To je bilo sasvim dovoljno. Zašto je sve to prekrio mrakom sopstvenih nedostataka? Zašto je osvetlio svoju mračnu stranu i svima je dopustio da je vide. Sa kojim pravom gura u ambis moje  naivne reči?

Pisati živote u paralelnim svetovima daje za pravo da pustimo mašti na volju. Opet, sve to ne možeš preslikati u stvarnost. Ljudi u drugima prvo prepoznaju sopstvene grehove. Zašto sam baš ja ogledalo tuđih iluzija? Svaki dan se budim sa željom da nikog ne povredim. Uveče ležem ranjena. U snovima tražim odgovore na svoja uzaludna pitanja.

39423_152613514778451_3421415_n

Buka jednog omađijanog srca

Otilija i ja sedimo uz kuvano vino, lagane zvuke gitare i tonu dima od cigareta. Ona je moj glas razuma, ali valjda se i razum ponekad zamori pa traži neki drugačiji pogled. U ovom slučaju iz moje perspektive. Oti je divna, nežna, a opet na taj svoj divni način uplašena od života. Ona ima rešenje za sve moje probleme, odgovore na sva moja pitanja. Ali, ponekad zastane pred malim kamičkom na svom putu. Jaka je za druge, a drhti kao srna kada je ona u pitanju.

– Apsolvirale smo Darka. Gotovo. Ne znam na koji način da ti objasnim da je providan, jedna obična ameba, ništavan i posve običan. Tačka. Pogledaj se u ogledalo, osvrni se, zapitaj se ko si i čija si. Ko se takne politike već gubi svoju ljudskost, a on je, lutko, duboko zaglibio. – naklapam stotinu puta pređenu temu.

-Znam.- kaže, a gleda u žar cigarete. – A opet, smotao me na foru trenutne situacije. Poklopilo se sve. A svesna sam toga, i u pravu si, ima tu mnogo praznina. Ne vredi trošiti snagu.

U tom trenu otvaraju se vrata i ulazi on. Darko. Kao u lošem scenariju. Prilazi, par reči, nekoliko osmeha, dve – tri otrcane fraze i eto ga – već sedi sa nama, naručuje stomakliju, konobar dolazi, on plaća ceo račun. Sedim i gledam, ne verujem, Oti – budi seee! Ona trepće, pravi čitave orkane, pomalo bocka rečima, ljuta je, znam, ali ne sad Oti! Ne sad da budeš fina!

Znao je da smo tu. Zato je i došao. Priča o poslu, podgreva stare rane, daje nadu, ali ograđuje se, ništa ne obećava, već samo – u planu je. Pa kad je u planu što ne radiš na tome. Insektu!

Isto kako je i došao pompezno odlazi, očekuje fanfare, doboše, možda i bis. Hm, mnogo buke ni oko čega.

Oti ima krupne oči. Sada su bile duplo veće. I pre nego što sam bilo šta rekla ona trepnu, zapali cigaretu i reče:

– Moram ovo da rešim, mislim, sa sobom darešim. Nemoguće je da sam svega svesna a da, opet, svaki put dopustim da me povuče na svoju stranu. Misliš li da sam ja slaba?

– Dođe mi da te lupim ovom pikslom! Nisi ti slaba, samo si sada trenutno omađijana lošim jeftinim trikovima. Samo treba da popričaš malo sa sobom i to na dugačko. Ako ti je lakše sedi i piši, bitno je da staviš na jednu stranu dobro, na drugu loše, pa da sama vidiš šta će da prevagne.

Htela sam još mnogo toga da kažem, recimo, da je premija koju ne zaslužuje svako, da je lutka od porcelana koja se lako može slomiti, tako lepa i skupocena, da je biser, da je… Da je pravi prijatelj. Da je volim. Da mi je muka kada je gledam kako se valja po prašini a zaslužuje zvezde. Nisam ništa rekla, jer me ne bi ni čula, ovako zadubljena mislima o običnom gmizavcu. Zaglušuje je sopstveno srce.

548840_3577585408478_1538424002_4959633_449697107_n