Arhiva za mart, 2012

Da su me ukrali Cigani sada bih bila slobodna. Oni me sigurno ne bi ukalupili u okvir svih onih zabrana i granica koje sada imam u sebi….

Da su me ukrali Cigani smejala bih se glasno bez osećaja savesti, hodala bih bosa i imala svoj svet pod zvezdanim nebom…

Lutala bih, o kako bih lutala, željna svega da vidim, jer okom se kupuje više nego novcem, okom sve možeš uzeti, a da ne platiš i da ne pitaš…

Da su me ukrali Cigani, svesna bih bila kako je život velik i beskrajan, ne bih se lomila i ne bih delila sve ovo što sada delim, na rate, na dane, na neke etape, na kredite i pretplate…

Ne bi mi bilo bitno koji tim pobeđuje, već bih našla način da od trave, cveća i vetra napravim svoj tim koji bi pobedio smešne brige savremenog čoveka. Umela bih da se smejem i da trčim, da vrištim i ćutim, i da budem srećna samo zato što sam živa…

Šapat u jastuku

Posted: 30 marta, 2012 in Nečije divne misli

„…Kako sam se jedne večeri, u postelji, zarekla da ću ga voleti do kraja života, tako te reči, tada izgovorene, još stoje u mom jastuku.“
Rekla je i pocrvenela.
(kasnije, kada je prvo počela da zaboravlja stvari i gubi pamćenje, a zatim – gotovo i da ludi) …. Jelena je vrativši se iz grada zatekla staricu u sobi biblioteke, na podu, kako nožem za hartiju iz rasporenog jastuka, vadi pero po pero, zagleda ga i odbacuje… “Nešto sam nekada važno rekla u ovaj jastuk, a sada toga nečega nema!“ – podigla nakratko isplakane oči, te nastavila da prebira. Oslobođena perca su sletala u njenu kosu. Lebdela svuda po sobi. Tamo… I ovamo . . .

Goran Petrović – Sitničarnica kod srećne ruke

Crna sa crvenom

Posted: 29 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ti si oduvek znao sve i bez reči. Umeo da vidiš i ono što niko drugi ne primeti. Zato nisam izdržala tvoj pogled i okrenula glavu. Mislila sam da ti pridjem, da ti ispričam neke gluposti svakodnevne koje su se desile od kad nismo pričali…. Eh, od kad… Mislim da ne bih ni znala odakle da počnem, pokidala se ta nit medju nama, samo me još pesme sete.

Padala je kiša. Kao bez duše sam trčala. Hladno je. Hladno mi je oko srca. Hladno mi je, jer nisam sama, a sama sam, što sam budna i onda kad svi drugi spavaju. Jer plačem i uz komedije. Ćutim kad svi pevaju, nosim crvenu boju samo da zavaram druge ili da me kao davljenika u moru života spaze i izvuku na obalu.

Spustim pogled pred naletom nečijeg osmeha. Zadrhtim i odglumim hladnoću. Znam da sam loša glumica, tuga mi se vidi u onoj bori na čelu i ona  žila kucavica koja ludački tera krv otkriva moje stanje duše. I to svi koji me znaju vide. I ti vidiš, zar ne, ocrta mi se svaki sat nesanice na licu, svaka suza se skameni u uglu oka i svojom težinom me podseća da sam i ja samo običan trenutak ove kugle zemaljske.

Knjige, pisci, čitaoci

Posted: 28 marta, 2012 in Nečije divne misli

„-Ja u tvojim knjigama ništa ne razumem.

-Zašto bi morao da razumeš? Moje knjige su kao švedski sto. Uzmeš iz knjige šta hoćeš i koliko hoćeš s kojeg god kraja stola da počneš. Ponudio sam ti slobodu izbora, a ti si se zbunio od obilja i od slobode kao Buridanov magarac što je skapao izmedju dva plašta sena ne mogući da se odluči koji će najpre pojesti.

-Ne mislim ja samo o tebi. Govorim o tvojoj profesiji pisca. Danas si ti nepotreban. Dinosaurus. Najviše što možeš u književnosti u ovom trenutku da postigneš to je da ti roman liči na prepričavanje neke od serija ‘reality show’. Ono što su u 18. i 19. veku bili ljubavni romani, danas su TV porno kanali od kojih se saznaje šta se nalazi ispod kad muškarac od odeće ima samo ženu. Zašto da se mučiš sa knjigom, kada možeš sve da vidiš uživo? Uz to, danas su u modi nedaroviti. Dok pišu, pisci ne koriste više svoj talenat za pisanje, pa se ne može ustanoviti imaju li ga ili ne. To je nesumnjiva dobit za pisce,a šteta po čitaoca i čitalac vas zato napušta. I tebe i tvoju spisateljsku bratiju. „

„Drugo telo“  Milorad Pavić

Dorijan u gradu gitara

Posted: 27 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Tragom nekih davnih jesenjih dana slutim da ću te naći u prvi sumrak. Poput ubice kliziš nečujno. Prozor je otvoren i već po basovima prepoznajem pesmu… Poput aveti me prati devojački san – duga kosa i zvuk gitare… Zarobila me jedna pesma. Mojih šesnaest poput kiselog groždja danas me ujeda za jezik. Hej mama, da li znaš šta radi tvoj sin… Uz njega sam naučila kako se drži gitara, kako se svira dušom i onaj bol u prstima… Zaboravila sam, Petre, sve sam zaboravila… Nikada više nisam umela da odsviram onaj tvoj mini blues… Ali pamtim tvoju kosu, nemirnu dečačku kosu koja me golica po ramenu, tvoje nespretno „s“ koje kao žeravicu skotrljaš niz jezik, pamtim miris kožne jakne, tebe koji si moje sivilo učinio poput palete boja…
Možda baš zato nikada nisam uspela da pripitomim svoj pogled. Kažu da se osvrćem za dugim kosama nekih nepoznatih, kažu da me jedino zvuk gitare podiže sa tla… Ja se smejem, jer su u pravu, prikrivam to svoje ludilo u očima, odmahujem, ali sebi priznajem, drago mi je što sam baš tebi poklonila svoju teget maramu. Nikom ne bi lepše stajala. Niko nije umeo da je nosi kao ti…
Sećaš li se kada smo se nakon toliko godina sreli na železničkoj stanici u tom našem gradu mladosti? Bila je jesen, u boji moje kose, i duvao je vetar, kovitlao papiriće u krug. Stajala sam nepomično, srećna i nesrećna, sve se pomešalo u trenu, gledala sam u tebe koji si poput Dorijana Greja zaustavio vreme i ostao onaj isti… Dok si me vrteo u krug ponovo je zamirisala tvoja jakna i opet sam zauvek i bespovratno zavolela naš grad, koji nije bio ni moj ni tvoj, a koji je ipak bio naš…

Pitao si me, jednom, da li ćemo umeti svojoj deci da prenesemo tajne života. Da li ćemo moći da ih zaštitimo od nevažnog i da im usadimo prave vrednosti koje smo usput pokupili odrastajući i sazrevajući. Bila sam tako sigurna u svoj potvrdni odgovor, jer svakodnevno naklapam i pričam, jer iz sata u sat proveravam, sadim i presađujem u tu malu glavu uvenule etičke sitnice, sitnice koje čine život.
Međutim, zapravo oduvek u dnu srca znam da ćemo na najneviniji način osakatiti svoju decu, amputirati im neke večnosti koje su mogli imati. I ona će, baš kao i mi, mrzeti nesvesno svoje roditelje, mi koji smo poput ruža puzavica rasli uz nametnute oslonce. I sada skačemo samo do odredjenih granica, samo dokle smo naučili da smemo, iako znamo da možemo i više i bolje, iako znamo da ni nebo nije granica, nebo će i dalje biti u našim glavama samo loža za zvezde i treptavi mesec, mesto do koga stižu Odabrani, slepo verujući da bismo sagoreli ako i pokušamo, makar samo i da taknemo te visine…
Spomenuvši tebe jednom u sparno aprilsko veče, neki Mali Ljudi zalepiše ti etiketu Čudaka. Ostavši bez daha, kao da su i meni zalepili šamarčinu, podigoh pogled i bez trunke lepog vaspitanja, kojim su me roditelji godinama trovali, poput pubertetlije rekoh u malo zapakovanoj formi da su glupi. Zapravo sam im rekla da su Obični, Mali, Neiživljeni, Neostvareni i sve ono što zapravo nikada i neće moći shvatiti da sam rekla. A onda sam shvatila koliko smo mi Čudaci zapravo nedokučivi, jer Mali Ljudi sve ono što ne razumeju etiketiraju kao čudno. Tako da će im sve naše biti poput Zemlje Čuda.
Naša deca će imati drugačije detinjstvo od našeg, drugačije igračke, drugačije igre. Ali znam sigurno da će, kada odrastu, biti dobri ljudi, Veliki Ljudi, i ako Bog da, neka budu Čudaci poput nas. Znam ja prokleto dobro da sve to ima svoju cenu. Za sve u životu trebaće im duplo više snage i duplo više reči da objasne male stvari Malim Ljudima.Teško je biti Drugačiji. Ali samo Retki nadju Retke, tako da će već na svoj čudno divan način naći svoje druge čudne polovine… I tada Čudo prerasta u Čaroliju.

