Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani sada bih bila slobodna. Oni me sigurno ne bi ukalupili u okvir svih onih zabrana i granica koje sada imam u sebi….

Da su me ukrali Cigani smejala bih se glasno bez osećaja savesti, hodala bih bosa i imala svoj svet pod zvezdanim nebom…

Lutala bih, o kako bih lutala, željna svega da vidim, jer okom se kupuje više nego novcem, okom sve možeš uzeti, a da ne platiš i da ne pitaš…

Da su me ukrali Cigani, svesna bih bila kako je život velik i beskrajan, ne bih se lomila i ne bih delila sve ovo što sada delim, na rate, na dane, na neke etape, na kredite i pretplate…

Ne bi mi bilo bitno koji tim pobeđuje, već bih našla način da od trave, cveća i vetra napravim svoj tim koji bi pobedio smešne brige savremenog čoveka. Umela bih da se smejem i da trčim, da vrištim i ćutim, i da budem srećna samo zato što sam živa…

Advertisements

Šapat u jastuku

„…Kako sam se jedne večeri, u postelji, zarekla da ću ga voleti do kraja života, tako te reči, tada izgovorene, još stoje u mom jastuku.“
Rekla je i pocrvenela.
(kasnije, kada je prvo počela da zaboravlja stvari i gubi pamćenje, a zatim – gotovo i da ludi) …. Jelena je vrativši se iz grada zatekla staricu u sobi biblioteke, na podu, kako nožem za hartiju iz rasporenog jastuka, vadi pero po pero, zagleda ga i odbacuje… “Nešto sam nekada važno rekla u ovaj jastuk, a sada toga nečega nema!“ – podigla nakratko isplakane oči, te nastavila da prebira. Oslobođena perca su sletala u njenu kosu. Lebdela svuda po sobi. Tamo… I ovamo . . .

Goran Petrović – Sitničarnica kod srećne ruke

Crna sa crvenom

Ti si oduvek znao sve i bez reči. Umeo da vidiš i ono što niko drugi ne primeti. Zato nisam izdržala tvoj pogled i okrenula glavu. Mislila sam da ti pridjem, da ti ispričam neke gluposti svakodnevne koje su se desile od kad nismo pričali…. Eh, od kad… Mislim da ne bih ni znala odakle da počnem, pokidala se ta nit medju nama, samo me još pesme sete.

Padala je kiša. Kao bez duše sam trčala. Hladno je. Hladno mi je oko srca. Hladno mi je, jer nisam sama, a sama sam, što sam budna i onda kad svi drugi spavaju. Jer plačem i uz komedije. Ćutim kad svi pevaju, nosim crvenu boju samo da zavaram druge ili da me kao davljenika u moru života spaze i izvuku na obalu.

Spustim pogled pred naletom nečijeg osmeha. Zadrhtim i odglumim hladnoću. Znam da sam loša glumica, tuga mi se vidi u onoj bori na čelu i ona  žila kucavica koja ludački tera krv otkriva moje stanje duše. I to svi koji me znaju vide. I ti vidiš, zar ne, ocrta mi se svaki sat nesanice na licu, svaka suza se skameni u uglu oka i svojom težinom me podseća da sam i ja samo običan trenutak ove kugle zemaljske.

Knjige, pisci, čitaoci

„-Ja u tvojim knjigama ništa ne razumem.

-Zašto bi morao da razumeš? Moje knjige su kao švedski sto. Uzmeš iz knjige šta hoćeš i koliko hoćeš s kojeg god kraja stola da počneš. Ponudio sam ti slobodu izbora, a ti si se zbunio od obilja i od slobode kao Buridanov magarac što je skapao izmedju dva plašta sena ne mogući da se odluči koji će najpre pojesti.

