Arhiva za 23 marta, 2013

MR part 15

Posted: 23 marta, 2013 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca

24274_559920814032137_874024985_n

15.

Pošto se rastade sa Brankom, Bogdan se ušunja u svoj stan poput aveti i, u polumraku, jer roletne ne bejahu podignute, sede u fotelju. Sklopi oči i slike se uskovitlaše kao u bunilu. Zvrrrrrrrr! Bogdan skoči kao poliven vrućom vodom. „U jebote, koliko je sati?! koliko sam spavao?“ – pomisli idući ka ulaznim vratima. Otvori i ugleda Veru.

– Ja ne spavam ni noću, a ti prespavaš i dan – bio je to neki poluosmeh, i ona lagano, bez poziva, prodje kraj njega i smesti se u fotelju, sklupčavši se kao ranjena zver, savijenih nogu. Pogleda oko sebe, na stolu neka knjiga bezbojnih korica i neprimetnog naslova. Nekoliko čaša, dve šolje, daljinski, upravljač, puna pepeljara.

– Imao si goste ili si počeo da pušiš? – pratila je pogledom zbunjenog Bogdana koji je lagano koračao po sobi i pospremao tragove nečijeg prisustva. – Izvini što se nisam javila, nisam ni planiralada svratim, zapravo pošla sam da se vidim sa Danicom, i kada sam prošla pored tvoje zgrade… U stvari, morala sam sa nekim da pričam, o tebi ne smem nikom, mada pričati sa tobom o tebi je pomalo lucidno, zar ne? Ti ćeš u tom dijalogu uvek držati stranu sebi.- ovo na njenom licu je već ličilo na osmeh, malo bolje uvežban, ali je ipak falširao.

– Teško da je tako. Obično sam sebi zabijem nož u ledja. – zvecnuše dve čaše i on natoči u njih zlatnu tečnost. – Živeli i dobrodošla ovako nenajavljena!

Vera otpi gutljaj žmureći. Kako prevesti u reči ono što ti teče venama. Pogleda u gitaru koja je usamljeno stajala naslonjena na zid. Bila je to klasična gitara od svetlog drveta sa plastičnim žicama koje daju ton mek kao duša. Bogdan primeti da Vera pogledom ispisuje stihove po prašini na gitari i istog trena je uze i pesma poteče.

„Samo sklopi oči tonemo

Polja snova toplih daleko

Daaaa, da mogu znaš da bi

od sebe pustio te…“

Zatim stade, odloži gitaru, zveknu rakiju na eks i reče:

-Ionako sam nešto hteo da ti kažem. Ne znam prave reči, ni pravi način. Ali, valjda ću nekako…Dakle, pričajmo o meni. Pucaj.

 -Dobro- Vera podiže pogled. – Onda, reci mi…. zašto ja? Zašto sa mnom?

– Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. U početku. – Bogdan udari snažno d notu na g žici, zateže je u e i iz mraka gitare se ote jecaj – Naposletku, ko te terao da me stavljaš u pesmu. Pa se onda i ja pitam: zašto ti mene?

Vera se borila sa suzama. Tako šćućurena, obgrlivši kolena delovala je kao dete.

– Ti me grliš očima. To ne ume svako. Zbog tebe se osećam drugačije. Možda mi prijaju te tvoje svetlosti, tame i magle, ne znam. Zar je pesma bila ta koja te gurnula meni? Šta bi bilo da ti je nikada nisam pokazala? – uzjogunila se kao ptica pred kišu, lagano joj na usni rasla gorčina krivice da je baš ona učinila prvi korak. Lakše je praštati drugima, nego sebi. Volela je da tiho u sebi veruje da je izabrana, a ne ona koja je birala.

– Paaa… Da nisam video te pesme i dalje bi hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje. Ništa strašno. – reče Bogdan tiho zureći u zid a onda se unese Veri u lice: – Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim. Nije gospodin ko ima nego ko zna da troši. I baš zbog svega toga mi je još teže da ti kažem ono što moram…- opet je zastao. Ne ume on lagano da baci kamen. Jer – kamen je ipak kamen.

-Plaši me sve to… Šta sad?  – oči su joj porasle od straha. -Mi nismo sami…

– Nismo sami, ali nismo ni obični.

– U pravu si, ali to uopšte nije olakšavajuća okolnost.

– Ne mora da znači. Svakako je složeno… – Bogdan rasejano odšeta do prozora i proviri iza zavese bez ikakvog razumnog razloga.

Vera je sedela u fotelji kao na nekom pustom ostrvu. Znala je nekako da se sivilo nadvilo i sasvim malo nedostaje da zakiši.

-Šta sam ja tebi?

– Pravo pitanje u ovom slučaju je „Zašto me to pitaš?“ Ti si moja osakaćena ljubav. Hm. Sa tim naslovom bi se mogla napisati jedna dobra priča. Osakaćene ljubavi. Čini mi se da vas volim obadve. Na svoju i na vašu žalost.