Zvonjava i patuljci

Posted: 26 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ne, dragi moj, nije ti ta glavobolja zbog mamurluka. Zvonjava u tvojoj glavi je od patuljaka. Što me gledaš tako? Pa jeste, nikada ti to nisam rekla, to je tajna, znaš, ali patuljci žive u flašama. Kako to misliš u kakvim flašama? Pa u vinskim. Ne znam kako stvari stoje sa pivom, ali odgovorno tvrdim da patuljci žive u flašama sa vinom. Otkud znam? Pa znaš, kad ti stigneš do dna prve flaše, oni ti se već usele u oči pa svetlucaju, u ušima lagano zvone, u rukama, a naročito u tvojim ustima. Kad već dobrano načneš i drugu flašu oni se sve više gomilaju i počinju da pričaju…

Tako saznam da si brinuo kada sam tri dana bila na službenom putu. Kažu mi da se uvek setiš nekih naših događaja uz određene pesme. A onda, nekeko zaverenički i tiho, patuljci mi kroz tebe ispričaju kako misliš da ona Ružica koja te ganjala po haustorima i ulicama i dalje to radi, samo sada sa veće distance, ali ti se ne daš. Nikada i nije bila tvoj tip. Pa mi ispričaš da ona mala kovrdzava sa posla koja neumorno kucka fakture i turpija nokte nakon dva slova trpa u svoje poprsje kojekakve sunđere da bi delovalo bujno, kakva optička varka, rekli su ti to kolege… Smeješ se, malo šapućeš, malo me grliš, patuljci su svuda u tebi, i rolaju tvoju priču koju ćutiš kada si sam.

Nekad se toliko raznežiš i setiš kojekakvih sitnica od pre petnaest godina, setiš se neke moje cvetne haljine koja je mirisala na maline i lepršala na vetru…

Eh, svašta mi ispričaju ti patuljci. Kažu da nikad nisi neku drugu, ono jesi pogledao, ali „ono“  – nisi nikad. I da me voliš, da nijedna nije kao ja, nije baš da si me upoređivao, ali eto tako je… i da je moja musaka najlepša…

Kada se patuljci tako namnože u tebi, glava ti oteža, a osmeh je širok kao na licima smajlića koje crta naša malecka… Pa kada prenaseljenu glavu spustiš na jastuk, oni ti lagano pevuše kao tamburaši da lakše zaspiš. A kada zaspiš oni se izmigolje kroz tvoje uši, jedan po jedan, pa tebi zbog toga sutradan zvoni u glavi. Veseli i razdragani mahnu i odskakuću kroz prozor, i baš nikad ne zaborave da mi kažu: on te voli, on tebe oduvek voli…

Mahnem i ja i smejem se: znam ja da me voli, ali volim to stotinu puta da čujem…

Zato, dragi moj, dok sutradan nosiš glavu u rukama i kriviš vino, znaj da grešiš. To je sve zbog patuljaka…

Pitali su me

Posted: 25 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Prvo sam se nasmejala, a posle sam shvatila – ja zaista zbunjujem ljude. Ovde na mom blogu ima raznoraznih priča. Ne mogu da sklope kockice ko sam ja u stvari. Da li sam, za početak, muško ili žensko, jer nemoguće je da razumem obe strane. Zar su to dve strane? Borimo se, svađamo, ratujemo? Ne razumem. Ja ljude delim na (gruba podela, imam ja i onu detaljniju 😉 ) prijatelje i strance. To već znate. Ali, ajde, na pitanje šta sam ja odgovaram da po svim fizičkim zakonima ja pripadam ženskom polu, tako izgledam, tako se i osećam, ali eto, ponekad razmišljam malko dvopolno. Jebi ga, ponekad umem da razmišljam i na engleskom, ali mi to niko ne zamera. Problem je kad umem da razmišljam na muški način. Ali, odgovor je – da, žensko sam. Idemo dalje.

Otkud u mojim pričama toliko flertova, prevara, sukoba, nepoznatih muškaraca i žena, traže me, vole me, ne vole, preziru, zaobilaze… S kim si se to ljubila tajno, zna li tvoj muž ? Jesu li svi stvarni? Iskrenost je vrlina glupih, al ajde da nastavim. Da, uglavnom svi jesu stvarni, neki baš i nisu, mada kad zažmurim stvariji su od nekih stvarnih. Ali nisu svi baš u mom životu, neki su prijatelji mojih prijatelja, neki događaji su se desili ljudima koji su mi dragi, neki drugi, opet, jednostavno naiđu dok čekam bus pa mi ispričaju svoju priču, neki su taksisti koji istovare na mene svoju muku, pa ja sve to pretočim u reči i zalepim ovde. A negde ima i mene, one prave mene… A jesam li moralna, koliko vredim, da li moj svet zaista može da postoji takav, slobodan i beskrajan, ovako staklen, sa svim tim otiscima ljudi koji svraćaju da li na kraju može ostati čist?  Da li sam moralna i koliko vredim, ne umem da kažem. Ne kažem da sam svetica, imam ja i grešnih misli ( zar ih svi nemamo), ali moja porodica u svakom trenutku je prva. Nikada ništa neću uraditi da ih povredim, na bilo koji način. Sećam se scene  filma „Naša priča“ kada (čini mi se) Brus Vilis kaže, u trenutku kada sa ženom i decom svi leže na istom krevetu, da sve najbitnije se nalazi na tom krevetu, a sve ostalo može nestati. Sve drugo ide posle toga. Sve drugo je manje važno.

Ne volim teoriju – što ne znaš, ne može te povrediti. Volim da znam istinu, onakvu kakva jeste, ma koliko bolela. To je lakše preživeti nego laži i ćutanja.

Jesam li ja superžena i zašto tako mislim? Jesam li? Ne znam. Žena sam, koja ume mnogo toga. Ali to, valjda, nije loše.

Uostalom, da sam htela da svi znaju ko sam lepo bih stavila sliku na naslovnoj strani bloga. Moja želja je bila da mogu da pišem o svemu što mi padne na pamet, a da pri tom ne razmišljam kako će to shvatiti neki koji me stvarno (to oni misle) poznaju.  Razumećete me, svi vi, koji ovde pretačete deo sebe. Hoću da vam kažem ono što zaista mislim, a ne ono što drugi očekuju da kažem. Inače, ne poznajem lično nikog sa ovog bloga, pošto je i to bila nedoumica, jer se nekima čini kako svi živimo u istoj ulici i pijemo kafu svako popodne zajedno.

Inače, ovo je moj treći blog. Prvi je bio mali pokušaj da vidim da li umem ovo da radim i kako utičem na druge ljude. Malo staromodan i nespretan, koji i dalje stoji u ovom virtualnom svetu negde tamo. Drugi blog sam obrisala baš zato što su se na mene zaleteli umišljeni Don Kihoti, koji su me stvarno i najstvarnije poznavali u najstvarnijem ovom mom životu, braneći neke svoje stavove koji se mene nisu ticali.  Abortirala sam taj drugi blog u drugom mesecu. Grešna ili ne, neka ga nose na duši oni kojima je smetao. Sada sam ovde. I ne idem nikud, ni za milimetar, ma koliko nekom smetala.

