MR part 1

– Dobre osobe se ne rađaju. Možda delom. Za dobrotu se treba boriti, žrtvovati, osvajati je delić po delić, čitavog života, ako želiš i ako imaš snage za to. I naići ćeš na bezbroj iskušenja. U mladosti, nestrpljivi i nadmeni, kako samo mladi ljudi mogu biti, delimo ljude na pametne i glupe, male i velike, kreativne i obične, rokere i narodnjake, pismene i nepismene, tako u nedogled i tako pogrešno. Jedina vredna podela je podela na dobre i loše ljude. Kažeš da si celina, ali nisi. Ne možeš biti. Na prvi pogled se vidi da si trećina svoje porodice i polovina svog deteta, možda sedmina neke grupe prijatelja, ne znam, za to saznanje je potreban još neki pogled osim prvog – govorio je Bogdan Veri, koja je svoju slobodu nosila kao blistavo i ogromno odlikovanje.

– Ja jesam celina. Ne mogu postojati kao polovina, ni trećina, ni sedmina. Ti delovi nas koji se nalaze u drugim ljudima nisu zapravo delovi nas samih. Ne pristajem da ne budem celina, jer ja samo tako i mogu da trajem. To što nesebično sečem i delim sebe ne znači da mi ti delovi posle nedostaju. Samo se na neki volšeban način provučem kroz druge. I opet ostanem cela. Možda nije tako, ali ja sam naučila da tako trajem. Plaši me da mislim drugačije.

– Tako je teško ukrotiti tvoj način, koji i nije toliko različit koliko je tvoj.

Bogdan glatko otpi gutljaj muskat hamburga zagledan svojim zelenim očima u planinski venac iste boje. Njegove oči su imale tu osobinu da ih boje planine, pa kad bi posmatrao krševite i gole gromade što nadmeno paraju nebo, poprimile bi svetlu nijansu stena. Tako je to sa visinama.

– Žene sa mudima su patetične kao i muškarci sa ženskim srcem – dodade on, sipajući preostalo vino iz buteljke u njenu, pa u svoju čašu. Prijatan vetrić je ispunjavao terasu mirisom planina, a nebo je bilo vedro bez oblačka. Nije joj se dopala takva izjava. Blago se namrštila i pogledala u njega, ali njegov pogled je lutao horizontom. Uzela je cigarete i upaljač sa stola. Znala je da će mu tako privući pažnju. Trgao se na zvuk upaljača i pogledao u nju. Muklo je rekla:

– U Srbiji je patetično sve što ima veze sa srcem.

Povukla je dim i tako zaustavila bujicu reči koje su joj navirale o jakim ženama i muškarcima sa srcem. Znala je da je namerno to rekao, da je prodrma, u poslednje vreme sve češće su je hvatale one ćutnje, kada sobu preplavi tišina, a njen dah postane potpuno tih i jednoličan.

„Naposletku, šta fali ženskom srcu?“ – i dalje je ćutala Vera.

– Nisam rekao da je to loše.

Bogdan se pitao zašto Vera ćuti, jer je dobro znao da je ona jedna od onih koje ne vole zelene haljine, ime Ana i pričaju kao da im je svaki dan petak popodne. Ponekad i ćutanje zna da bude lepo, ako imaš s kim da ćutiš o istim stvarima. Sa druge strane, ćutanje može da posluži i kao najjači oklop na svetu. I Bogdan je ćutao. Sa osećajem da mu je srce u sredini nekakvog tmurnog i olovnog oblaka. Ćutao je o ljudima koji ne znaju da cene iskrenost, već je odmah brže bolje upere protiv onog ko je iskren i muče ga njome.

-Nisi rekao ni da je dobro.

Njen glas probudio je neke uspavane misli, koje su poput starih slika memljivo ćutale u ćošku. Zapravo, slomivši tišinu, ona je skidala sa svog levog ramena krivicu zbog zabrinute bore koja je stajala na Bogdanovom čelu. I opet je u uglovima očiju skrivala talase. On ne voli kada ona preuveličava stvari. On ne zna da ona oduvek živi u prošlosti. Nikada je nije pitao da li su se njena lutanja isplatila. I možda mu nikada neće ni pričati o gorčini svojih ćutanja.

– A šta smo mi u stvari? – Bogdan se promeškolji u stolici od pletenog pruća.

– Mi smo dve žice na Rilkeovoj violini… -Vera pokupi sa ovalnog stola ključeve od kola, cigarete, upaljač, tutnu sebi u naručje nekakvu nežno ljubičastu fasciklu i ode svojoj kući.

“ Rilke? Nešto ga se i ne sećam. Moraću obnoviti to gradivo.“ – izusti Bogdan u sebi i ostade još malo razmišljajući o žicama na violini, obalama reka i trotoarima na dve strane jedne ulice.

***

Vera i Bogdan su radili u istoj kancelariji u tom gradu stoletnih lipa. Pogled na kej i tek ozelenelo drveće. Mala reka velikog imena. Neke nejasne siluete pod kestenom, levo od prozora. Saksija na prozoru zaklanjala je nebo. Ona je mrzela cveće. Bilo je čudno da je preživelo njen poslednji nalet depresije.

Vera iz drugog pokušaja upali auto i kliznu niz drum. Pomalo je bila zbunjena zbog svoje izjave o dvema žicama iste violine. Sem istog zvuka, drugo je sve bilo pogrešno. Njih dvoje nikada nisu bili zajedno u jednoj pesmi. Naročito ne ljubavnoj, kakva je bila ta Rilkeova. On je bio njen odraz duše u ogledalu, samo u muškom obliku. Razumeli bi se u pola misli. U pola koraka. Bila je sigurna da je i sada razumeo nejasne tonove pomenute violine. Nebo možeš gledati i kroz prozor, ali samo ležeći na travi shvataš da plavetnilo ima i zvuk. A bez zvuka za nju ovaj svet nije imao smisla.

Bogdan ustade, proveri još jednom da li su kompjuteri pogašeni pa zaključa vrata, otkaska niz stepenice i zakorači u dvadeset i sedmo po redu proleće. Na putu do svog obližnjeg momačkog stana razmišljao je o tome kako se dve žice na violini, iako sviraju istu pesmu, nikada neće dotaći ukoliko to svirač ne uradi na silu, a tako nešto je u kompozicijama za violinu sasvim besmisleno raditi. Dve obale reke se spajaju jedino na izvoru, a trotoari ulice samo u slepoj ulici. Bogdan je voleo da ide peške, takoreći da prošeta do kuće širokim trotoarom od crvenog kamena koji je u stvari bio nastavak keja, slušajući na slušalicama svog nezaobilaznog „soni eriksona“ dela klasične muzike.