Osamnaesta….

Iza nas sedamnaest godina braka…

Znam, deluje puno.

Znam i to da će mnogi razumeti kada budem rekla da tek sada znam da se oslonim i budem stub istovremeno. Da se tek sad ludački zaljubim u tog istog čoveka koji mi je još iz tinejdžerskih dana bio izvor svih leptira koji mi ludački mašu krilima u stomaku.

Kada se zaljubiš u mojim godinama nema leptira. Samo ti nekako u trenu utrnu prsti na rukama. Osetiš udarac u pleksus. Zažmuriš i dopustiš da budeš i slep i gluv. Da hodaš i po vodi. Ćutiš i vrištiš i veruješu trenu dok se ruše svetovi. Nema jačeg osećaja od osećaja sigurnosti. Kada znaš da si siguran i u trenu smaka sveta. Da je taj neko pored tebe i da će tu ostati i kada umiru galaksije. I kad se u pola noći okreneš na drugi bok i osetiš toplinu.

Ništa više od toga ne treba… jer znaš da ako ode i preko pola sveta, iza svih tih okeana i planina granice su u nama a ne oko nas. e tek tada kada izgradiš i shvatiš te granice, bićeš slobodan, kao ona ptica na raširenom dlanu… .Uvek možeš da doletiš i odletiš, izbor je na tebi. I samo tad, kad jedino što želiš bude to da se vratiš i budeš tu na tom otvorenom dlanu značiće da si i slobodan i nečiji u isto vreme…. I samo to je definicija prave i iskrene ljubavi.