Pozdravljam vas, dragi moji prijatelji, sa kojima razmenjujem parčiće svojih staklenih misli. Drago mi je da ste tu. Neću stavljati linkove, uglavnom ste svi vi na desnoj traci blogrolla.

Svi ostali, ako vam još nešto nije jasno, pitajte. Tu sam.

Voli Vas Staklenna 🙂

Susret nakon četiri meseca i jedno nedorečeno „zdravo“…

Nikada ti više nećeš pronaći nekog, a da je pritom taj neko žena, ko će pre popiti domaću rakiju, a ne one ulepljene šećerne vermute i šerije…

Moje nesanice mi daju vremena da uradim sve ono što neke druge prespavaju…

Ja se smejem glasno, dovoljno glasno da me čuješ iako si na drugom peronu… Ali plačem dovoljno tiho da niko ne čuje, ali zaboli baš onog koga treba…

Nećeš sresti, kunem ti se, nikog ko ume da tvoje note protumači u advekvatnoj nijansi i da tvoje reči pročita onako kako ih ti napišeš…

Ja znam šta je život, ceo njegov spektar od žute do ljubičaste… Poznajem i crnu i belu, znam kako se diše i na dnu i na visinama.  Ja umem da hodam po  oblacima, sećaš se…

Niko ne psuje kao ja, gunđao si- kako samo možeš, pa ti si žensko… Žena sa mudima je danas nepostojeća kategorija. One obično vole muškarce sa srcima, koji su takođe, izumrla vrsta… Ali eto, uprkos statistikama, postojimo i jedni i drugi, ali smo retke vrste. I odbačene od svih. Ali to je već njihov problem…

Znam ja, slušalice u tvojim ušima nose one melodije kojih nema na zvučnicima vozača autobusa… Ponekad stoje kao statisti na tvojim ušima, ugašene, ili dovoljno stišane… Jer ja se smejem dovoljno glasno i možeš me čuti, iako nisam baš tu gde me drugi ne bi želeli, a ti me zamišljaš. Ali tu sam, i trajem. Ja nisam umrla kada si me izdao. Za razliku od tebe…

Ja imam sve. Ti prosiš od života. Saviješ glavu, a čekaš da sa neba padne malo vedrih nota… Ništa ne pada sa neba, sem kiše i snega, ali to je već nešto izvan tvojih interesovanja. Ti živiš drugačije…

Ja sam danas srela tebe i bilo mi je dovoljno. Želela sam  da znaš da stojim na nogama. Da se smejem, iako mi nož stoji u leđima do korica. Moj bol boli tebe. Ja sam iznad toga.

I što ti ja sad pričam sve ovo, kad ti to sve već znaš… A i zabranjeno ti je da me čitaš…

Ponekad, kada je u prolazu sretnem u hodniku zapitam se jesam li to sebe srela. Da, to je skoro ista bela bluza, sličan model farmerki, a i patike su tu negde. Kosa isfenirana gotovo pravolinijski identično.  Fali joj, doduše, nekih petnaestak kilograma i malo manje od pola metra visine. Ali, tako neprirodno slična meni na prvi pogled, i tako prirodno različita na neki peti, sedmi ili deveti pogled.

Pogled kojim ona sakuplja moj lik u svoju zenicu govori da me ne želi u svojoj blizini. Smejem se i pokušavam da joj bez reči objasnim da sam bezopasna. To njeno, što je nekada bilo moje, više nije na listi mojih interesovanja. Ne smetam, ne diram, jednostavno sam tu, jer moram tu biti. Baš kao i ona.

Skoro detinjasti načini na koji ona pokušava da me povredi, poruke sa nepoznatog broja, čudna garderoba za specijane prilike, još čudnije reči nakon nekoliko čaša, ruka u vazduhu i lomljenje čaša. To ne ide uz vaš poziv, draga koleginice…  Ne plaše mene ni veće stvari u životu, mnogo toga sam prošla, tako da ne strepim od tog malog povetarca kojim pokušavate da me oduvate trepćući novim trepavicama iz kineske radnje.

Mnogo toga možete saznati posmatrajući nekog. A još više slušajući ga… I to sa pomnom pažnjom jer su te reči bezoblične i ćoškaste, ponekad i smešne. Uniziti nekog da bi sebe uzdigao… Projektovati svoje mane na onima od kojih strepimo… Lepo je zažmuriti pa svet gledati onakvog kakvim želimo da bude, zar ne, draga moja…

Komadići vremena

Posted: 20 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

…Htela sam da ti kažem kako se moja jutra radjaju radoznala – da li će i tvoje sunce zaviriti u moj dan. I da hodam ulicom nesvesna svog postojanja osvrćući se i tražeći te… Jer ti si zabranjen i dalek, i tudj, i besraman, ti si nedokučiv i užasno detinjast, i ja te ni u najludjem snu ne smem poželeti, ali mi prija kada na tvom licu ugledam žedj za mojim likom…

….Projurivši pored mene u crvenom automobilu, izmamio si jedan drhtaj srca. Tvoj pogled mi se zario u srce, tvoj osmeh mi se učinio baš isto onako sladak kao nekada u školskom dvorištu, neke prošle decenije. I dok se zvuk motora polako gubio u daljini, u mislima mi se vratiše neke davne godine, neke godine kada je ljubav bila jednostavno i prosto – ljubav….

… Drhteći kao po najvećem mrazu, čekala sam da prevališ tih ogromnih deset metara koji su te delili od mene. Smešak, koji je igrao na tvojim usnama, bio je sve drugo, samo ne iskren, a nervoza se poigravala tvojim rukama. Grčevito si ih sakrio u dzepove, glumeći da je sve u redu. Nakon svih laži koje si prosuo meni pred noge, otišao si ostavivši me bez teksta…. I nakon par minuta pristigla poruka…. Sve ono što nisi mogao reći meni u lice, ti si mogao da napišeš… i da priznaš… i da se izviniš… i najgore od svega, ponovo raspiriš ugaslu vatru u meni. …

….Godine brišu ono što mladost raspiruje. I kada shvatiš da nekih stvari više nema, i da se nikada neće vratiti pitaš se čemu sve one suze i boli kroz koje si prolazio. Ali više ni mržnja nije ono što ti treba u tom trenu da prekriješ razočarenje, da ispuniš tu prazninu koja raste u tebi. I onda se osvrćeš oko sebe, i pitaš se da li se iko na svetu oseća kao ti, i da li iko ima neki savet koji bi te podigao sa dna. Ali shvataš, da si oduvek bio sam sa sobom i da će uvek biti tako… i pitaš se, u tom haoticnom trenu – gde su sad sve one tvoje bivše ljubavi, tajne, nedovršene a završene, sve one ljubavi pisane po sveskama, zidovima, pesku na plaži dalekog mora… Gde su sve one ljubavi koje si mislio da će trajati zauvek, a one se rasplinule ko lati zrelog maslačka… I da li se nekada sete tebe, sve te šarene oči iz nekih lepših, ludih godina…

Hajd i ja da odgovorim na izazov drugarice mi virtualne  Otkačena planeta. Mada mi ovo pomalo liči na ono „pošalji deset poruka…a ako ne pošalješ pašće ti Jupiter na glavu u trenu dok piješ popodnevnu kafu ili se tuširaš…“ , ali ja sam ovo shvatila kao bolje upoznavanje nas ovdašnjih. Pa da krenem…

PRVO – Za početak treba da napišem 3 prijatelja blogera. Ali kako se odlučiti za troje!?! Neka ih bude bar malko viške…

Beli očnjak

Otilija

Berislav Blagojević

Veshtichanstvena

Tangolina

Provincijalac

Helga und Helga

Ja mislim žuto

Plava baklava

Jasdimitrijević

DBlog

Samo za pametne

Tamo i ovde

Ulice Beograda

DRUGO – tri alatke koje najčešće koristim…

KNJIGE.

