Onaj moj Dorijan

Sećate li se onog mog Dorijana iz grada gitara, sa nespretnim „S“ koje je šuštalo preko usana dok mi je u tami sobe pevao o bluzu… Srela sam ga pre neki dan, doduše u jednoj virtuelnoj ulici, zurila sam u njega tražeći tragove mladosti od pre devetnaest godina… Čudno je to kako nas godine promene pa postanemo drugačiji. Ja se njega sećam kao dugokosog mladića u farmerkama i starkama, sa gitarom na ramenu. Bio je oličenje devojačkog sna, i umeo je baš tako da laže lepo, kao što to umeju maštoviti dečaci. Da hoda kao po oblacima skverom grada moje mladosti.

Moj Dorijan sada ima srebro u kosi, i onu nesvakidašnju bradu sredjenu sa puno truda, porastao, prokrupnjao, a opet iz očiju mu i dalje viri onaj stari zvrk.

Ali moj Dorijan je porastao i odrastao.

Moj Dorijan ne skakuće na jednoj nozi, žmureći na levo oko, tražeći izgubljeni upaljač i pikslu. Moj Dorijan plaća račune i ekskurzije.

Moj Dorijan ne pamti bluz o mačkama iz sobička srednjoškolskog stana. Moj Dorijan se više tako i ne zove.

Možda bi prepoznao moj smeh. Ili korak. Ili mali prst leve ruke. Ali sasvim sigurno mene ne bi.