Srećna zvezda

Kada sam prvi put čula da kažu da se neko rodio pod srećnom zvezdom, to mi je delovalo smešno. Nema srećne zvezde, sve ono što zaslužiš to i dobiješ, onoliko koliko radiš, koliko se boriš, toliko je i tvoje.

A onda, prodju godine, tvoje godine, dok rintaš, odričeš se, igraš po pravilima, učiš, studiraš, ne ideš na letovanje, plaćaš školarinu, ne ideš na zimovanje, kupuješ drva, plaćaš redovno račune, nadaš se nekom boljem sutra. A ono nikako da svane. I onda čuješ „znaš onu što je posle osmog razreda završila kurs za daktilografa, pa da ona, e vidiš, ona ima platu kao ti.“ A ti si diplomirani akademac, počasni član društva, neko ko treba da bude uzor. Deca će pre izabrati manje muke, veću platu. I eto nama novih „daktilografa“, sponzoruša, koje na svoj način prodju i uspeju. Pa opet, tešim sebe, taj uspeh i nije uspeh, to je sve privid, to je površno, ali ti istim tim platonskim visokim platama plaćaju sve ono što ti nemaš. Idu tamo gde ti želiš. Oblače ono što ne kupuješ. Jer nemaš. Jer čekaš i ćutiš, čekaš to bolje sutra zbog koga si se školovao, zbog koga si se odrekao svega što drugi imaju. Uporno zhvaljuješ dragom Bogu za sve što ti je podario, ali promukli glas ti ne da mira, golica te u grlu ta želja da ostvariš svoje snove.

Ne možeš da izlečiš majku, nemaš ni blage veze kako da joj ublažiš, strepiš za sestru  i njene potomke, nadvio se neki crn oblak, nešto nije u redu, a ti duvaš svom snagom, ali dahom ne možeš pomeriti ono što se nekim drugačijim silama radi. plašiš se, drhtiš, i čemu sve to…Ti si samo obični akademski član turbo folk društva….