Baraba sa likom dame

Rekao mi je:

– Znam ja, umeš ti da putuješ bez kofera….

Zažmurila sam na levo oko i zapitala se da li bih stvarno mogla…

Mogla bih, ruku na srce, sve svoje nosim ispod kaputa…

Pogledala sam ga i rekla:

– Mogu. Ali, samo ako je put u jednom pravcu.

– Gde bi ti to otišla…?

– Ne znam. Kada zažmurim i oslušnem sebe… čujem samo – „mogla bih“…

– Šta bi mogla?

– Sve. Sve mogu. Samo moram da zažmurim.

– Što bi žmurila? – sa čudnom grimasom kopao je po mojoj podsvesti.

– Tako mi je lakše. Onda prestajem biti onakvom kakvom me drugi vide. Onda postajem biti ja.

– A kakva si to ti? – nasmeja se i prekrsti ruke. Očekivao je priču.

– Ne znaš? Što bih ti onda opšte pričala? – okrećem ledja i ljuštim lak sa noktiju. NIkad i nisam bila dama. Samo imitacija dama. Baraba sa likom dame.

– Kada žmurim, kao sada, mogu da uradim i kažem sve.

– Zar ovako ne možeš?

– Ne mogu. Tudji pogledi me čine drugačijom. Očekivanja me oblikuju. Želje me klešu.

– Svašta. Ja sam oduvek znao da sve možeš. Ne moraš da žmuriš ili ne žmuriš.

– Jeste. Ti si oduvek znao. Ali ja mogu baš samo onda kada žmurim…

 

Čaša

– Kriva sam! – uz osmeh podiže čašu.

– Preteruješ. Počinješ da me plašiš. – Danka je gledala u skoro praznu flašu.

Branka posle dobrog gutljaja ostavi čašu na sto i povuče dim.

– Svako ima svoj način preživljavanja. Ovo je moj. Neko mi je rekao da mi nedostaju krila. Možda je ovo način.

-Tebi krila smetaju da živiš – rekla je Danka nekako više za sebe i nasula i sebi u čašu.

– Nisam čula šta si rekla? – nasmejala se Branka pomalo dečije iskreno. Dobro je čula njene reči.

– Ništa. Samo gundjam. Znaš me. – Danka govori više za sebe, preživlajva tudj bol. Razume, a opet teoretiše.

– Živeli! – smeje se Branka, malo od vina, malo od života. – Dobila sam mail. Kažu mi da vole da čitaju to što pišem, ali da sam teška za čitanje, jer ih zaboli. T-e-š-ka! Ha ha!  Znam ja to. Ali, eto, anonimna sam. NIko i ne zna sem tebe da je to moj blog. Mogu sebe da rasprostrem poput stoljnjaka i da me baš bude briga ko će znati…

Smeje se, gleda u zid, a sjaje joj se obrazi. Klizi slana kiša.

– Opet prokišnjavaš… – Danka promuklo ispaljuje svoje misli. – Opet si utonula u ono tvoje žuto stanje…

– Znaš, kad bih pisala ovo što ti pričaš bilo bi nemoguće napisati bez gomile tačaka. – osmeh joj na licu a pogled ko zna gde. – Kažu da preterujem sa tim tačkama… Uostalom, kažu da ja uopšte uvek preterujem….

I opet se smeje, smeje se do suza, a onda zastane. Ostanu samo suze.

– Mislim da ne bih mogla bez muzike. Nikad. Neverovatno je koliko puta sam se sa strahom zapitala šta bi bilo kada bih ogluvela.

-Bože, Branka, o čemu ti razmišlljaš! Svašta!

– Zašto? Ništa nije nemoguće. A opet… sve je tako teško ostvarivo…Ili se kaže – ostvarljivo. Više ni sama ne znam. Ma ne ljuti se… ja ne iskapim flašu svaki dan…

– Ne ljutim se. Samo mi je teško što si toliko drugačija…

– Nisam ja toliko drugačija, nego su drugi toliko isti. I ti si drugačija, pa nije toliko strašno.

-Da, Branka, ali ti si drugačije drugačija. Sa krilima. Sa rečima. Sa notama. Sa bolom u sinusima. Sa strahom od visine. Sa načinom života….

