Da li oni koji te jako dobro znaju, oni koji te znaju takoreći ceo život, imaju pravo da na tebi prelome sve bitno i važno? Da li imaju prava da te uzimaju za model kako treba, a uglavnom sve ostalo rade onako kako žele?
Da lli treba pristati da budeš nečiji izgovor za sve što pogreši, samo zato što ga voliš i poštuješ?
Da li treba oprostiti za sve kada te taj neko tvoj zaboravi, smetne s uma tvoje postojanje u trenucima kada mu je lepo i kada mu ide, i opet, da li po stoto put ostaviti po strani sve i pomoći tom istom, onda kada mu ne ide?
Da li je glupo i naivno kada nekom pokloniš srce za ceo život, a očekuješ da ti istom merom vrati?
I gde je granica prijateljstvu? Da li je ograda cvetna i vesela, ili je možda linija ona kada prestaje da bude lepo?
Alisa u zemlji luda 
Sve je u nijansama. Svaka osoba je proizvod za sebe, čije se upustvo za rukovanje obavezno mora pročitati. Međuljudski odnosi su odavno na globalnom nivou zahladneli, ali ima izuzetaka .. 😉 😀
Ne mogu da prestanem da mislim o tome. To što ja praštam i razumem, ne znači da treba sve da se prelomi na meni!
Naravno da ne treba sve da se, uvek, prelama na tebi jer prijateljstvo je obostrani proces u koji se i ulaze a ne samo uzima!
Ne znam za drugo, ali naučio sam da ne treba očekivati da ti se vrati istom mjerom. Jednostavno, niko nije kao ti, kao ja, kao…tako da se to ne može izvagati. A i lakše je misliti na ovaj način, jer u suprotnom uvijek imaš utisak da daješ više, a da ti se nevraća dovoljno.
Ma znam… razumem te. Ali nekad baš i jeste tako kako nam se čini.
Hm, da. Nekada stvari nisu onakve kakve nam se čine, a nekada baš jesu!
Da li treba tako? Verovatno ne… A da li ce i dalje biti tako? Verovatno da, sve dok ti je taj neko toliko drag…
Iako retko, stvari se ponekad i promene na bolje. Imam jednog druga, znamo se od kada znamo za sebe. Kroz detinjstvo i mladost bio je prilicno sebican, hedonista, uvek je bilo po njegovom, stalno je ugadjao sebi. Danas je sasvim drugaciji, uvek postupa tako kako meni vise odgovara, uvek vodi racuna o drugima i uvek je tu da pomogne.
Ne mogu sada da objasnjavam celu priču…A i muka mi je od toga. Uglavnmom se priča vrti oko toga – ona zna sve, ona me razume, ona mi je prijatelj i ona se neće naljutiti koliko god ja bio nemaran. I tako obično pukne na mojim ledjima. A sada mi puklo i pred očima. Valjda mi u vreći bez dna ponestalo praštanja…
Ima ona poslovica:
„Tri puta meri jednom seci.“
Ali sto puta…?
Ne znam…
U ostalom, ako je za utehu: „Ne baca se kamen na neplodno drvo.“
Eeee, znam ja za tu izreku…. Al me svejedno boli….
Najgore je kad ocekujes. Jer nikada nece biti onako kako si mislila. I nikad nece moci da se meri, a osecaces da nije dovoljno. Pa ce te mozda i gristi savest da previse trazis i ocekujes. Ali nemoj da te grize. Ja sam sebi godinama postavljala ista pitanja iz tvog teksta. Nisam pronasla odgovor. Ali sam sebi olaksala da bi me manje bolelo. Ne mogu da slazem i da ti kazem da ne ocekujes nista, ali ne ocekuj mnogo. I nemoj da mislis da ces moci da promenis sebe i nacin davanja, nema sanse. Kao sto je neko gore rekao, svi dmo drugaciji, i poenta je da nas to ne pogadja. Nije lako, znam, ali probaj. 🙂
Pa da, odatle i jesam prvo pošla – ja ću uvek biti na isti nalin blesava. Ali prestajem da uzmičem i opraštam baš svašta. Kolliko čovek uzmakne, toliko ga i sustignu.
hm , ovo si super rekla! Nikako da pobegnem bar za korak vise 🙂
Izgleda da sam i ja jedna od onih koja sebi postavlja slicna pitanja, a vuce slicnu, duboku vrecu iz koje izvlaci razumevanje, podrsku, pomoc, prastanje…Sta vec kome zatreba… 🙄 Jednom pukne i u dusi i pred ocima, al’ do pucanja prodje vremena. I promenimo se, ali nikad onoliko koliko mislim da bi trebalo. Ili mozda ne treba mi da se menjamo. Pa dodju neki novi momenti, novi-stari ljudi i njihovi postupci i ajd’ opet u krug.
