MR part 10

Bogdan beše natenane ispijao drugu kafu za stolićem kraj prozora, posmatrajući šaroliku uličnu gužvu kad banu Vera.

– Oooo, agentice moja, da li si želela da se otrujem kafama čekajući te? Malo si se zagugukala sa onim, kako se zvaše, o jebaga, kakav čovek ni ime se ne lepi za njega… Je l pokušao da te opije nekim čivas regalom od dvajes godina, a ? Znajući te, ne bi mu to bilo teško…

– E, ne sviraj, sve je uzeo – reče Vera kroz širok osmeh.

– Šta sve? I tebe sa knjigama?

– Uf! – Vera lupi Bogdana fasciklom po glavi, smešeći se.

– To lutko, tako se radi posao, dobra cura! Nego sledeći put da obučeš kraću suknju, ima da mu uvalimo i knjige poezije tako, hihihi!

Gledala je u njega tako veselog i nasmejanog, i prosto se pitala da li to u njemu žive dva potpuno različita čoveka – jedan koji je čista filozofija, namrgodjen sa malo povijenim ledjima pri hodu, pogled mu se ne zadržava već bludi po horizontu, svet vidi u različitim nijansama sive, duša mu puna isposničkih misli i moralnih principa. I ovaj drugi – veseli Petar Pan, Veliki Dečak koji svojom čarobnom paletom boji svet oko sebe u najradosnije boje. Koji ume da se smeje, da živi, da šeta poskakujući, da peva nasred ulice i krevelji se u restoranu. Tako je divno kada možeš da pogledaš u njega, a da vidiš samo osmeh! I to je dovoljno. Komentariše oblike kamenčića koje šutira na ulici. U hodu čuje neku pesmu i odmah na to nadoveže dogadjaj koji ga veže za nju. Stajala je tako ćuteći gledala u njega. Smejala se tiho, dok je on naglas zabavljao plasirajući neku svoju priču kako je to izgledao susret Vere i Igora.

– Što me tako gledaš? Što se smeješ?

– Ništa posebno. Ponekad se oduševim kada vidim da si i ti samo čovek, – smejala se i dalje Vera, a on je mangupski nakrivio glavu na jednu stranu. – Nego, pošto je završen poslovni deo dana, a sada nastupa obilazak tvojih uspomena, ja odoh da skinem ovo sa sebe i obučem nešto u čemu mogu da dišem. Može?

U tom trenu Vera je razmišljala o tome kako je lako voleti nekog kada mu ne znaš mračne strane, kada ne znaš njegove mane i način na koji leči tugu. Tada možeš verovati da taj neko nikada nije besan ili nervozan, da može na svojim leđima nositi i tri planine, i sve, baš sve može da podnese. Onda kada upoznaš mračne dubine osobe sa kojom si nastaju barijere u srcu. Brak zamuti mirne vode, obaveze pomute srce. Postaješ ogorčen i neutešan, usamljen u milionskom gradu, izneveren od života, jer to nije ono čemu si se nadao.

– Paaa, može, ako povedeš i mene da gledam… – smejao se Bogdan grejući se na sjaju iz Verinih očiju.

– Samo ti još to fali u životu, naruči mi pitu sa jabukama i nes, brzo ću! – pohita Vera da se oslobodi otmenog kostima, štiklica i svilenih čarapa sasvim nesvesna koliko dobro izgleda tako obučena.

– Idi, brže, i ne zaboravi da raščupaš kosurdaču pošto obučeš plitke farmerčice i džak u obliku majice! – dobaci Bogdan krećući ka vitrini sa mirisnim svežim pecivima. Vera zamače iza ugla, a on natenane odabra i složi na plato pitu sa jabukama, veliki nes, dve krofne sa kremom i milk šejk od vanile. Za nekoliko minuta Vera upade u lokal poput vihora, smazaše doručak ćutke se smešeći jedno drugom kroz zalogaje kao nekakvi tinejdžeri, a zatim se zaputiše autom ka Bogdanovoj školi.

– E odavde ćemo pešice. – reče Bogdan parkirajući auto.

– Vidiš, u ovaj džinovski i jezivi internat sam stigao otprilke mesec dana pošto sam na moru, pronašao sebi Prvu Pravu devojku na najsmotaniji i najčarobniji način u životu. – Vera je ćutke sa Bogdanovom setom u svojim očima zamišljala sve to.

– Plakao sam krijući se. Pisao pisma puna ljubavi sa grozomornom olovnom tuđinom u stomaku. I ponovo plakao u mraku okrenut prema zidu. E, a sada idemo kroz park u šetnju da ti pokažem školu.

Bogdan i Vera ćutke i lagano pređoše ogromni bulevar i nestadoše među drvećem okupanim miholjskim suncem, gazeći prve zlatne listove po kamenoj stazi. Bogdan slučajno, u hodu, dodirnu Verinu ruku i ona mu se učini neobično vrela. Pogledi im se sudariše poput dve galaksije sa svim svojim zvezdama, planetama, mesecima i crnim rupama. Bilo je to jedno od onih gledanja koja uvek vuku na neku filmsku scenu, sa baladom, laganim vetrom i poljupcem. Mirisala je jesen, bilo je i tog laganog vetra koji je Veri upošljavao ruke da sklanja kosu sa lica, Bogdan je najednom zastao u pola reči i sve je bilo savršeno u tom dalekom gradu  i bilo bi lako i divno prevariti život tog oktobarskog popodneva. U tom treperavom trenu, iz Bogdanovog džepa čula se divna melodija koja sruši čitavu scenografiju u paramparčad. Telefon je neumoljivo sipao note u etar. Vera kao probudjena iz sna udahnu vazduh, pogleda smeteno u patike, pa oko sebe kao da je drveće u parku nešto što je naročito zanima tog trenutka.

“ Jebem ti i telefon i Sonija i Eriksona i telekom, da se nose svi u tri pizde materine, sa` ću da ga tresnem od zam…“ – psovao je u sebi Bogdan na dijalektu njegovih predaka.

– Da, mama, na službenom putu sam…da, na onom što sam ti pričao…ništa ne brini, znaš da me Vera čuva kao ti, predveče stižemo, sve je u redu, i posao ide po planu…zdravo, vidimo se za vikend, `ajde…