Preko granica stvarnog sveta

Stojim. Nema raskrsnice, a ipak razmišljam na koju stranu da krenem. Zašto imamo toliko mogućnosti ako su sve umotane u izmaglicu i neizvesnost?
Poljulja me neka savim obična pesma, neke sasvim obične oči hiljadu puta viđene do sada, i odjednom kao da je prvi put i kao da sve to ima neko novo značenje koje ćutke uranja u moju svest i traži da ponovo preispitam sebe i svoje odluke. Jesam li na pravom putu? Jesam li sasvim sigurna? I da li ću do kraja istrajati u svom ludom tabananju po trnju koje stisnutih zuba gazim…

Moj svet ima dobro čuvanu granicu. Mada, sve češće srećem neke nove pesme koje inače nikada ne bih ni primetila ili neke ljude koji su se na ko zna koji način ušunjali. Emigranti iz stvarnog sveta. Kradljivci snova. Prevaranti sa lažnim osmehom. Trgovci maglom. I neke, sa prvi pogled naivne veštice sa zavodljivim crvenim jabukama. Slatkorečive lisice. I naravno, svakodnevne aveti koje crpe strpljivost iz mene…

Probudim se sa suncem i pružim ruku. Oblaci sve češće nailaze i ovu jesen čine  sumornijom nego što bi inače bila. Ili su to jeseni sa godinama gorčije?Sada mi je potrebno šest šaka da prebrojim svoje jeseni i mnogo više snage da ubedim sebe da je vreme da ustanem. Sustigla me i proleća i leta, pa i zime svetlucave i prozračne. Ali nekako mi je najteže kada sa prvim trenucima ponoći naiđu sećanja. I opet se pitam, da li je baš sve tako lepo bilo u tim dalekim vremenima ili je samo osećaj u nama bio drugačiji, jer smo bili mladji, poletniji, srećniji sa malim stvarima, a danas nam ni planine svega toga ne popunjavaju prazninu koja raste u nama.