– Aha. I sa talentom da nerviram sve oko sebe. Sa povišenim intenzitetom glasa. Možda sam samo drugačije ista, a ne drugačije drugačija. ..

– Kako god. Ali svakako nisti ista… – uzdahnu Danka i zatvori oči, umorna od utorka.

Branka skoči i sve utomu u more plavog….

Davne neparne zime

Zaćutala je, jer joj se učinilo da je čula nešto sasvim neobično, nemoguće. On je gledao u nju očekujući bilo kakav odgovor. Spreman na sve. Sa Brankom je samo tako i bilo moguće. Podigla je glavu i pogledala ga i u trenu postala svesna stvarnosti njegovog pitanja. Ta daleka zemlja postala je sporedna tema. Treptala je da bi na silu zadržala suze koje nadolaze.

– Možda sam loše razumela, ali, učinilo mi se da me pitaš… – ućutala je. Očekivala je da ponovi ono što ona nije mogla.

– Da. Pitao sam da podješ sa mnom.

– Kako da podjem sa tobom?

– Pa, nadao sam se kao moja žena. Ako pristaneš.

– Izgleda da si zaboravio da sam već udata.

– Nisam. Samo sam se nadao da ćeš sa mnom biti srećnija. – zagrlio bi je tako jako da joj slomi proslost. Umesto toga blago joj otrgnu suzu rubom svoje košulje. Još jedna nataložena želja na njegovoj košulji. Još jedna magličasta sreća koju će pustiti da ode.

Dvoje stranaca koji se razumeju. Ništa više od reči, bez dodira i budjenja. Samo poverenje. Ispovest. Rame za plakanje. Možda bi to mogla postati ljubav, ona prava kao u pričama. Možda. A možda bi na kraju sve ispalo isto kao i u mnogim drugim životima. Ovako su bili sigurni – propuštena prilika i očuvano prijateljstvo.

Niko neće znati šta su pričali. On će ostati željan njenog dodira. Ona će plakati ponekad. Ali će sasvim sigurno imati jedno drugo.

Još uvek mogu…

Sanjala sam te… Progovaraš savim smelo, smeješ se, namiguješ. Čudim se, nikada nisi bio takav, već onako snen i pognute glave. Zastajem, pozdravljam sasvim učtivo i uzdržano, poznanstvo sa tobom koštalo me je živaca, vremena, mira. Ne želim da ponovo nametnem sebi nemir u glasu.

Evo me,  na koncertu… ona tvoja pesma i onaj tvoj pevač koga uspešno zaobilazim da bih zaobišla i sećanje na tebe. Ovde ne mogu da biram. Ovde te nekako sami poture u moje misli.

Znam, još uvek mogu da poput vodene kapi rečima pronadjem pukotinu koja vodi do tebe. A opet, pitam se, čemu sve to?

Nikada nećeš smoći snage da objasniš, a još manje da priznaš…

Još uvek mogu doći u tvoj kraj i šetati se kao da je moj.

Još uvek mogu da se nasmejem tvojim šalama koje prepričavam. Samo izbegavam da te spomenem. Zaboli u pleksusu, kao zabranjen udarac. Toliko sam se trudila da budeš sasvim normalan svetac koga poznajem da sam te pokvarila svojim hvalama. Bio si sunce koje je spržilo sve ono što je raslo u meni od tvoje toplote. Sada je ostala samo pustinja i jedan kaktus. Cveta, ali bode.

Još uvek mogu da se usudim da potražim svoju siluetu u tvojim snovima. Mogu. Ali neću. Od tebe mi je ostao samo gorak ukus pri spomenu imena i trag leptira u stomaku pri samom spomenu patetike.

Neću te tražiti po batu koraka. Nemoj ni ti mene slutiti u toplim letnjim večerima kako mokre kose vilenim kroz park sve do kraja ulice, pa niz drum tamo gde silaze umorni putnici. Reka hukom guši baladu o gitari. Sve je plavo, i mada znam da još uvek mogu….

Još uvek mogu pročitati tvoje stare priče koje su sasvim dečije smešne i sasvim naivno neupakovane nadajući se da baš niko neće shvatiti. Ali ne želim ih čitati.

Još uvek mogu da te čujem kroz jauk vetra. Mada, to si sam sebi poklonio.

Još uvek mogu sve to … Ali – neću.