Arhiva za 17 februara, 2019

Osamnaesta….

Posted: 17 februara, 2019 in Moja kristalna zrnca

Iza nas sedamnaest godina braka…

Znam, deluje puno.

Znam i to da će mnogi razumeti kada budem rekla da tek sada znam da se oslonim i budem stub istovremeno. Da se tek sad ludački zaljubim u tog istog čoveka koji mi je još iz tinejdžerskih dana bio izvor svih leptira koji mi ludački mašu krilima u stomaku.

Kada se zaljubiš u mojim godinama nema leptira. Samo ti nekako u trenu utrnu prsti na rukama. Osetiš udarac u pleksus. Zažmuriš i dopustiš da budeš i slep i gluv. Da hodaš i po vodi. Ćutiš i vrištiš i veruješu trenu dok se ruše svetovi. Nema jačeg osećaja od osećaja sigurnosti. Kada znaš da si siguran i u trenu smaka sveta. Da je taj neko pored tebe i da će tu ostati i kada umiru galaksije. I kad se u pola noći okreneš na drugi bok i osetiš toplinu.

Ništa više od toga ne treba… jer znaš da ako ode i preko pola sveta, iza svih tih okeana i planina granice su u nama a ne oko nas. e tek tada kada izgradiš i shvatiš te granice, bićeš slobodan, kao ona ptica na raširenom dlanu… .Uvek možeš da doletiš i odletiš, izbor je na tebi. I samo tad, kad jedino što želiš bude to da se vratiš i budeš tu na tom otvorenom dlanu značiće da si i slobodan i nečiji u isto vreme…. I samo to je definicija prave i iskrene ljubavi.

Ne ostavljaj me samu…

Posted: 17 februara, 2019 in Moja kristalna zrnca

Ne ostavljaj me samu. Često se uhvatim za čašu pa mi srce još više poraste. Sanjam mračne snove. Dani mi imaju dva sunca. Ćutim i gledamu prazno. Drhtim. Slušam staru muziku. Porastem i prerastem sebe u sebi, pa mi ni ovaj svet nije dovoljan. Preskočim planine i pevam, ovako bez sluha. Eho se vraća…

Ne ostavljaj me samu. Potrčaću u susret proleću ovako bosa, a još je zima… Zalediće mi se srce. Nećeš me prepoznati kad se vratiš. Nećeš znati da sam tako ledena sagorela.

Nemoj, molim te, da me ovako dugo ostavljaš samu… Neke druge note useliće mi se ispod šiški… Ubiće me lovci misleći da sam košuta na obodu šume do tražim po snegu tvoje tragove. Zamrzeće me mesec što svake noći stoji po strani dok ja razgovaram sa zvezdama.

Ne ostavljaj me samu… Izlizala sam Desankinu knjigu tražeći tvoje ime. Nalazim ispresovane deteline sa četiri lista. Čitam između redova. Nečiji osmeh. Nečiji pramen. Osmeh. Drhtaj. Reč. Tebe nema. Samo miris prošlosti.

Odlutaću….Izgubiću se u ovom besmislu sadašnjice. Ne razumem moderne note. Zastane mi srce dok gacam po sveopštem besmislu. Tražim toplinu. Osmeh. Korak. Krik bez glasa… Vrati me nazad u ono neparno proleće. Vrati mi kovrdže i pusti me da hodam bosa. I budi tu… Budi tu da mogu da pronađem put ka sebi.