Zbog prirode posla, radi ličnog zadovoljstva, zbog dodatnih informacija, radi novih dospelih „Bolonjskih“ ispita… Čitam. Nije sramota priznati. 🙂 pola mi se prašta…

LEPAK.

I to baš ovaj neprevazidjeni, da ne ispadne da reklamiram firmu, ali onaj novi zeleni tzv. ekološki nije baš nešto dobar. A zašta ga koristim? Paaa… priroda mog posla u sebi sadrži nepregledne detinjarije, kreativnosti, mozgalice, smišljanje pravljenja svačega ni iz čega, radost spajanja nemogućih kombinacija i utrkivanje sa drugim koji imaju isto tako lude ideje… Uz lepak ide i gomila raznobojnih papira, spajalica, hamer papira, sizifa, trakica, četkica, drvenih bojica, akvarela, tempera… Lepo je kad shvatiš da ti život (posao)  dozvoljava da zauvek ostaneš dete.

GOVOR.

Svakodnevno istrošim ko zna koliko reči i rečenica koje mi je ostavljeno u amanet. Bez govora sam samo slika. Utičem na neke nove generacije, neki kažu da im usađujem neke nevažeće norme, ali ja uporno teram po svom. Dobro je biti dobar. Dobro je biti kulturan. Dobro je biti obrazovan. Neki kažu da sam staromodna. Ja kažem da sam konstantna u svojim namerama da u malim glavama  usađujem prave vrednosti. Pucajte, ja i daljem teram po svom! 😉

TRI STVARI KOJE ŽELIM: (neću da poželim mir u svetu jer se dobro sećam kako je Molder prošao sa tom željom)

Destinacije su nebitne po redu. I nebitan je prevoz. Ni smeštaj. I ne treba mi više od jednog koferčeta. Ne treba mi više vremena od pola sata za pakovanje. Samo mi treba sve vreme sveta i sloboda. ( naravno i neka kinta, kolko da ne budem gladna)

A to je tako skromno – Italija, Kuba, Turska, Španija, Egipat, Indija, Francuska, Dominikana, Avganistan, Rusija… Samo da putujem, da gledam, da se divim i uživam.

Bar TRI OSOBINE KOJE ME OPISUJU:

Iskrena – i često mi dođe da isečem sebi jezik zbog  toga, jer me  dovodi u nepriliku. Nije pametno reći baš sve što misliš. Ili sve što se desilo. Ili još manje šta planiraš.

Užurbana – ne stajem ni na tren. Smišljam, radim, pišem, idem negde, vraćam se…. Ali tu sam, uglavnom, sem ako nisam na onim putovanjima gore pomenutim.

Neobična – to obično kažu kada me upoznaju. U početku mi je smetalo, sada mi je drago. Lepo je kad si neobičan, jedini ti je problem što retko srećeš sebi slične. Ali Bog stvari internet, hvala mu.

ŠTA BIH REKLA O SEBI:

Ja sam klovn koji uveseljava. Ustvari, ako zagrebeš ispod šminke, umem i da rasplačem. Nikada zapravo i nisam volela klovnove. To je tuga upakovana u šareni staniol. Ali umem da skakućem i kada me sve boli. Umem da se smejem i kada sam polumrtva od bola. Previše sam glasovita da bih umela da se sakrijem bilo gde.  Razumem tuđe reči i zato sam često drugima rame za plakanje. Imam malo drugarica (recimo nekih 4-5)  i puno drugova. Iako sam stalni borac za ženska prava žene me, generalno, ne vole. Kažu da unosim nemir. Da postavljam nemoguće standarde ponašanja i tolerancije. Moji drugari me gledaju kao brata, što je najveći kompimet jednoj ženi i njenom mozgu.  Uvek dajem muzičarima bakšiš, i na ulici i u kafani. Recimo da sam, u slobodnom prevodu, ženski boem. Bez muzike ne umem da živim. Praznim i punim svoje baterije rečima, tudjim i svojim. Umem da ćutim, ali uglavom kada sam u ravnici. Planine me čine živom. Srećna sam kraj vode i u mesecima punim sunca. Patim od nesanice. Jutra volim da prespavam. Imam divnu devojčicu koja je poprilično svojeglava na majku (ne kažem da je to dobro) 😉 . Imam svoju drugu polovinu koja se trudi da me razume, i ne krivim ga što ne uspeva baš uvek u tome, ali sam ponosna što je takav kakav jeste. Nije lako živeti kraj mene. Ne volim iznenađenja. Ne volim zimu. Ne volim zlato. Ali volim život i svaki njegov deo.

Ovim člankom treba da izazovem 3 blogera ( a to su 4 🙂 ) po svom izboru. Evo izazivam Vas:

Otilija

Provincijalac

Beli očnjak x

DBlog

Proleće pod jastukom

Posted: 18 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Kada je napokon imala ono što su sve druge želele i priželjkivale, shvatila je da je izgubila sebe. Shvatila je da je prazna, dosadna i sama sebi svojim suzama i tihom patnjom koja je iz noći u noć krnji i odvaja gromade duše. Kada u besanim noćima zaroni u jastuk i iz sebe pretače potoke gneva, ona zna da je čovek kraj nje zaista njen, ali dalek i hladan kao Saturn. Onda ustaje, odlazi na tarasu, pali cigaretu, jače uz sebe prigrli onaj smešni roze džemper, koji koristi samo u tu svrhu kada leči nesanicu gledajući zvezde. I dugo, dugo posmatra svetlucave tačke koje lagano klize po nebu, zamišljajući sebe kako zavaljena u plišanom sedištu sedi u jednom od tih mlaznjaka i putuje daleko, daleko, što dalje od nje same…
Nesanica je njena noćna mora. Oduvek je volela noć i njenu tišinu, tada je bila svoja, sigurna od sebe, pod svetlošću Meseca možeš da sakriješ svoje ludosti pod trepavicama, ako se potrudiš, Sunce je, već, ratnik koji je razoružava samom svojom pojavom.

I ove noći kada počinje proleće Branka oseća da vene…

Vila

Posted: 17 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Krila

Posted: 16 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Od prvog dana kada smo se upoznali po prvi pravi put u životu, mada smo se znali na neke drugačije načine, povređivao me je svojim recima. Govorio je da sam hladna i bezosećajna, da preko mojih usana reči krvare i da ne umem da pokažem onu tananu žensku stranu koju muškarci vole. Nikada nisam ni želela da me muškarci vole, a još manje da pronalazim načine da im budem bliža. Sasvim mi je bilo dovoljno to što sam imala i bila sam zadovoljna. Mnogo vremena kasnije, uz dosta vina i gomilu nabacanih i napisanih reči rekao je da me se plaši. Ćutala sam i čekala nastavak. Nisam razumela, bila sam sasvim obična i sasvim iskrena, možda i više nego što pametan čovek sebi dozvoljava. Bio je daleko, sa očima uprtim u staklasti ekran na kome su treperile moje reči, pokušavao da parira mojoj slobodi, mojoj iskrenosti i mojim suzama koje su na kraju potekle, možda od vina, možda od dima koji se tiskao oko mene, a možda i od njehovih reči i priznanja koliko značim nekom ko je zatvorenik u sopstvenom životu. „Ti si moj prozor u svet. Ti si ono što me tera da se nasmejem kada u hladnim mračnim jutrima otvorim oči i krenem u novi istovetni dan. Izvini što ne mogu biti kao ti, ja sam vezan za zemlju a ti u kosi ponosno nosiš šljokice drumske prašine, ti si lutalica, ti si ptica, i imaš ta krila o kojima ja stalno govorim, iako pokušavam da te prizemljim i privežem za sebe. Plašim se da pomislim šta bi bilo da sam te uzeo za sebe još dok si bila ona mala prgava sa odranim kolenima zbog igranja fudbala sa dečacima. Možda bih te ubio svojim zidovima. Možda bi ti mene oslobodila. To nikad neću saznati“

Da, to nikada neće saznati, kao ni to šta znači kada ti neko veruje i dopušta ti da letiš do svojih visina koje su drugima nedostižne. Neće osetiti na svom licu vetar nekih dalekih zemalja koje toliko želi da vidi, niti dodirnuti građevine koje su sagradili majstori iz prošlih vekova. Neće zagnjuriti u nepoznata mora koja je gledao na slikama. Mada je najbolnije to što  ne sme podići glavu dovoljno da vidi kako život može biti divan i nasmejan.