Ne treba mi da se menjamo, već naš način na koji reagujemo. Koliko sam samo puta zbog ličnog domaćeg vaspitanja dopustila da me niži i gori pomere.
Da, bas ta promena nam treba. Uspem u necem i nekad, ali opet ostaje i onaj deo koji stoji k’o ukopan :D.
Praštanje nam je neophodno – nama, ne njima. Očekivanja su suvišan teret. Reciprocitet direktan retko postoji. Kad se desi, to je čudo predivno, uživajte u njemu. A desi se. I onda se neguje.
Da li smo nečiji izgovor je manje bitno od onoga šta smo sami sebi.
Budi sama sebi referentna tačka u takvim stvarima. Nemoj nešto raditi zato što očekuješ reciprocitet i nemoj nešto ne raditi, samo zato što si sigurna da neće biti uzvraćeno. Ne savetujem te, samo delim s tobom razmišljanje na temu i, naravno, govorim o prijateljstvu. U nekim drugim odnosima, reciprocitet se podrazumeva; možda ne uvek, ali ga mora biti.
Ako si prijatelj – onda razumeš. I znaš. I ne ubadaš gde boli, nego lečiš.
„Oni koje najviše volimo, uvek su poslednji poslednji posluženi.“
Naravno. Ali da bi porasli i u svojim očima moramo porasti i u tudjim. Ne očekujem zahvalnost, ali ne očekujem ni zaborav.
Ne razumem. Šta je tema? 😀 😀 😀
Pa baš to. Ne razumem. 🙂
Možda odgovor delimično nađemo ovde… „Ako voliš nešto, pusti ga neka ide, ako ti se vrati… tvoje je. Ako ne, nikada nije ni bilo“ 😉 Rekoh delimično… 😉 Nije primenjivo na sve kategorije „ljudstva“ 🙂
Najvažnije je da dok kujemo svoju sreću ne udramo bližnje po prstima 🙂
U protivnom: https://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/samokaznjavanje/
Ma ko ce to ikad uspjeti da razumije?! Licno mislim da je to jedno vrzino kolo u koje se upletemo svesno jer ne umijemo da uzvratimo istom mjerom,iz nekih razloga znamo samo za dobre stvari,lijepe rijeci,i za prastanje…Da li bi nama neko nekad oprostio takve ispade???
Dugo sam zivjela sa uvjerenjem da se dobro dobrim vraca…sve dok nisam progledala i na drugo oko,i dok nisam skinula ruzicaste naocare…Pred sobom sam imala dobar primer kako se ne treba ponasati prema ljudima,al opet,i ja sam se tako ponasala,sve na moju stetu,ali Boze moj…Vazno je da sam ja covjek ispala…
I dalje pamtim izjavu moje sestre,i s’ godinama shvatam da je bila u pravu…A kaze “ Ne ocekujem puno od ljudi,i nikad se necu razocarati “
Sestra ti je i te kako u pravu. Bilo bi lepo kada bismo zaista mogli da ubedimo sebe u to.
Ma da,al’ sve je to stvar nase volje…Ukoliko zelimo tako onda je moguce…Samo treba dosta rada i truda,svakodnevnog ubjedjivanja da je to najbolje za nas….
Svako od nas ima oko sebe one za koje je nesebično tu uvek kada im je potrebno, ali u obrnutoj situaciji to nije tako. U drugoj polovini svog života naučila sam da posle prvog takvog odgovora s druge strane, postavim distancu, posle koje ni ja nisam ona ista – ona koja je uvek tu i koja uvek priskače za sve. I sada mi se više ne dešavaju velika razočarenja. Već posle onih malih ne dozvoljavam da budem ovca. A oni neka se pitaju zašto je tako.
Ali, zato, mogu da se pohvalim iskrenim, proverenim decenijskim prijateljstvima, koja su proverena i dokazana i u dobru i u zlu