Proleće pod jastukom

Kada je napokon imala ono što su sve druge želele i priželjkivale, shvatila je da je izgubila sebe. Shvatila je da je prazna, dosadna i sama sebi svojim suzama i tihom patnjom koja je iz noći u noć krnji i odvaja gromade duše. Kada u besanim noćima zaroni u jastuk i iz sebe pretače potoke gneva, ona zna da je čovek kraj nje zaista njen, ali dalek i hladan kao Saturn. Onda ustaje, odlazi na tarasu, pali cigaretu, jače uz sebe prigrli onaj smešni roze džemper, koji koristi samo u tu svrhu kada leči nesanicu gledajući zvezde. I dugo, dugo posmatra svetlucave tačke koje lagano klize po nebu, zamišljajući sebe kako zavaljena u plišanom sedištu sedi u jednom od tih mlaznjaka i putuje daleko, daleko, što dalje od nje same…
Nesanica je njena noćna mora. Oduvek je volela noć i njenu tišinu, tada je bila svoja, sigurna od sebe, pod svetlošću Meseca možeš da sakriješ svoje ludosti pod trepavicama, ako se potrudiš, Sunce je, već, ratnik koji je razoružava samom svojom pojavom.

I ove noći kada počinje proleće Branka oseća da vene…

Advertisements

2 thoughts on “Proleće pod jastukom

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s