– Molim?! – Vera razrogači oči ne verujući sopstvenim ušima da je čula to što je čula – Pazi kad nisam pala na pod iz fotelje. Prvo me tako visoko uzdigneš, pa me tresneš o zemlju.

Bogdan shvati da je upravo, i po ko zna koji put, rekao nešto što ženama ne sme ni u kom slučaju da se kaže. Platio je on više puta preskupo svoju iskrenost i nije bio od onih što ne uče na greškama ali, eto, jednostavno, bio je takav. Iskren do besmisla.

– Pa voliš i ti Gorana, rekla si mi jednom.

– Pa volim ga… – Vera ponovo utonu u fotelju.

– Znaš, ja bih se osećao sasvim bezvezno da ga ne voliš. Kafu?

– Može. Čuj, osakaćene ljubavi?! Morbidno…

– Može se reći da je „osakaćene“ prejaka reč, ali suština je ta. Ti si mi nešto što Neva nije i obrnuto. Da sam bio strpljiviji u traženju možda bih pronašao neku kompletnu ljubav. Tako je to sa strpljenjem, nemaš ga kad ti je najpotrebnije, a kad ga stekneš, ne treba ti. – Bogdan se muvao oko šporeta sa kašičicom u ruci razmišljajući kako da kaže Veri da se ženi i da li to da uradi sada. Ne sada. To bi bilo previše za nju ove večeri. Ili je ipak bolje da sve stavi na svoje mesto, možda je malo kasno, ali svaki sledeći tren povećavao je obostranu bol.

-I … – Bogdan spusti šoljice na stočić – zašto si me pitala „Šta sam ja tebi?“

– Zato što ne volim da sam na klackalici, pa da se neprestano pitam koja će strana prevagnuti. To što mi oči lako zasuze ne znači da sam slaba, da znaš. Ne moraš da me štediš. Ja sam velika devojka. Ja znam da će sutra uvek postojati. Možda smo prešli granicu baš u trenutku kada je i tebi i meni bio potreban neko. Možda smo pogrešili, ali smo na neki način ipak obogatili naše živote, sve dok drugi ne znaju za to i ne povredjuje ih. Ne štedi me i ne gledaj me kao malo bespomoćno štene. Osakaćena ljubav je sve samo ne ljubav. Ja ne mogu da verujem u to da sam tvoja ljubav. Ja sam tebi… Ne znam. Možda sam samo način da budeš ono što jesi, bez straha da ću ti se smejati. Možda veruješ da će tvoje reči niknuti bolje i jače posađene u moje uši.Ti si meni vratio nešto što je odavno uspavano. Možda me samo gledaš na način kakva bi ti voleo da budem, a ja sam, recimo, žena sa hiljadu lica. Ko zna, možda sam potpuno drugačija, možda sam sasvim, sasvim obična.- prkosno je podigla glavu.

– Opa! Klackalica! Dakle ovde imamo problem i sa alfa ženkom. Hm. Tako je to kad žensko ima muško srce. Ne brini. Ništa neće prevagnuti na lošu stranu, sve je u ravnoteži za sada. Eto, upravo si opisala jednu sakatu ljubav veoma verno. To je to. E sad, kad bi spavali zajedno, imali slobodu kretanja zagrljeni i kad bi sve to bilo divno i sa razumevanjem, to bi bila kompletna ljubav, ali jebi ga, deset godina viška života i sve što se izdogađalo u njima je osakatilo za ove mogućnosti koje nedostaju. Na kraju si rekla da tražena nije isto što i nađena. I tu si u pravu. Mada, nije to sve tako crno. Znam neke retke koji su se pronašli na vreme. Ali to je već velika retkost. I dragocenost. Ti imaš sklonost da daješ nekim pojavama različita imena od onih koja im ja dajem samo da ne bi bilo po mome. Tako se ti praviš važna.

Bogdan ode do kompjutera u uglu i pusti pesmu „Opasan ples“ grupe Van Gog.

– Jesi li za ples? – Bogdan je uhvati za ruku ne čekajući odgovor, blago je povuče, ona ustade, a on je privi uz sebe. Poljubi je u čelo, dugo i nežno, kao stariji brat. Gledala je sa nevericom u te oči koje i posle svih ovih godina nije mogla da pročita. Ali skoro da je bila sigurna – sada će naići ta kiša koja ih dugo zaobilazi.

– Znaš – Bogdan šapnu dok se u njemu lomilo sve – greh je greh ma kakva mu mi imena nadevali i u ma kakve boje ga bojili. – gledao je u školjku njenog uva, glas je poprimio sivilo zidova. Ona je ćutala i klatila se kao marioneta. Žmurila je i čekala oluju koja mu je rasla u grudima. Možda bi mogli sve u nekom drugom vremenu. ovde i sada sve su samo delovi slagalice koja se kad tadsklopi i tada vidiš kompletnu sliku. Još jednom je udahnuo i muklo, nekim tuđim glasom i sa suzama koje su joj kvasile šiške rekao: – Ovo je naš poslednji ples. Ženim se.

****KRAJ****