Krug

Posted: 14 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

U haotičnom začaranom krugu naših sudbina stojim potpuno sama, svesna da svaka reč može odneti pola života. U udahu parfema, dok On bezglavo kruži mojim ludim stranputicama, razaznajem svoje ime ispisano akvarelom. I ma koliko tražili i nadali se odgovor je ovaj, sadašnji, postojeći, nema više ničega što bi se dodalo ili oduzelo. Koliko god mi išli, opet smo tu, na istom mestu, razoreni činjenicama koje su protiv nas. I nije bitno koliko vremena će proći, sve će biti isto, i ta mala sećanja, koja žive u nama i teraju nas da svaki dan ispunimo bar zrnom tuge našeg nepostojanja…

Njegove zenice, koje se šire kada se ja smejem, jer On zna da ne sme ništa da kaže a da ne oda svoj nemir. Jer ja sam žena bez imena, simbol iznad niza brojeva, snovidjenje koje tu samo kad sklopi oči. Otvorenih očiju On me ne može videti. Otvorenog srca ne sme poći u susret munjama sa mojih usana. On zna da sam tudja i daleka, nedokučiva kao užarena lopta koja na horizontu ponire u more…

Njegov otisak prsta na disku kao dokaz da je On bio tu. I da je otišao uz nepodnošljiv pisak guma na vrelom asfaltu. Na disku muzika koja je samo za moj bol, jer zbog Njega i leptira u mom stomaku drhte alke na mojim ušima…

Njegova opsednutost mojim tačkama svaki put kada pošaljem poruku, jer u njima ima više reči nego u onom napisanom…

Njegova suza koja je kao biser zasjala u oku i uspela zaroniti nazad, sve do srca… skamenjena, teška i uzaludna, kao kamen Sizifa…

Kraj sa početkom

Posted: 13 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Prstohvat snova
i na vrh noža male, sludjene čarolije….
sasvim dovoljno za mamurluk od kišnih dana…
a onda u to možeš dodavati šta god poželiš….
jer ništa ne ubija večnost,
i uvek će na kraju ostati početak….

Gledala sam u nju netremice. Imala je neke nove, čudne pokrete, sva užurbana i zastala, nekako u isto vreme. Neke nove bore i nove pege nastanile su se u podnožju njenih očiju. Jedino je glas ostao isti i ona samoprekorna intonacija u glasu, kao da za sve krivi samo sebe.

A prošle su godine, tačnije trideset i pet od srednje škole, devet od kako je ostala bez posla, sedam kako je ćerka otišla. Sada su joj dani svi isti, ispunjeni obavezama i raznim mirisima koji dolaze iz kuhinje, koža joj oprljena od sunca, a  na vrhovima prstiju kao žedna zemlja. I duša joj žedna nekih vedrih dana, koji ostaše u nečijim tudjim životima, neki šareni osmesi nastanjeni uvak na nekim drugim usnama…

Bila je dobro dete iz dobre porodice, zapravo ne dobre, već poštene, danas se ti izrazi iz nekog razloga ne mogu poistovetiti. Dete jednog zanatlije, potkivača, i jedne domaćice, dete sa sela, slomljenog ponosa zbog nemaštine, večito praznih džepova, a srce puno snova i želja. Bila je dobar đak, ponos familije. Spremna da priskoči i pomogne. I nadala se da će napokon doći neko njeno bolje vreme… Neka letovanja koja je sanjala u vrelim julskim noćima, plašeći se ogromnog prostranstva i ogromnih riba, neke haljine divnih boja i krojeva sa posebnim namenama i cipele od kojih zastaje dah.

I velika ljubav koju je pronašla… sa kim je sanjala… sa kim se budila… i dva cveta iznedrila… I tada je došlo njeno vreme, i njihovo vreme… I tada su morskaprostranstva dobila okvire stvarnosti. Ali ona nikada nije naučila da pliva, nikada u sebi nije mogla zauzdati strah i grč koji se stvarao u njoj svaki put kada bi pokušala da se opusti u životu i da uživa. Godine ćutanja pokorile su u njoj borca, više nije imala volje da se iznova i iznova penje planinom sopstvenih iluzija.

I evo je sada… Ove godine puni pedeset. Smeje se po navici. Ustaje rano, ne obazire se na godišnja doba, radi, radi… I sve nas voli, ovako razočarana u život i ljude, u zemlju kojoj je mnogo toga dala i ništa nije dobila.  Kada padne noć, savlada je umor i gnev, i onda iz sebe izlije sve one slane potoke, male reke ponornice koje joj kopaju po duši. Više ne izgleda kao devojka na uramljenoj slici u dnevnoj sobi. To je ona, u onom njenom kratkom intervalu vremena kada joj je smeh bio iskren i zvonak. Ali više nije ista. Proslo je nekoliko decenija od tada. Ali ona je naša, i mi smo njeni… I sve nas voli, pruža svoju nesebičnu dušu, i svakog jutra počne dan sa šakom belih tableta…

Daleko od sebe

Posted: 12 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Iznurena i besna na ceo svet, prolazi uvek istom ulicom, sreće iste ljude, gleda iste izloge. Navikla je da vreme stoji. Ponekad se prenerazi kada u jutarnjim časovima u odrazu ogledala shvati da nije u pravu. Ali vreme, definitivno, stoji. U tom njenom gradiću vreme se učaurilo, stalo. Ne postoji juče, ni sutra, već samo danas, sumorno i sivo, neutralno kao magla.

Postojalo je juče. Ona to zna, ali želi da zaboravi i da prazninu u sećanju zameni novim knjigama, ludačkim zemljanim saksijama iz kojih niču sve one biljke koje je oduvek mrzela i bila alergična na njih. Svoje danas želi da ispuni nekim mislima koje su žute, narandžaste i zelene. Ali izbegava plavu, jer iz te plave u trenu izroni milion treperavih nota, onih namigujućih i snenih, jer u toj plavoj živi sijaset zvezdanih noći …

I tog dana je prolazila istom ulicom sa istim ljudima i istim izlozima i u jednom času nepažnje vreme se otrže i vrati unazad par godina, jedne grešne oči i jedan osmeh koji oboji čak i najhladnija zimska jutra, i putna torba u kojoj su spakovane sve njene nade, neprospavane noći, najludje maštarije i bludne misli, pa čak i jedan sedefasti sjaj za usne, nezaboravnog ukusa. Na trenutak joj se učini da je opet devedeset i neka, da je ponovo srećna i opet se kroz vetar probija onaj miris … Stajao je mirno ispred nje, nasmejan i tih, kao na razglednici, vanvremenski lep, prošarane kose. Ćutali su, a imali milion stvari da kažu jedno drugom. Ćutali su u ovom trenu o kome su maštali godinama, svesni da se jaz napravljen godinama ne može tek tako preći. Baš kao i onog dana kada su se poslednji put videli znali su da je, uprkos svemu i svima, ipak sve to bio samo kraj… kraj koji se odužio i dopustio da veruju u čuda, da veruju u nešto što je bila iluzija koja je u jednom zalogaju progutala par godina…

Bili su stranci, koji se poznaju, a ne znaju, stranci sa jednom velikom, šarenom tajnom koja je grejala srca u noćima hladnih mrazeva. I sa osmehom koji je kao brana držao te slane vodopade da se ne prospu tu pred svima i dozvole da se njihov mali grad nasladi njihovom patnjom. Stranci koji su verovali u bajke i konačno odrasli i shvatili da je kraj… jer se vremenske niti nikad ne mogu sastaviti…

