To se ne računa…

Uvek je tako govorila, nehajno odmahujući rukom…

I čak kada me srela posle toliko godina i kad mi je rekla da se nisam nimalo promenio, a ja sam porazeno prešao rukom preko stomaka, i tada je rekla… „Ah, to se ne računa“…

Pa i onda kada sam joj bacio poslednju cigaretu u reku i rekao da mora da prestane i da joj ne treba to, ona je rekla da ima samo taj jedan porok… „A jedan ko nijedan, naravno, to se ne računa“…

Smejala se do duboko u noc, lomeći smehom sjaj zvezda, treperile su očima punim suza te ranjene nebeske pčele, pokusavajući da dostignu njen sjaj, a ona, mesečeva kći, mahala rukama ko krilima, skakutala i ponovo sedala, ponekad bi tako najednom zaćutala i duboko uzdahnula… „Ma ja sam srećna, veruj mi, ovaj mali tren se ne računa…“ i sasvim detinjasto obrisala rukavom slanu kap.

Ne, nije se računalo ni kada je utonula u more depresije… To ce proći, znaš i sam, govorila je. A znao sam, o kako sam samo dobro znao, da je loš plivač, da se davi, da tone, vukao je na obalu zivota, svadjao se i vikao, a ona je i dalje pokušavala da mi objasni da je i to deo zivota, da sve baš tako mora i baš na taj način. Bez glasa je pokušavala da hoda, a tlo je bilo daleko.

Ne vidjam je. Daleko je, ali daljina medju nama se ne meri kilometrima. To su neke drugačije daljine. Daljine koje slute moj bol i njene reči, vec znam, ako je ikada sretnem reci ce – „Nisam te videla godinama,a opet si isti. A ta tvoja nova frizura, e, vidis, to se ne računa…“   I dok budem sakupljao komade svog osmeha sa pločnika nehajno ce mi dotaci kosu i mozda nesto tise reci – „Ti si neko na kog uvek mogu da računam…“   I ja cu ponovo zalepiti svoj naprsli osmeh. Ona zna. I ja znam. Ali sta vredi kad se to ne računa…