-Ne mislim ja samo o tebi. Govorim o tvojoj profesiji pisca. Danas si ti nepotreban. Dinosaurus. Najviše što možeš u književnosti u ovom trenutku da postigneš to je da ti roman liči na prepričavanje neke od serija ‘reality show’. Ono što su u 18. i 19. veku bili ljubavni romani, danas su TV porno kanali od kojih se saznaje šta se nalazi ispod kad muškarac od odeće ima samo ženu. Zašto da se mučiš sa knjigom, kada možeš sve da vidiš uživo? Uz to, danas su u modi nedaroviti. Dok pišu, pisci ne koriste više svoj talenat za pisanje, pa se ne može ustanoviti imaju li ga ili ne. To je nesumnjiva dobit za pisce,a šteta po čitaoca i čitalac vas zato napušta. I tebe i tvoju spisateljsku bratiju. „

„Drugo telo“  Milorad Pavić

Dorijan u gradu gitara

Tragom nekih davnih jesenjih dana slutim da ću te naći u prvi sumrak. Poput ubice kliziš nečujno. Prozor je otvoren i već po basovima prepoznajem pesmu… Poput aveti me prati devojački san – duga kosa i zvuk gitare… Zarobila me jedna pesma. Mojih šesnaest poput kiselog groždja danas me ujeda za jezik. Hej mama, da li znaš šta radi tvoj sin… Uz njega sam naučila kako se drži gitara, kako se svira dušom i onaj bol u prstima… Zaboravila sam, Petre, sve sam zaboravila… Nikada više nisam umela da odsviram onaj tvoj mini blues… Ali pamtim tvoju kosu, nemirnu dečačku kosu koja me golica po ramenu, tvoje nespretno „s“ koje kao žeravicu skotrljaš niz jezik, pamtim miris kožne jakne, tebe koji si moje sivilo učinio poput palete boja…
Možda baš zato nikada nisam uspela da pripitomim svoj pogled. Kažu da se osvrćem za dugim kosama nekih nepoznatih, kažu da me jedino zvuk gitare podiže sa tla… Ja se smejem, jer su u pravu, prikrivam to svoje ludilo u očima, odmahujem, ali sebi priznajem, drago mi je što sam baš tebi poklonila svoju teget maramu. Nikom ne bi lepše stajala. Niko nije umeo da je nosi kao ti…
Sećaš li se kada smo se nakon toliko godina sreli na železničkoj stanici u tom našem gradu mladosti? Bila je jesen, u boji moje kose, i duvao je vetar, kovitlao papiriće u krug. Stajala sam nepomično, srećna i nesrećna, sve se pomešalo u trenu, gledala sam u tebe koji si poput Dorijana Greja zaustavio vreme i ostao onaj isti… Dok si me vrteo u krug ponovo je zamirisala tvoja jakna i opet sam zauvek i bespovratno zavolela naš grad, koji nije bio ni moj ni tvoj, a koji je ipak bio naš…

Neki novi i naši klinci

Pitao si me, jednom, da li ćemo umeti svojoj deci da prenesemo tajne života. Da li ćemo moći da ih zaštitimo od nevažnog i da im usadimo prave vrednosti koje smo usput pokupili odrastajući i sazrevajući. Bila sam tako sigurna u svoj potvrdni odgovor, jer svakodnevno naklapam i pričam, jer iz sata u sat proveravam, sadim i presađujem u tu malu glavu uvenule etičke sitnice, sitnice koje čine život.
Međutim, zapravo oduvek u dnu srca znam da ćemo na najneviniji način osakatiti svoju decu, amputirati im neke večnosti koje su mogli imati. I ona će, baš kao i mi, mrzeti nesvesno svoje roditelje, mi koji smo poput ruža puzavica rasli uz nametnute oslonce. I sada skačemo samo do odredjenih granica, samo dokle smo naučili da smemo, iako znamo da možemo i više i bolje, iako znamo da ni nebo nije granica, nebo će i dalje biti u našim glavama samo loža za zvezde i treptavi mesec, mesto do koga stižu Odabrani, slepo verujući da bismo sagoreli ako i pokušamo, makar samo i da taknemo te visine…
Spomenuvši tebe jednom u sparno aprilsko veče, neki Mali Ljudi zalepiše ti etiketu Čudaka. Ostavši bez daha, kao da su i meni zalepili šamarčinu, podigoh pogled i bez trunke lepog vaspitanja, kojim su me roditelji godinama trovali, poput pubertetlije rekoh u malo zapakovanoj formi da su glupi. Zapravo sam im rekla da su Obični, Mali, Neiživljeni, Neostvareni i sve ono što zapravo nikada i neće moći shvatiti da sam rekla. A onda sam shvatila koliko smo mi Čudaci zapravo nedokučivi, jer Mali Ljudi sve ono što ne razumeju etiketiraju kao čudno. Tako da će im sve naše biti poput Zemlje Čuda.
Naša deca će imati drugačije detinjstvo od našeg, drugačije igračke, drugačije igre. Ali znam sigurno da će, kada odrastu, biti dobri ljudi, Veliki Ljudi, i ako Bog da, neka budu Čudaci poput nas. Znam ja prokleto dobro da sve to ima svoju cenu. Za sve u životu trebaće im duplo više snage i duplo više reči da objasne male stvari Malim Ljudima.Teško je biti Drugačiji. Ali samo Retki nadju Retke, tako da će već na svoj čudno divan način naći svoje druge čudne polovine… I tada Čudo prerasta u Čaroliju.

