Koliko si dobar kad ćutiš?

Stojim pokošena šunjajućim korakom nekog ko umišlja da mu sve pripada. Ruka mi je na srcu, a ono lupa kao ludo. I umesto izvinjenja i posramljenosti čujem – preživećeš…

Sa kojim pravom neko prelazi moj prag bez zvona i očekuje da ga u trenu kad čudnim šumom izroni ispred mene dočekam sa osmehom? Jesam li ja luda kada tražim samo malo kulture i poštovanja?

I dok prinosim čašu poslužnja grizući usne da ne kažem sve ono što, u stvari , i treba da kažem, ponovo osećam uvrede koje se lepe na moju dušu. I kaže da sam loša, da sam gorda i nervozna… I kaže da se sa mnom nikad ne zna… I to što ulaze bez zvona neće da me ubije…

Stojim na sred svog malog carstva i pitam se…