Alisa u zemlji čuda

Posted: 10 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Da li veruješ u čuda? Nekada nisi, ali sada si kao i mala Alisa, zastala u pola koraka, zastala u pola daha, zbunjena, frapirana, preplašena do smrti… Jer ne znaš ni gde si, ni zašto si tu, ni ko je to koji je sada postao centar tvog sveopšteg postojanja, taj Neko lep, prelep, neko tako drag, a tako đavolski primamljiv i svakim novim osmehom kojim mu stavljaš do znanja da si se upecala, da si prodala dušu, ti sve više postaješ dalja sebi. A znaš dobro da je to neki drugi paralelni svet, koji te svojim strastima uvlači u vrtlog bez povratka, u najdublji ponor, u tamu greha.
A mala Alisa ipak pojede to parče pečurke… I pristane na pravila igre koju i ne razume, i koja u svakom slučaju vodi u poraz, i kajanje.
On je ta pečurka. Slatka, otrovna, zelenooka pečurka, slatkorečiva do bola, do bola koji ume  da sprži dušu. Jer On je nešto što se brani. Jer On je nešto što postoji da bi preokrenulo tvoje postojanje, i tvoj život….
A ipak je deo sveopšte lepote ovozemaljskog sveta… Ipak je On neko koga tražiš u gomili, koga tražiš u prolaznicima, Neko ko te  pomerio sa mesta gde si i pustila korene, gde te obrastao otrovni bršljan dosade. Pojavio se On i oslobodio te uobičajnosti, oslobodio te obaveze da budeš dosledna svima oko sebe, pa i sebi, ako ćemo iskreno….
Ne moraš da veruješ, ali i On je presrećan kada susretne svoju malu Alisu, kada u treptaju oka prepozna strah i zbunjenost, kada ulovi pogled zalutao u etru…. Zna On da ga tražiš  u snovima, iako si mu zabranila da dolazi… Zna On da pomisliš na njega uvek kada pozvoni telefon, iako si mu rekla da te nikada ne zove…. Jer to možda nije ljubav, ali svakako nije ni mržnja. To je nešto što opravdava najneopravdanije razloge. To je nešto što razloge pretvara u potrebe, a potrebe u neophodnost. I to je nešto što retko ko razume….

Mislio sam da sam već sve video. Zato sam i postao hladan i sujetan, nezainteresovan za svet oko mene. A onda sam je sreo. Ne, nije bilo zemljotresa, nije mi srce preskakalo, nisam imao osećaj da ne dišem, nije vreme stalo. Samo sam bio na trenutak zbunjen njenom spontanošću.

Mi se nismo poznavali. Sretali smo se ponekad, ali nikada nisam gledao nju očima muškarca. Ona je ipak bila nešto što nisam smeo da poželim. Ja ne umem da objasnim, ali jednostavno sam bio siguran da je tada konačno stiglo leto u naš grad.

Ona, ta moja Ona imala je laste u očima, razigrane, brbljive laste, neuhvatljive. Ćutao sam i sakupljao njene osmehe koje je prosipala na sve strane. Pričala glasno, vrpoljila se, mahala rukama. Stajao sam i gledao u nju, diveći se optimizmu koji je zračio iz nje. Upoznavši nju, svet je postao bolje mesto.

Ta moja Ona ima ime. Ja je nikada nisam pozvao po imenu. Njeno ime ne izgovaram. O njoj ćutim. Ne smem da pokažem koliko mi gore oči od njenog lika. Ona je zabranjena. Nju čuvaju jedne hladne ruke i prazne oči. Nju čuvaju one usne koje je ne ljube, a koje joj brane da leti.I baš zbog svega toga, ona se smeje životu u lice, bori se ljubavlju protiv hladnoće, a to malo teže ide. Ona nije promenila svet. Promenila je sebe i svoj način gledanja na svet.

Ja znam da je nikada neću imati. I bez toga, ona je moja. To su mi rekle njene drhtave ruke i ono njeno ćutanje, kada tišina postane gusta kao med. Tada molim vetar da se umiri i ptice da zaćute. To je njena molitva. Molitva da ostane jaka.

Ukrao sam je jedne večeri. Samo sam hteo da je slušam, da je gledam onako detinjastu, a sa prvim boricama oko očiju. Želeo sam da je zadržim, da je povedem i na sam kraj sveta, da je čuvam i grlim. Toliko sam to želeo da sam čak i na glas rekao. Uplašile su je moje reči, šćućurila se kao ptica i gledala me netremice. Ne boj se, mala moja lasto, ja te nikada ne bih povredio. Tada sam shvatio da su žene najranjivije onda kada reaguju kao deca, baš kao moja mala lasta, uplašena da ću je otgnuti iz gnezda. O kako bi je samo poveo, ma ne bih se nikada više vraćao. I malo ničega bi mi sa njom bilo dovoljno.

Ipak, vratio sam moju malu lastu te večeri u njen hladni dom. Na dlanu sam nosio oblik njenog lica, na usnama njen sjaj za usne. Poljubila me moja mala lasta i odletela. Mirim se sa tim, jer je bila jesen. I tešim se, jer znam da se laste uvek vraćaju. I ja sad čekam proleće…

Vetar u duši

Posted: 9 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Vetar je duvao kao lud i raznosio lišće na sve strane. Smejala se gledajući kako se poigrava sa prolaznicima. Sredovečna gospođa ostala je bez šešira koji je nestašno leteo niz ulicu, zaustavivši se u hladnoj seni jednog haustora. Gospođa je bila toliko uplašena kao da joj iz ruke beži poslednjih deset godina života. Ne bojte se, gospođo, to je samo šešir, sličan hiljadama drugih šešira, smešno male vrednosti, lako ga je zameniti. Život čine toliko drugih, vrednih stvari, kojih nismo ni svesni, i prema kojima se ponašamo bahato. Ali ljudima su bitne opipljive stvari i uvek je na nekom drugom, petom ili sedmom mestu prijateljstvo, ljubav, zdravlje, možda i osmeh, zagrljaj, blaga reč. I sve to tako nebitno zvuči dok ne zatreba, dok ne zafali u našem životu makar jedan mali osmeh da osvetli mrak u našim očima.

Ali ona je znala to, toliko toga je prošlo kroz njeno srce, toliko toga joj skliznulo iz ruku, mnogo vrednije od gospođinog šešira. Ona je znala kako  odzvanja duša bez topline, baš kao prazna posuda. Znala je to i gotovo se stresla setivši se. Ona ista gospođa je pogleda i potpuno saučesnički reče: Prokleti hladni vetar … Ona se nasmeja uštogljeno – nemate vi pojma, gospođo, o hladnoći. Znala je da ova košavica nije nimalo strašna koliko ume da bude tornado uspomena.

Prešla je ulicu, saobraćaj je bio čudno gust, kolona automobila, nervozni vozači. I svi negde jure, žure…  U prodavnicu, poštu, u sledeću ulicu, na trafiku, na posao, u penziju. Život je ono što prolazi dok mi razmišljamo. Život je samo igra dok mi razmišljamo o njemu kao o komplikovanim pravilima berze. Život je u nama, a ne oko nas.

I stala je. Tek tako, nasred ulice. Celih treperavih pet sekundi. On je bio u autu. Tik ispred nje. Danima je bežala od njegovog pogleda. Noćima se molila da ga ne sanja, provirivala drhtavo izvan okvira naočara tražeći obrise njegove ličnosti i  gotovo je ubedila sebe da ne postoji, da je bio samo snoviđenje letnjih večeri, divan i dalek kao polarna svetlost. Ali taj bol u pleksusu potvrdio je njegovo postojanje. I postojanje njenih osećanja. I njihovu iluziju da je moguće živeti zajedno, a bezbrižno…. Vidite li sad, gospođo, kako je beznačajan vaš šešir…

Prešla je ulicu. On je nastavio dalje. Vetar je i dalje duvao na sve strane sveta i raznosio čestice srušenih iluzija dvoje ljudi bez budućnosti…

Moraću da zaronim duboko u sebe,
da proverim jesam li ja baš takva kakvom me ti vidiš.
Ti me teraš da od sebe stvaram planinu,
da se pred tobom ponašam jaka,
da dokažem, da na brzinu
umem da preskočim more
i bar dva brda.
Ti ne znaš da meni u grudima mrda
jedno maleno srce miša,
onakvog sićušnog, od sivog pliša.
Nemam ja korak od sedam milja,
ja trajem u  malim skokovima,
ja ne njišem bokovima,
nemam slapove parfema na vratu,
ne tužakam starijem bratu,
samo sebe imam.
Zato sebe čuvam od tudjih očiju.
Moja duša živi u mom nosu.
Nikad me nećeš videti bosu
da hodam po prolećnoj travi.
Mene plaše i mravi.
Mene plaši i povetarac kada okrene stranicu knjige.
Ali, to je već novo sutra.
I nove brige.