Zvonjava i patuljci

Ne, dragi moj, nije ti ta glavobolja zbog mamurluka. Zvonjava u tvojoj glavi je od patuljaka. Što me gledaš tako? Pa jeste, nikada ti to nisam rekla, to je tajna, znaš, ali patuljci žive u flašama. Kako to misliš u kakvim flašama? Pa u vinskim. Ne znam kako stvari stoje sa pivom, ali odgovorno tvrdim da patuljci žive u flašama sa vinom. Otkud znam? Pa znaš, kad ti stigneš do dna prve flaše, oni ti se već usele u oči pa svetlucaju, u ušima lagano zvone, u rukama, a naročito u tvojim ustima. Kad već dobrano načneš i drugu flašu oni se sve više gomilaju i počinju da pričaju…

Tako saznam da si brinuo kada sam tri dana bila na službenom putu. Kažu mi da se uvek setiš nekih naših događaja uz određene pesme. A onda, nekeko zaverenički i tiho, patuljci mi kroz tebe ispričaju kako misliš da ona Ružica koja te ganjala po haustorima i ulicama i dalje to radi, samo sada sa veće distance, ali ti se ne daš. Nikada i nije bila tvoj tip. Pa mi ispričaš da ona mala kovrdzava sa posla koja neumorno kucka fakture i turpija nokte nakon dva slova trpa u svoje poprsje kojekakve sunđere da bi delovalo bujno, kakva optička varka, rekli su ti to kolege… Smeješ se, malo šapućeš, malo me grliš, patuljci su svuda u tebi, i rolaju tvoju priču koju ćutiš kada si sam.

Nekad se toliko raznežiš i setiš kojekakvih sitnica od pre petnaest godina, setiš se neke moje cvetne haljine koja je mirisala na maline i lepršala na vetru…

Eh, svašta mi ispričaju ti patuljci. Kažu da nikad nisi neku drugu, ono jesi pogledao, ali „ono“  – nisi nikad. I da me voliš, da nijedna nije kao ja, nije baš da si me upoređivao, ali eto tako je… i da je moja musaka najlepša…

Kada se patuljci tako namnože u tebi, glava ti oteža, a osmeh je širok kao na licima smajlića koje crta naša malecka… Pa kada prenaseljenu glavu spustiš na jastuk, oni ti lagano pevuše kao tamburaši da lakše zaspiš. A kada zaspiš oni se izmigolje kroz tvoje uši, jedan po jedan, pa tebi zbog toga sutradan zvoni u glavi. Veseli i razdragani mahnu i odskakuću kroz prozor, i baš nikad ne zaborave da mi kažu: on te voli, on tebe oduvek voli…

Mahnem i ja i smejem se: znam ja da me voli, ali volim to stotinu puta da čujem…

Zato, dragi moj, dok sutradan nosiš glavu u rukama i kriviš vino, znaj da grešiš. To je sve zbog patuljaka…