Ne umem da plivam sa ajkulama….

Bio je jako lep povod. Ali, eto, ima ljudi koji samo na sebe misle, a kada u sebe naliju koji litar ceo svet postane njihova pozornica, i onda Neki Moji sasvim potonu… Volim ga, ali svaki promil alkohola ubija ljudskost u njemu, nadjača ludost mladosti, palice, bokseri,  tuča… A ne ume da se zapita šta sutra… Moja Ona kopni pored njega, zrela, a nedozrela, savim mlada, a stara, stara čitave vekove… U očima joj čitave galasije u srcu more želja… A on, mlad, i tako lud, savim mladalački lud, tako  nesposoban da primi bilo koju reč da ga urazumi, da zastane….

Boli me duša zbog Nje, pokušavam da odraste uz moje iskustvo i uz moje godine. Ne može to tako, shvatam i ja, na svojim greškama svako najbolje uči. I plačem, ali sve je uzaludno, vreme, ipak, jedino učini pravu stvar.

I još nešto… Mog ćaleta je večeras na semaforu od pozadi udario neko, a on u onog ispred sebe. Izašao je iz kola, svoja jeftina mala kola, ono što može sebi priuštiti, ono što je njegovo pred Bogom i pred svim što postoji. Izašao je mladić, ošišan kratko, naduvan i preduvan, vikao, savim ubedjen u svoje reči. „šta je matori, ne zovi policiju, zapaliću sve tvoje…Naći ću te…Nemam para, taj tvoj krš ne vredi ništa. „

Moj otac je paor, treće dete, neželjeno, a divno, umetnik, slikar i pesnik, po sili božjoj paor, seljak… Nema lepše paprike, nema sladjeg krompira…. Uljane boje i terpentin čame na tavanu, pesmarice trunu. Za njih nema vremena, proleće je, valja se zauzeti, okopati, poorati… Valja zakrpiti, posejati… Nadjubriti… A djubrad na ulicama voze tatina kola i udaraju redom… Prete da će zapaliti ono što si stvarao decenijama. Zar vredi za komad plastike žrtvovati ono u šta si uložio letovanja i zimovanja na koja nisi nikad otišao?

Na trenutak večeras poželeh da sam sin. Jedan baš takav, ošičan previše kratko, neotesan i nevaspitan, i da sam bila u kolima…. Da naplatim sve majčine suze i očev znoj, dedine prećutne žalbe i babin muk. Da psujem, udaram, gazim, Da svim tim maminim i tatinim sinovima naplatim za sve u životu… Da sam muško koje ne haje za ništa… Da gazim preko svega i da se smejem… A opet znam da ne mogu, babine reči na samrti me trgnu i osveste… Budi čovek, poštuj i voli…

Koga ćeš ti da pališ i čije da zapališ, razmaženi majkin sine? Moje nekupljene farmerice? Moje ekskurzije na koje nisam otišla? Moje nekupljene haljine? Moje suze, moju miku, moj bol? Ti što si ušao u nezasluženo, samozvano, samo po sebi rečeno?

Ne ide to tako… Ovozemaljsko i nebesko nisu na istom kantaru…

Poželeh da sam muško bez razuma i sa snagom…

A opet, znam da ne mogu….

Pričali su noćaš o mladosti i starosti, o mudrosti i iskustvu… Svega imam, a ničeg nemam… Neko bi rekao da je to nemoguće… Tata me je naučio da odrastem, a ostanem dete. Majka da poštujem i cenim duge. To je najveća umetnost. Sve ostalo je smešno.

Imam trisedet i tri. A zapravo, imam ih stotinu i trideset i tri. Umem sa svima da razmenim koju. Umem sa svima da se smejem i da se isplačem. Ali ne umem po tudjem da gazim. Tad me zaboli i moja muka. To je moja muka i moj žal. Ali neka je… Znam da sam čovek i da mogu da spavam mirno. I ne znam što mi se ova jeftina zakačila za vrat cele noći…