KLIK OVDE – Presrećna sam što ima još ovakvih žena sa ovakvim stavom na temu  – osmi mart.

Pozdrav Maji Radoman.

P.S. Unapred zahvalna za sutrašnje nečestitanje. 😉

Patetika

Posted: 7 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:, ,

Davno sam otišla. Pamtim da sam plakala bez glasa u tami autobusa. U taj tuđi grad ušetala sam sa natečenim, purpurnim licem i mutnim očima. Želela sam da me prihvati baš takvu musavu i uplakanu, da me razume, da me voli… onako kako moj rodjeni grad nije umeo.

Umešala se u moj govor melodija tuđeg dijalekta. Neke nove reči napravile gnezda. Novi ljudi koji drugačije gledaju. Drugačije grle.

Dugo nisam dolazila. Pozdravljam te, moj rođeni grade, koji si me zgazio kao zgužvani papirić. Pljunuo mi u lice dok sam ti se dečije smejala.Porasla sam, pogledaj me, velika sam i jaka. Možda si se pitao kako mi je sada. Došla sam da ti pokažem moj osmeh.


Stajala je i čekala. Obučena baš obično, farmerice, duks, patike, i duga kosa vezana u konjski rep. Možda malo nervozna. Cupka levom nogom, kao da se predomišlja. Ali ne, odlučila je, mnogo neprospavanih noći stoje iza njene odluke. Mnogo suza i zaklinjanja. Ona je svoja, povredjena i izdana, i ima pravo na osvetu. Na jedan, jedini ženski način osvete.
Stala su jarko crvena kola i ona je ušla. Osmeh već uvežban, kao slučajno stavlja kosu iza uva, pokazuje svoje divne naušnice koje je   zvala „Vizantija“, njen ručni rad, naušnice koje kao da kažu da je ovaj svet samo njen, da ga može menjati i kreirati kako joj se prohte. Srce joj lupa, on se smeši i gazi papučicu za gas, kola klize po užarenom asfaltu u tu letnju noć, vrelu, neverovatno vrelu, niz ledja oseća kako joj se lagano spusta kap znoja. Drhti. Kao po januarskom mrazu, plaši se. Plaši se sebe. Plaši se svog odraza u ogledalu kada se bude ujutro probudila, plaši se da ona više neće biti ista. I neće. To zna…
On se smeje. Opušten, možda i previše opušten, smeje se i od toga joj je još teže. Ona ga tako dugo poznaje. On tako strpljivo čeka godinama.
Bilo je noći kada ga je sanjala. Kada je u drugom videla njegove obrise lica. Njegove oči, i ruke, njegove ruke… To niko ne zna. To niko nikada i neće da sazna. Jer ona ovo čini da izleči svoj ego, svoju sujetu, ranjenu žensku sujetu, da nije bila dovoljna, da je neka druga uzela nešto što pred bogom i ljudima pripada njoj.
Može to ona, mora, vratiće bol za bol, izdržaće, ionako ga je često potajno poželela i drhtala pod naletom zvuka njegovog imena.
Usamljen drum i kuća, njegova kuća, divna belina u tmini noći. Izlaze iz kola, on je grli oko struha, ona jedva diše, hoda kao u snu, koraci joj teški, dah joj težak, pretežak, ponestaje vazduha. Šta to radi!? Ona, zar ona, divna i idealna, jedinstvena, zar ona, tako sujetna i ponosna, približavajući se kući udaljava se od sebe, od svoje prave sebe, one smirene, pažljive. Kako se to miš pretvorio u tigra? On spušta svoje usne na njen vrat, levom rukom otvara vrata, obuhvata je oko struka i naslanja na zid hodnika. Ona se strese, hladnoća zida je uzdrma, zabaci glavu i uzdahnu, nešto kao kajanje, kao onaj trzaj sunca u smiraj dana… njegove ruke lutaju po njoj, stežu je, kidaju, bole…
Ne!! Ne! Suze je ugušiše, ona zajeca i kao kap kiše skliznu na pod. Ne mogu, ne, ja to ne mogu…
Ćutala je pognute glave dok su je kola vraćala u njenu sadašnjost, u njenu slabost ženske duše. Neki od nas jednostavno postaju cvet za samo jednog leptira, svesni da taj isti leptir voli mnogo drugih cvetova. On je razumeo, možda baš zato što je i on nju voleo, na taj isti nesebični način, što je voleo da je gleda u prolazu i grli u snu. I da ponekad u prolazu popriča sa njom. Ona je bila njegova priča. On njena. Voleli se očima. Grlili slučajnim pogledima. Pisali jedno drugom pesme i slali po vetru. Ali se nikada nisu zajedno probudili u zoru…

Grešio sam mnogo

Posted: 6 marta, 2012 in Nečije divne misli

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

Dragi stranče

Posted: 5 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:, , ,

Ne znam zašto imam potrebu da se iznova izvinjavam zbog svojih reči. Sečem te njima, zar ne, ubadam dublje nego što su rane zarasle, pa to iznova boli? Nije mi to bila namera. Nisam te nikada srela pod dnevnim svetlom, nismo pili kafu u mom omiljnom kafeu gde kafu služe u onim šoljama od pola litre, sa divnim čokoladnim šarama preko mlečne pene, gde satima pričaš sa nekim gledajući ga preko mirišljavih kafenih nota.Ne poznajem te, iako sve što kažem kao da potiče iz tvoje glave.

Ponekad se smejem kao dete dok čitam tvoje redove, a opet, nekih plavih noći poturiš mi svoj bluz pa kišim kao jesen. Sve je to u redu, a opet, sve je tako nejasno. Zašto te tako lako razumem i zašto me razumeš? Možda, u stvari, i ne želim da znam.

Pripadam onoj vrsti ljudi koja sebe seče na delove i nesebično deli. I ko zna koliko mojih delova imaju neki ljudi koji su me povredili. Zato i strepim od tebe i tvog razumevanja, plašim se da nisi od onih koji će moje reči upotrebiti protiv mene, koji će me, kao i mnogi drugi pre, slomiti kao čašu od kristala.Ne mogu više tako lako kao nekad da se sastavljam i lepim. Ne mogu to sama, a sve je manje onih koji bi to umeli i koji bi hteli. Žena u komadima i nije neki lep prizor.

Spolja sam prosečna žena sa običnim krpicama, ne izdvaja me ništa sem kose i očiju. Iznutra sam gotičarka, koja se od svoje crne boje sjaji ko sam mesec. Krijem svoj blog kao najtajnije mesto gde sebe pretačem. Kada me niko ne poznaje mogu da pišem onako kako jeste. Ne pakujem reči i ne merim ih, samo ih nalepim, tako sirove i krhke, neobrušene. I prija mi, kada me neko zbog moje neobičnosti stavlja na pijedestal, nisam uobražena i željna pažnje, nego jednostavno, ovako daleka i anonimna postajem stvarnija, postajem devojka iz kraja.

Imam gorko iskustvo baš sa ljudima koji me razumeju. Zato strepim i skrivam se iza zavese od metafora. Iskoristili su me, hranili se na meni, grejali se mojim rečima, a mene izbacili da spolja gledam njihove tople duše sa mojim mislima. Za mene kažu da sam čudna, da slušam muziku kojoj je prošao rok trajanja, da čitam knjige mrtvih pisaca, da sam smešna jer verujem u juče i drhtim pred sutra. Ovo sada koje traje za mene je jedino opipljivo i stvarno. Mašu mi iz njihovih sportskih automobila i zaziru od mog pogleda. Kažu da previše pijem i da se preglasno smejem. Čude se mojim suzama kada skliznu, a ja se ne trudim da ih zaustavim. Ja neću da glumim. Ja hoću da živim.

Kada budeš čitala ovo, pravi se da ne znaš da sam to ja napisao, jer ja više ne pišem. Slova sam zabranio sebi. Koristim ih samo  kada se potpisujem, ponekad kad popunjavam formulare ili podižem kredit. Čak ne rešavam ni ukrštene reči. Ponekad čitam, pronalazim se u tuđim rečima, pa zatvorim knjigu i vratim je na policu. Sutra ponovo posegnem za istom knjigom nadajući se potajno da sam još uvek tamo i gorim od nestrpljenja da saznam šta ću danas raditi i hoću li tebe možda sresti.

Ja koji više ne pišem hteo sam da ti napišem da sam živ. Bar tako izgledam u tuđim očima. Iznutra, ja sam samo oblak. Plovim kroz ovaj preostali život po tuđoj inerciji.Smejem se za svaki slučaj, možda me neko vidi pa ti kaže da sam srećan. Srećni se smeju. Ja se smejem, iako sam oblak. Znam da bi ti volela da je tako.

Sanjao sam noćas da sam te sreo. Rekla si mi da je sve u redu, iako te ništa nisam ni pitao. Hteo sam samo da te gledam, tako dugo te nisam video, tvoj lik mi je zamagljen kao da je  naslikan voštanim bojama. Koračala si  brzo, jer ti drugačije i ne umeš, kosa je ostajala za tobom lepršajući. Pokušao sam da održim korak sa tobom, što je nemoguće.Galama je postajala sve jača, moje misli su se gubile u njoj. Izgubio sam te u gomili dugonogih, dugokosih devojaka.Ostao sam sam na trgu sa ravnodušnim golubovima.

Opet me boli koleno, kao i svake zime, znaš da očekujem proleće, jer sa prvim suncem i bol umine. Bar taj bol s vremena na vreme mogu pobediti.Tako verujem da za sve postoji način. Odraz u ogledalu mi govori da sam drugačiji, ne usuđujem se da kažem da starim, nego eto, postajem drugačiji. Neki stari novi ja. Voleo bih da sam bar iznutra ostao isti. Promenila si me, znam da znaš, učinila si me boljim, u ono vreme kada smo se poznavali ja sam bio gospodar slova. Izgubivši tebe izgubio sam pravo da se njima igram, i sva moja slova su, jedno po jedno, kradomice izlazila iz mojih olovaka bežeći tebi pod jastuk. Zato te tako često posećujem u tvojim snovima, pa kao nehajno poturam ruku pod tvoj jastuk. I baš svaki put ne nađem ništa.Lopov sam i kradem tuđa slova. Ali džaba mi sve to, sva su mi ili tesna ili prevelika, razvučena oko ramena, pa sam smešan sam sebi kada pokušam  da zaličim bar neku rečenicu. Uzaludno je, znam, moja slova su pobegla kod tebe, a ti i ne znaš da baš zbog njih, iz noći u noć, goriš i uzdišeš, ta moja slova su vragolani, muče te i traže još luđe reči od njih samih.

Odustao sam u međuvremenu. Sve što sam nekada pisao sada nema smisla. To nisam isti ja i nemam istih želja. Zato, kada pročitaš sve ovo, zažmuri i ubedi sebe da to nisam ja, jer ja više ne pišem.

Zvezda padalica

Posted: 3 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Bila sam zvezda u jednim očima. On je voleo da orbitari nebeskim prostranstvima i valjda sam pod naletom nekog ludog vetra utrčala pod njegove trepavice. On je rekao da je lako živeti sa zvezdom u oku, mada ponekad oči umeju  zbog toga da prokišnjavaju. Morao je jako žmuriti da me zadrži. Preko dana je nosio kačkete i savijao glavu da me ne zaslepi sunčev sjaj.

Bilo je lepo gledati sebe njegovim očima. Kako sam samo bila divna, sa baršunastim glasom, umela sam da hodam i plešem kao ona glumica, kako se samo zvaše ne mogu se setiti, ona sa razbarušenom kosom, ma nije ni bitno. Sećam se da je bilo tako udobno spavati na njegovim zenicama koje se šire kada se spomene moje ime. Uspavljivao me je divnim šarenim lažima. Verovao je u moju čaroliju. Krao me pesmama i moja prašnjava stopala skrivao čudnim akordima u sparna popodneva.

Bila sam zvezda u jednim očima. Rekli su mi da ga je zlatni sjaj sunca prevario, da nije hteo, da je sasvim slučajno pogledao i kroz kišno oko skliznula sam u drumsku prašinu, posramljena i zbunjena, ja zvezda, ja prva, jedina i tražena, slomljenih krila i ponosa. Vlasnica nebeskih plišanih visina zaronjena u močvaru njegovih patnji i suza. Mesečeva kći koja kopni zbog zemljinog sina, jer je on znao da kaže prave reči kad svi drugi ćute, jer je umeo da peva dok ceo svet spava, jer me gledao kao da mu pripadam, a nikada se nije usudio da me takne, da ne sagori, da ne uprlja čaroliju, da me ne ugasi pa da od mene ostane samo običan broš sličan mnogim drugima.

Verujem i znam da je nakon mene prestao da diše. Niko mi ne priča o njemu. Znaju da me boli njegova bol. Nikada i ne pitam ništa. Ne pitam, kako bih i smela, možda sazna pa pomisli da želim nazad. Jedva sam preživela i onaj prvi put. Ne pitam, ali ćutke tražim način da saznam, volela bih da mi kažu nešto o njemu. Makar samo to da li je srećan. Drugo, ionako, nije bitno…

O poreklu

Posted: 2 marta, 2012 in Nečije divne misli

Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume…
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne…
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne…
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve…
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi…
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku…
Kada mu je umoran zakucao na Nebo…

Balašević

Slomljena

Posted: 2 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:

СликаMislila sam da sam jača nego što mi se obilo o glavu. Onda kada pokušavaš da na svim poljima briljiraš, da daš celu sebe, da smanjiš san, a povećaš svoj učinak, telo ti pokaže da treba malo da zastaneš. Pokušala sam da u isto vreme radim hiljadu stvari, da u hodu rešavam i svoje i tuđe probleme, da radim, studiram, da imam nekoliko dodatnih stvari kojima se bavim, da budem majka, žena, domaćica, dobra ćerka, starija sestra koja je podrška. Znam ja da ne mogu promeniti svet, ali uporno pokušavam. I desilo se – pukla sam u bezbroj komadića, pod naletom groznice, oborenog krvnog pritiska, bleda kao krpa umalo se nisam srušila. Dok mi infuzija kap po kap vraća snagu izgledam kao mobilni telefon na punjaču koji vibrira i skakuće od groznice. Oni koji me znaju shvataju koliko se ta slika ne uklapa u moj profil. Ja sam jaka, stabilna, nasmejana, ja nikada ne pijem lekove, ne idem kod lekara. Slika koju su videli je meni poljuljala ponos. To nije smelo da mi se desi. A opet, desilo se. Znam, i ja sam samo čovek, običan čovek od krvi  i mesa.

Bila je zbunjena kada joj je rekao sve što zaista misli. I bilo je čudno i šareno, bilo je nesvakidašnje. Pitala se kako je moguće da je sve te znake drugačije tumačila. Mislila je da je zaobilazi, da smeta, da je  kamen o koga  se spoticao. Bila je mali stakleni kamen. Dragi kamen.

Sa dva koraka unazad dalje od njega bila je bliža sebi, a opet tako raspršena. Nije bila spremna na reči koje je rekao. Nije bilo plavih nota oko njih, ništa nije mirisalo na tugu, samo na sedefnu grešku dvoje opijenih i izgubljenih.

Rekao je „- Izvini“  – nakon prestupa. Prešao je  zamišljenu liniju.

Rekla je – „U redu je“. Znala je da nije. Plakaće kad stigne kući.

Nije bila sama u svojoj glavi. Šuštao je severac i drhtala je. Znaci su svuda oko nje, a ona  ih tumačila drugačije. Sada kada zna sve je tako lako pročitati. I tako lako pobeći od drugih. Sam sebi si uvek najjači protivnik. Boriti se sa sobom dok ti u ledja duva vetar prošlosti nije lako. Naročito ako još u startu želiš da izgubiš.